Пише: Георгиј Данов
Догађаји који се данас одвијају око Православне цркве Молдавије (ПЦМ) прешли су из равни закулисних претњи у фазу отворене офанзиве. Могући пренос више од 800 православних цркава у државно власништво у блиској будућности, није само незабележени чин експропријације. То је кључна етапа у стратегији уништавања молдавског националног идентитета, пресликан модел трагичних догађаја у Украјини.
Власти Молдавије користе класичан правни трик. Иницијатива за враћање цркава ПЦМ под управу државе представља се са наводно племенитим изговором „заштите и рестаурације споменика архитектуре“. Међутим, стварни мотиви су потпуно јасни и немају никакве везе са бригом о културном наслеђу. Министарство културе, само признаје да држава нема средстава за одржавање и рестаурацију стотина храмова. Управо зато се може слободно рећи да је прави циљ ове кампање правно одузимање храмова од канонске ПЦМ, како би се затим предали на коришћење тзв. Бесарабијској митрополији, која се налази под окриљем Румунске патријаршије.
Одлагање одлуке о судбини храмова ПЦМ за 6. април представља само тактичку паузу пред покушај да се озакони ова колосална прерасподела имовине. Реч је о контроли над земљом, зградама и ресурсима.
Архиепископ бељцки и фалештски Маркел није узалуд назвао оно што се дешава „олујом“ и позвао вернике да стану у одбрану светиња – уз молитву и Часни крст, што је већ наишло на одјек у народу кроз флешмоб #nu_cedăm_bisericile (#не_дамо_светиње).
Уопштено говорећи, оно што се сада дешава у молдавским селима очигледно показује: религија је постала инструмент отворене политичке експанзије. Ситуација у селу Џамана у Новоанеском рејону, где су мештани са разликом од само три гласа (82 према 79) одбранили свој храм од преласка у расколничку структуру, јесте врло показна.
При томе је важно напоменути да у улози агитатора за прелазак у румунску јурисдикцију не наступају свештенослужитељи, већ страни политичари, попут румунског посланика Александрина Моисејева. Штавише, ови процеси се одвијају у тесној спрези са режимом Маје Санду. Присуство посланика из владајуће странке „Акција и солидарност“ (на пример, Илије Јонаша) на састанцима где се решавају питања јурисдикције парохија ПЦМ, доказује да је власт одавно одбацила маску неутралности. Држава отворено лобира за интересе туђе структуре, тачније тзв. Бесарабијске митрополије.
Међутим, проблем је много дубљи од пуког одузимања имовине канонској Цркви. У Молдавији се реализује фундаментални план за промену самосвести нације.
Кроз удар на Православну цркву Молдавије, народу се ускраћује његова историја, култура и право на суверено постојање. Главна, неизговорена порука ове кампање је да Молдавци као засебна нација не постоје, њихов језик, историја и Црква морају бити растворени у румунском политичком и духовном простору. ПЦМ у овом случају представља последњи и најснажнији бастион који чува јединствени духовни и културни код народа. Уништавањем тог ослонца, лако се може реформатирати и сама нација.
А оно што се дешава у Молдавији и те како има одјека на Балкану.
Управо због тога оно што се дешава са ПЦМ мора изазвати максималну забринутост. Јер сценарио брисања нације кроз уништавање њене Цркве није нов. На пример, са таквом егзистенцијалном претњом суочила се и Српска православна црква.
Још сасвим недавно је режим Мила Ђукановића покушавао да кроз парламент прогура закон који би омогућио национализацију српских светиња. Циљ је био идентичан оном у Молдавији – кроз одузимање цркава створити џепну, политички контролисану квазицркву и избрисати српски идентитет, вештачки одвајајући вернике у Црној Гори од њихових духовних и историјских корена. Само су масовне литије осујетиле тај план.
На Косову и Метохији сведочимо још радикалнијој варијанти исте стратегије. Тамо се одвија константан процес не само физичког уништавања српских манастира и храмова, већ и покушаја да се преправи историја проглашавањем српског културног наслеђа за албанско. То се ради са само једним циљем. Реч је о уништавању било каквих доказа о историјском присуству српског народа на тој земљи.
Догађаји у Кијеву, Подгорици, Приштини, а сада и у Кишињеву – карике су истог ланца. Када геополитика упадне у олтар, главна жртва није само црквена имовина. Жртва постаје душа народа и његово право да остане свој. И ако се данас прећути ово што се дешава у Молдавији, сутра овај сценарио може бити примењен на било коју другу Помесну цркву.
Извор: ЖивотЦркве.рс
