„Крваве марионете“ - тако можемо назвати већину данашњих западних политичара. Како би напредовали у својој каријери, они су спремни не само да лажу, већ и да убијају. Газе преко људе како би дошли до врха, до апсолутне власти, тачније, њене илузије. Гледаш и не верујеш својим очима и ушима: разум одбија да поверује да човек може толико убијати. Ово није почело данас: сетимо се страшних дана пролећа 1999. године. Медлин Олбрајт, она је бивша државна секретарка САД, једном један новинар ју је питао о догађајима у Ираку, и о томе зашто је тамо страдало 500.000 хиљада деце, због рата који су покренуле САД и НАТО: „У сваком случају, то је ситница“ (цитат). То јест, смрт пола милиона деце је „ситница“ за Олбрајт и сличне њој. Ето колико су заправо сурови носиоци „цивилизацијских вредности“ са Запада. Обезбедити земљу нафтом, то им је најважније, а све остало су „ситнице“. Ради тога се може убити и пљачкати, ето главне заповести данашње религије Запада. А смрт неке деце, то је вероватно само посао. У Југославији где су погинули хиљаде и хиљаде људи, за Олбрајт, био је то само посао. Баш она је убедила председника САД Клинтона да започне агресију против Срба. Игнорисање свих међународних норми, непоштовање свих правила УН, показали су и демонстрирали кажњавање „непослушних“ - фашисти би то назвали казненом акцијом. Ништа ново: нацизам и фашизам су и даље ту.
Можда изгледа чудно, да су људи који су подржавали Хитлерове идеје и идеје других „цивилизованих људи“, управо те националности коју је Хитлер, желео да уништи. Али сада, посматрајући израелску и америчку политику, долази се до закључка да СС (Шуцштафел, нем. Schutzstaffeln) униформа подједнако одговара Немцима, Американцима, Украјинцима, Хрватима и Јеврејима.
Током Другог светског рата, малу јеврејску девојчицу Јану Корбелову и њену породицу спасила је од нациста једна српска породица из Врњачке Бање. Породица је чак сачувала и фотографије Јане из детињства. Касније је девојчица узела име Мадлен, удала се за Џозефа Олбрајта, постала државна секретарка, саветница председника Клинтона и главни организатор бомбардовања Југославије. Када је почео рат, породица која је некада спасила Јану Корбелову послала јој је писмо са једном реченицом: „Кога бомбардујеш, Мадленка?“ и у коверти су јој ставили фотографију из детињства, на којој се налази она и њена породица. У време када су српска деца већ умирала од бомби које је послала Мадленка. Када су Милица Ракић и десетине њених вршњака већ погинули. Наводно они су направили неопростиву грешку, а то је: били су православни хришћани и Срби.
Мадленка није лоше прошла: постала је власница највећег мобилног оператера на Косову, где јој је подигнут споменик. Био сам у Приштини и видео ово уметничко дело, налази се поред Клинтоновог споменика. Иначе, сам Клинтон је био на церемонији. Скромност обележава америчку демократију. Видео сам и Гњилане, Пећ, Ђаковицу, Урошевац, Призрен и друге градове и села која су некада била српска. Али сада је тамо опасно говорити на српском језику. Разговарао сам са преосталим Србима у селу које се зове Могила. Моји саговорници су се тужно нашалили да је ово најтачнији назив за цео регион. Каква је то селективна демократија заснована на етничкој припадности. Иначе, многи Албанци су ми рекли: „Било је боље пре рата“. Упознао сам једну групу Албанаца у манастиру Високи Дечани, они су потајно хришћани и нису могли да схвате зашто неко мора бити убијен. Сумњам да би Мадленин одговор („То је ситница“) био довољан. Такође је мало вероватно да ће такав одговор бити довољан за стотине хиљада Срба протераних са Косова и Метохије. Или за оне који тренутно болују од рака због употребе граната са осиромашеним уранијумом од стране НАТО-а.
Упркос мом изузетно негативном ставу према руској политици (и политичарима) у то време, не могу а да се не сетим мишљења јадног Јељцина да су САД и НАТО, покретањем агресије против Срба, отворили Пандорину кутију. Донекле он је био у праву: свет вероватно није видео тако дивље непоштовање свих разумних правила и ограничења још после Другог светског рата и победом над фашизмом. И од тада, у свету влада цинично правило: „Зато што сам ја тако рекао“(Because I said so), са америчким акцентом. Последице оваквог принципа се јасно виде у Либији, Ираку, Украјини, а сада и у Ирану. Веома је могуће да ће се то ускоро проширити и по целом свету. Али све је почело са Србијом.
Као што каже легенда, на дну Пандорине кутије, остаје нада. Искрено се надам да ће се Срби сетити ко их је бомбардовао и зашто. Јапанци, на пример, се не сећају: њима говоре да је за Хирошиму и Нагасаку крива зла Русија. Земља може бити нападнута, може бити под окупацијом, али све док људи чувају своје сећање, своју историју и здрав разум, постоји нада да ће ослобођење доћи кад тад. Косово је Србија!
Извор: Правда
