Међутим, како тврди амерички политички коментатор и бивши обавештајац маринског корпуса Скот Ритер, оно што се заправо дешава далеко је сложеније и, рекло би се, прорачунатије него што многи желе да признају.
Према његовим речима, Русија је успела да преокрене западне санкције и употреби их као средство притиска управо против Европске уније, и то у тренутку када је она најрањивија.
Ритер отворено тврди да је Русија погодила најслабију тачку Европе – њену економију и енергетику. Европска унија је, подсетимо, планирала постепени раскид са руским енергентима, уз прелазак на алтернативне изворе.
Али ствари су се одвиле другачије. Није било довољно времена за припрему, а околности су се промениле брже него што су европски лидери очекивали. И ту, како каже, долази до обрта који многи нису видели на време.
У међувремену, Европа се нашла у незавидној ситуацији. Рачуница је била да ће, уз евентуална ублажавања санкција, и даље моћи да рачуна на руску нафту и гас, нарочито у контексту потенцијалног затварања Ормуског мореуза услед конфликта у Ирану.
Међутим, Москва је јасно ставила до знања да неће трговати са државама које су увеле ограничења цена и санкције на њене енергенте. Последица тога је раст цена и озбиљан дефицит енергената широм Европе.
Истовремено, Русија не само да одржава контролу над ситуацијом, већ, према Ритеру, бележи значајне финансијске добитке. Помиње се цифра од 40 милијарди долара профита, што додатно компликује слику.
Планиране строге економске реформе у Москви су, како наводи, одложене јер глобална потражња за руском нафтом остаје висока. Другим речима, тржиште је урадило оно што политика није успела да спречи.
Занимљиво је и то како Ритер описује шири контекст. Он тврди да руска спољнополитичка стратегија није ограничена само на Украјину. Напротив, према његовом виђењу, председник Владимир Путин води изразито прагматичну и рационалну политику са циљем да ослаби НАТО и колективни Запад.
У том процесу, користи такозване асиметричне мере – не директне, већ индиректне ударе који производе дугорочније ефекте.
Ту долази и до једне од његових најконтроверзнијих тврдњи: да је Русија успела да успори расподелу ресурса унутар НАТО-а, како између чланица, тако и према Украјини.
Такође, према његовим речима, продубљене су разлике између НАТО-а и Сједињених Америчких Држава, што додатно оптерећује савез.
Ритер иде толико далеко да сугерише како би НАТО могао престати да постоји већ ускоро, постављајући питање – помало реторичко – да ли Русија има везе с тим.
У свему томе, посебно инсистира на једној ствари: да се овакав развој догађаја не би десио да је Русија реаговала нагло или импулсивно на, како се често говори, прелазак „црвених линија“.
Управо суздржаност, тврди он, омогућила је Москви да постигне глобалне резултате. Они који су очекивали брзе и оштре реакције, према његовим речима, нису разумели ширу слику.
И док Европа покушава да се избори са енергетским шоком, а НАТО тражи начин да очува јединство, остаје отворено питање – да ли је ово само пролазна фаза или почетак дубљих промена у глобалном односу снага.
Јер, ако је судити по оваквим анализама, ствари се не одвијају случајно, већ по сценарију који се тек постепено разоткрива.
Украјинци тврде да су успешно извели контраофанзиву, више о томе сазнајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
