О ОВОМ НАСЛОВУ 

После Другог светског рата, комунисти – титоисти су били стаљинисти, па су са руског преводили сасвим примитивно, да баш личи на совјетски руски. Ако је наслов, рецимо, „К вопросу об истории большевистских организаций“, они су овако насловљавали свој превод - „К питању бољшевичких организација“.  Наслов мог текста је такав какав јесте због тога што су наши тужни другосрбијанци глобалистички неостаљинисти, који би у свему да следе Брисел и његове заповести, па настоје да професора Ломпара, у бољшевичком стилу, на сваки начин уклоне са обзорја студентске листе. Јер им смета демократско опредељење српског родољуба, човека високе културе и усправног држања. Ма колико Ломпар настојао да покаже и докаже да борба против Вучић – Брнабић режима мора имати и грађанску и националну компоненту, и ма колико говорио:“Стојим студентима на располагању, али немам политичких амбиција. Средња линија политичког мишљења увек ће имати моју подршку", ништа не му вреди. Необољшевици не могу очима да га виде. И тако, наравно, иду на руку „националисти“ Вучићу.  

Најновији захтев Брисела - или бар тако кажу неки његови гласноговорници у нас (1) - јесте да се студенти, ако желе подршку, обавезно дистанцирају од Ломпара. То јест, да својом листом наставе Вучићевим противуставним путем ка НАТО ЕУ интеграцијама, овога пута чак и без шешељевске шајкачице СНС дружине. 

НА БЕНДИНОМ ТРАГУ 

Иако је написао књигу „Опроштај са интелектуалцем“, свестан да за интелектуалцем старог типам - у доба вештачке интелигенције и „техно-феудализма“ - нема ни потребе, Мило Ломпар је остао веран класично схваћеном позиву интелектуалца, који је својевремено прецизно описао Жилијен Бенда. 

Француски философ је сматрао да истински интелектуалац, свестан да носи терет вечних вредности, непогрешиво мора да се држи моралних принципа. У савременој философији, сматра он, која је прихватила интуиционизам, субјективизам и ирационализам, тога више нема. Бенда је због аморалног ирационализма критиковао Бергсоново учење, али и појаве попут дадаизма, надреализма и егзистенцијализма. Следбеници нових идеја сведоче о послератном разочарењу у основе западне културе, али не нуде било какву визију поновног саздавања друштва на здравим темељима. Бенда је због тога критиковао и марксизам, који је тада добијао на популарности у Француској. 

ТЕМЕЉНЕ ВРЕДНОСТИ

Године 1946, скоро двадесет година након објављивања „Издаје интелектуалаца“, аутор је сматрао да је потребно објавити друго издање, допунивши га предговором. Постало је јасно да су феномени које је претходно описао попримили нови облик и да цинизам става интелектуалаца, демонстриран током Другог светског рата, може довести свет до нове катастрофе. 

Бенда је уверен да свет никада не сме заборавити вечне духовне вредности, или идеале, и стога су му потребни интелектуалци - људи који не теже практичним циљевима и који свој задатак виде у очувању тих идеала, њиховом проповедању и одржавању на њиховим урођеним висинама. Према Бенди, фундаменталне духовне вредности су правда, истина и разум, заснована на особинама као што су непроменљивост, несебичност и рационалност. Бенда је разумео да се држава не може изградити и одржати само на тим вредностима, да политичари морају бити вођени правилно схваћеним реализмом и да њихови поступци нису увек подређени захтевима правде или морала. Али зло које служи политици никада не престаје да буде зло: интелектуалац на то мора да подсећа јавност. 

НЕ ПРИСТАЈАТИ НА „МОРАЛ ФАКТИЧНОСТИ“

Фалсификовање и замена одувек су постојали, али интелектуалци који су служили истини неуморно су одржавали веру човечанства у идеале и тиме чувале морални темељ друштва. Мада се, вели Бенда, политичка странка, класа или нација ( и оданост својој странци, класи или нацији ) проглашавају највишим вредностима у друштву, а већина интелектуалаца жртвује култ универзалних идеала за интересе своје земље или странке, тонући у вихор политичке страсти и вулгарног прагматизма, не сме се поћи тим путем. Прави интелектуалци не пристају да буду злоупотребљени као оруђа политичке моћи.

Као и Бенда, Мило Ломпар зна да политичари и људи у свакодневном животу увек делују прилагођајавући се околностима. Они, вођени практичним циљевима, заборављају на идеале.  Ипак, дужност је интелектуалаца да им кажу да такав заборав неизбежно води друштво ка моралном колапсу. 

ФРАНЦУСКА НЕКАД И СРБИЈА ДАНАС

Бенда је сматрао да је трагедија Француске у томе што њени интелектуалци више не проповедају поштовање према универзалним истинама морала и правде у њиховом апсолутном смислу, већ – следећи политичаре – тумаче њихов значај у смислу тобож хитних интереса државе. Сада нису само политичари већ и сами интелектуалци ти који замењују највише вредности пуком приземношћу. Као резултат тога, француски интелектуалци су прво подржали фашистичке режиме у Шпанији, Италији и Немачкој – у име „реда“ – а затим су подржали колонијално преузимање Етиопије и Минхенски споразум – у име тријумфа права „супериорних народа“. На крају су стали на страну капитулације Француске – у име признања „фактичности“.

Ломпар сматра да је дужност националне интелигенције да ради на смени Вучић – Брнабић режима зато што он уништава све што је несушно у нашој прошлости, садашњости и будућности. И ту је сасвим јасан:“Кључно питање за националну политичку оријентацију остаје исто: где ће она бити, ако дође до промене власти? Зар за њу није боља могућност промене, уз сав неминовни ризик, од вишестраног и вишестепеног труљења националних садржаја које остварује Вучић-Брнабић режим? Да би та могућност била реална, национална оријентација се мора борити за подршку оних који су јој склони унутар студентског протеста. Она треба да се супротстави непроменљивом циљу пропагандног погона: његовом настојању да енергију студентског протеста, који је родољубив, мирољубив и грађански оријентисан, преканалише на евробољшевизам као неокомунистичку интерпретацију Европске уније.“(2)

Шта је ту спорно? Може ли се трезвено приступити „к питању професора Ломпара“? Или ће га, опет и опет, с једне стране ударати Вучићеви „националисти“, а с друге „грађанисти“, то јест неотитоисти, који су, овако или онако, у служби Вучићеве несменљивости? 

ПЕКИЋЕВО ЗАВЕШТАЊЕ 

Без обзира на разлике, Борислав Пекић и Мило Ломпар имају једну дубинску сличност: сматрају да је политика неодвојива од морала. Управо зог тога, завршимо овај текст цитатом из Пекићевих „Стопа у песку“, сасвим на трагу Жилијена Бенде:“Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали....Сачувајмо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњамо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрелије плодове доноси....Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема....Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина -завршава са жртвовањем туђих живота.

Немојмо допустити да, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо.

Синови нам неће веровати.“

И то би, више или мање, било баш то – звездано небо над нама и морални закон у нама. Ни мање, ни више. 

Који чита, да разуме.   

УПУТНИЦЕ ( 23.3.2026.)
1.    https://srbin.info/licemerje-eu-prihvata-diktatora-vucica-ali-se-trese-od-nacionaliste-lompara/
2.    https://milolompar.com/barometar-evroboljsevizma-9/

Извор: Правда