Пише: Миодраг Зарковић
Па и када су нас, пре 27 година, засули бомбама, нису каубоји били усамљени. А тешко да им је подршка била неопходна у строго војном смислу.
То значи да Европа никако није ”највећи губитник агресије на Иран”, како је устврдио многи аналитичар. Напротив, протеклих дана сведочимо бројним немоћним позивима из Вашингтона да се европске савезнице под хитно прикључе Америци у нападима на Иран. У те позиве ваља убројати и Трампове, иако су они били изговорени у облику јалове претње и још јаловије увређености; то је Трамп, највећи шибицар светске политике можда и у историји; он не зна другачије да буде понизан.
Уосталом, замислимо на шта би сукоб на Блиском истоку личио да је цео НАТО узео учешће. Ако ништа друго, то би значајно умањило америчку бруку, јер не би сав медијски притисак био на вашингтонским брбљивцима. Свакодневно би уље на ватру доливале европске пиране, са својим декларацијама, резолуцијама, пакетима санкција и парастосима иранској војсци. У томе су ненадмашни.
Што би иначе неко па ангажовао Кају Калас? Због памети?! Таман посла. Њен задатак је био, јесте и биће да најдрскије могуће изјаве, супротне сваком дипломатском бон-тону, испаљује са смиреношћу и самоувереношћу које могу да постоје само тамо где су се фашизам и нацизам неговали поколењима.
И зато би свет, да је Каја упошљена на питању Ирана, Пита Хегсета чуо и видео можда једном за све ово време. И не бисмо знали каква је он неуротична цепаница. На крају крајева, нико се од нас и не сећа ко је био амерички министар одбране у време агресије на Србију. (Вилијем Коен; морао сам да проверим.) Али циничног крволока Џејмија Шеја не можемо да заборавимо.
Од како је Трампова администрација, пре 14 месеци, преузела положаје, наслушали смо се како је НАТО ништа без Америке. У протекле три седмице можемо да видимо да у одређеној мери важи и обрнуто: ни Америка не делује богзнакако без НАТО-а. Па сада Трамп и његови на тежи начин уче колико је страшно кад си сам у рату. И зато у директном преносу пратимо нешто што је до скоро деловало немогуће: председника САД који најпре прети својим жртвама као да је Илија Громовник, да би ни цео дан касније подвио реп и прогласио одлагање.
Русија већ четири године ратује практично сама. Може, јер мора. Исто као и Иран сада. Исто као и ми пре 27 година, онолико колико смо издржали. Али грабљиве западне секаперсе не губе главу једино када су у чопору.
У ових годину и кусур, Европа је гутала саме пацке, увреде и омаловажавања из Вашингтона, али сада поново добијају на значају. Тако да ће, врло вероватно, уследити велики повратак ”старог континента” у средиште западног империјализма. А то не може да не забрине све нас који смо одавно упознали њихову немилосрдност.
Да, каубоји су осиони, бахати, незајажљиви... И добро наоружани. Али, када је реч о најважнијем и најодвратнијем састојку западног империјализма - хладној, прорачунатој, наглашено злобној ароганцији - Американци још увек дебело каскају за Европом.
П.С. Израел се као савезник не рачуна; они увек имају своју рачуницу, своје планове и своју логику.
Да ли је став Шпаније о нападу САД на Иран заиста исправа и да ли је Шпанија “чиста” у најновијим дешавањима сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
