Пише: Миодраг Зарковић
Јер, наравно да је шпански став према америчко-израелској агресији далеко разумнији и часнији него становиште једне Урсуле Фон Дер Лајен. То и иначе није тешко, пошто велика пријатељица Александра Вучића ваљда ни генетски није способна да изговори нешто што је мудро или честито. С ким си, такав си.
Али, да се не лажемо, чак и Каја Калас, за коју се не зна да ли је глупља или крволочнија, показује приметну уздржаност у погледу америчко-израелске агресије. Да ли то сврстава Кају у моралне громаде? Таман посла.
То не значи да је шпанска влада једнако неморална као и Каја, али ипак се не бих залетао ни у претераном величању званичног Мадрида. Шпански министар спољних послова пожурио је да се похвали ”принципијелним” држањем своје земље, која једнако осуђује и напад Русије на Украјину и напад Америке/Израела на Иран; нико да га, међутим, упита због чега онда Шпанија не лупи санкције Вашингтону, или барем Тел Авиву? Због чега не почне са прикупљањем оружане помоћи Ирану, онако како и даље помаже Украјину? Ако су две агресије упоредиве, онда би и реакције на њих морале да личе као јаје јајету.
У противном, није реч о начелима, него о интересима.
Лично, никада Шпанце нисам беспоговорно убрајао у тзв. Колективни Запад. Заједно са Португалом, Италијом и Грчком, спадају у јужну Европу, која је културолошки неупоредиво људскија неголи Француска, Немачка и остале Белгије. То савршено знају Срби на КиМ, који су убедљиво најбоља искуства имали са шпанским и италијанским КФОР-овцима. Наша је срамота то што су за опстанак Срба у окупираној покрајини више учинили шпански и италијански, него српски полицајци и војници. Да не причамо о званичним српским властима, које већ 18 година забијају нож у леђа Србији оданом свету на КиМ.
Политички, међутим, Шпанија је ипак изабрала да се приклони Западу. Није признала ”Косову” и хвала јој на томе, али јесте узела учешће у агресији на СРЈ и није се никада извинила. Исто тако, гледала је и одобравала како се Кијев иживљава над Донбасом пуних осам година.
И зато треба имати меру. Као и увек, као и у свему. Да, ваља поздравити уздржаност Мадрида према најновијој америчко-израелској империјалистичкој авантури, али никако немојмо зато да брже-боље опраштамо Шпанији њене грехе. А није да их нема.
Уосталом, погледајте за кога навијамо на Блиском истоку. За Иран! Земљу која је 90их наоружавала Алију Изетбеговића, а пре само две године гласала у УН за резолуцију о Сребреници, иако је и сама била претходно најављивала да је неће подржати. Иран у овом тренутку предводи борбу против помахниталог светског хегемона и зато заслужује нашу подршку. Не зато што нам је пријатељ. Јер није. Од када је света и века, државе склапају стратешке савезе и са онима који им нису пријатељи.
”Али нећу више да бирам мање од два зла” рећи ће неко. Будите уверени да је тај неко надрогиран хипи фразама савремених либерала. Људска историја, па и српска, препуна је примера бирања мањег од два зла.
Тако је и са обичном свакодневицом, у крајњем случају. Није то нужно рђаво. У животу одраслих, то је неизбежност.
Остале текстове Миодрага Зарковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
