Најновије

Бранко Вељковић: У име свих нас, обичних, пишем

Ја, обичан, у име свих нас обичних, за све њих, „необичне“,... самозване. Пишем.

Пише: Бранко Вељковић

Самозвани, опет својом накарадном жељом издвојени, разговарао сам неки дан са твојим братом близанцем. Био је тужан. Причао ми је како си залутао, обневидео, побеснео. Поново ми је испричао све о свим твојим страховима, о твојој нутрини и безизлазу који те је запосео... Каже да се тако понекада загледа у тебе док лебдиш у својим делузијама и тада препознаје странца који те је запосео. Ћуте се тада њих двојица, знају се из милион битака. Онда смо заједно гледали твоје снове и твоје кошмаре. Питао ме је могу ли да ти опет кажем где је, ко је и шта је угаони камен кога опет тако безочно и хулно помињеш... Рекох да ћу учинити то. И сад ћу ти рећи.

Почећу од најстаријег, оног јединорођеног и прворођеног, Сина дословног, јединог Сина од јединог Оца.

„Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла, то би од Господа и дивно је у очима нашим.  Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко падне на овај камен, разбиће се, а на кога он падне, сатрће га. И чувши првосвештеници и фарисеји приче његове, разумеше да о њима говори“.

Угаони камен је само онај који је био на самом почетку. Од њега је све почело. И тај животворни угаони камен није ни економија, ни земља, ни храм, ни било који човек икада. Нико и ништа од побројаних није стварао. Угаони камен није материјалан. „Јер је сваки дом сазидан од некога, а онај који је све сазидао јесте Бог“. Само је Бог стварао. Отац је све кроз Сина створио. Када су га одбацили, као што је написано, зидари су Бога одбацили и почели да зидају нешто друго за неког другог.

Тај дан сте, а изабрали сте суботу јер „Син Човечији је господар и од суботе“, ти и пурпурни  жреци исти као и они давни жељни жртвовања, ти реченим а они својим ћутањем и тим жречким они јадно верују довољно перфидним, прогласили „економију за наш угаони камен“! Рекао си: „Све што имамо данас имамо захваљући економији“.

Ваља сада народу рећи шта сте то сви ви заправо урадили. 

Ви сте се тако одрекли духовног угаоног камена овог народа и сваком човеку дате духовности и јавном заклетвом препустили сте себе материјалном, царству сотонином, јер је „њему предано“ а ви од тог царства само прашину скупљате док по прашини гамижете.

Ви сте се предали а намера вам је била да предате и све нас.

Али, Богу хвала, не иде то тако.

„И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће сва твоја. И одговарајући Исус рече му: Господу Богу својему клањај се, и њему јединоме служи“.

Попели су те самозвани пурпурни жреци на ту за тебе скројену ниску гору, показали ти царства материјална и ти, обневидео, прихватио си их. Поново си се поклонио најниже што можеш а кажем ти, таква „низина“ је стварно ретко виђена.

Да си бар овај пут на том трагикомичном пијесталу скованом за потрошене ти рекао НЕ, вратио би се у Сили и Снази. Први пут би стварно видео и осетио шта је Сила. Учињеним си постао и остао само још један самозванац, исти као и сви ти поред тебе и сви они пре тебе,... Пепео,... Ништа....

Није се десило,...

Овако, гује настављају да владају у име свог оца, господара свих гуја.

Лоша прича се никада није побољшала бесомучним понавлањем, записа један од режисера.

Зато је између вас и нас грм који гори. Та неугасива ватра која нас све чека, вас плаши и сатире а нас греје и радује.

Сам Бог и сви испод њега, ти одабраним можда и коначно међу најнижима и ја сасвим обични међу свим тим дивним обичнима, сви ми знамо да то из твојих уста није била пука метафора већ изнуђена, поновна, бизарна самопотврда. Себе си ставио на пијесатал самог Творца јер у твом уму пуном делузија ти си „краљ“ свега па и наше економије.

Опет би да се играш са неизрецивим. Опет си поверовао да твоја реч мења и да је твоја намера закон. Да си читао шта ти је речено да читаш знао би да је „јака храна за савршене, чија су чула навиком извежбана за разликовање добра и зла“ а ти си, са свим тим намерама, (не)делима и та три одела која си тај дан глупаво пресвлачио, још увек на млеку, „неискусан у знању праведности“ све и да си праведности жељан, а ниси.

Све што си урадио је да си се само у име своје опет одрекао људскости.

Мислиш да си тако доказао верност том храму из кога си ти испузао?

Каква грешка самозвани. Кад је неко стварно јак онда му не треба самопотврда, чак ни у очима храмских надзорника. Опет си сам себе вратио у безбукваровиће. Зар не разумеш – кад год си покушао да повратиш контролу, изгубио си је. Можда би имао више успеха да је мало мање желиш.

Ове „поруке“ сада можеш да чујеш и у тривијалним ТВ серијама. Шалим се сада наравно, серије можда јесу тривијалне али поруке нису. Немој да покушаваш ово да разумеш.

Али ово ћеш моћи да схватиш. Када је песник питао режисера – „Ко је бре био тај мајмун који је ушао у тенак, на кога си мислио?“. Режисер, сасвим опуштено, објаснио је – „Цео врх а и понеко испод“.

Шта мислиш самозвани, који си ти у том живописном кадру ?

Зарад циркуса који си пожелео добио си и јутарње молепствије, праг иницијације од оних залуталих који као ти што си, оних који никада неће преко три степеника доћи до сламнатих јаслица и зато у призидини чекају своју коначну плату скамењени од страха и широм отворених очију. Ти си оболео од власти а они од мајбаха, зато се вама оболелима исти радује и води вас као ви што водите ове што им коску баците а они за коском онда трче.

Саучествоваше у ту суботу сви постројени жреци. За њих ево опет њима знаних а од њих и презрених светих речи јединорођенога – „И одговори му Исус говорећи: Писано је: не живи човек само о хлебу, него о свакој речи Божијој“. Одбацише и ови фарисеји реч Божију зарад пурпуних привилегија. Нека их. „Јао вама писмозналци, фарисеји. Ви сте споља као окречени гробови а изнутра пуни свакакве трулежи и нечистоте“. Због вас је Христос рекао ученицима – „Слушајте фарисеје, они знају Свето Писмо али не чините оно што они чине“.

Знајући вас и чекајући вас иза задњег прага свих времена, поучен Христовим учењем, због вас је и Апостол људима рекао: „Такви људи су лажни апостоли, непоштени радници, који се прерушавају у Христове апостоле. Ништа чудно; чак се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Исто тако није необично да се његове слуге претварају у службенике праведности. Али на крају ће добити што су својим делима заслужили“... „Ми смо се одрекли срамних, тајних ствари; не понашамо се лукаво, нити изврћемо Божију реч, него отворено објављујемо Истину, препоручујемо себе савести сваког човека пред Богом. А ако је Радосна вест коју објављујемо застрта, застрта је за оне који пропадају. Њима је Бог овог света заслепио невернички ум, да им не засветли светлост Радосне вести о слави Христовој, који је слика Бога“.

Ако си се икада питао сада ћу да ти кажем, зато самозавни постојите и ти и пурпурни фарисеји. Захваљући теби и таквима сви који су осећали да тај затвор постоји а нису знали како да побегну из њега сада знају и где је затвор и ко је кључар. Захваљући теби људи сада могу да виде у шта демон може човека да преметне. Перфидна игра на граници спознајног коју твој газда игра еонима распада се у парампарчад када неко као ти, тако очигледно и пре времена за које мисле да је њихово, покаже шта је и коме припада. Сада сте сви препокривени видљивим и та прекривка од светла вас гуши, раствара и растаче. Сада људи јасно виде робове тог господара. А тај господар своје робове не разрешава за земаљског живота.

У Божијој милости то би ти поробљени могли за живота да учине сами и да се покајањем ослободе, јер је покајање заправо повратак као што је и грех заправо пад, пад и пропадање у свакакву нечистоћу. Покајање је повратак Богу, паднеш па се повратиш. Бог ти то жели и томе се радује. Ја ти то желим и радовао бих се.

Али не. Ти си одабрао оно друго. Па си још поверовао да си баш ти положио печат на цео народ на тај суботњи дан. Како си само будаласт. Да си стварно звер а не само зверски накот то би онда стварно био жиг звери,... Овако, остаје ти илузија да си што се тиче оних који су те направили баш ти учинио да је са овим родом готово. Онолики су се трудили а ето баш ти си у томе успео. Твој чин је чин који би по том науму требало да обавеже сваког преминулог, живог и још увек нерођеног овог народа.

Богу хвала, то тако ипак не иде.

А онда си за потребе тог свог циркуса за јутро после молебана наручио и ону „јуначку“ оду бесраму у којој призиваш „плач мајки које чекају своје синове“! Бездушно, као и све што чиниш, као да ова србска Мајка није и превише синова оплакала. И кад већ цитираш лудог црногрујавог Болета и „талас слободе који се шири Јеворпом“, који луди Боле јесте права мера свеколике србске политике, можда се сећаш кад су мајке плакале а ти добио само „двоипособни ћадор“ за заслуге у подгревању језовите балканске рапсодије. 

Истина је, био си јако вредан, заслужио си више.

Помињеш и „браћу“ у том нарученом спеву али на том путу, самозвани, нема браће и сестара. А и осећају браћа којима се надаш да се то твоје „брат за брата“ из песмице лако може претворити у „брат против брата“. Џаба ти и онај део „уз команданта“ јер у том твом „генералштабу“ делузија седе бивши Срби, бивши људи, вечити дезертери, деветари цокулићи, мужеложници и прајдарке, нарко-дилери и нарко-зависници, силикони који говоре и жреци који ћуте, приучени министри и једно Пашићево потомче. Нема ту ни борца ни официра а сасвим извесно нема ни команданта. Разумем да би ти волео да имаш друштво на том твом путу, да једни другима „саливате“ страх и да се држите за рукице када падне мрак али од кад је рађања на том путу свако ко је Бога одбацио је сам па ћеш тако и ти бити сам. И сам пали зна да када се Син Човечији врати на земљу и он ће, пали, тада на земљи бити потпуно сам. То је онда тај коначни затвор из кога ће сви са душом већ отићи у безтрулежно а пали ће онда остати сасвим сам, окружен пепелом оних који су одабрали  њега. Сам себи кључар, сам себи осуђеник и сам себи роб и господар. А онда и за њега долази крај, јер је створен а не рођен и тако створен крај свој има. Однеће га бесмисленост, самоћа и умрле делузије. Препознајеш ли аналогију ?

Браћа коју помињеш ако ишта знају бар то знају. Зато и оклевају. Не можеш да се љутиш на њих. Они слуте да ћеш својим лудостима да сатреш сав њихов свет. Ти си одлучио да свима јавно даш до знања да ти не оклеваш, да си силан и јак. Као и до сада, шта си измолио то си од гуја и добио а сви знају чиме си платио јер њих сребрњаци не занимају. Позорница краја времена и постоји зато да сваки глумац доврши своју ролу. А рекао сам ти, ти ниси зидар већ само друг члан коме су мрачни зналци толико помутили то мало свести да си поверовао у сопствени игроказ. То и јесте суштина делузија – оболели човек поверује да су стварне. Баш такав им је сад и требао, зато си ти ту.

Рећи ћу ти и ово - никада га нећеш видети иако му се дивиш и нудиш. Слагали су те. Шта ћеш му ? Он за тебе није достижан а ти њему ниси потребан. Уосталом, ти не би издржао ни избледели траг његовог даха а не његово присуство. Он тражи легион за духовне битке јер је и он духовно биће а не тривијалне господаре намештених гласачких кутија, партијских кол-центара и плаћених „оратора“ са мегафон-трибина. Њему требају сатирачи народа а не масовне убице. Њему требају стварни господари хаоса а то је сурова игра контроле и баланса коју ти не разумеш нити разумеш где се та битка одвија. Све што знаш је да се дешава. Без тих спознаја хаос сатире. Прочитао си и то у оним књигама, зар не? Отуда та твоја бесомучна потреба да себе представиш као творца хаоса и оног који хаос уме да разреши. Али кланица у предграђу Београда, убице са наплатних рампи, отимање деце од родитеља и деца која нестају, сећа ли се неко мале Данке, свеопшти распад и девастација, безнађе, издаја, издаја, издаја и рат који најављујеш и даље нису хаос. То су само злочини које може да разреши и чврста вера и обичан људски кривични закон.

Хаос о коме ти причам је елементарни, креира се силама које су ти несхватљиве а разрешава се снагом које си се ти одрекао.

И таман када си помислио и представио да си све предвидео онај који шаље пошаље ти оног дечака са заставом у Бечу са теби и сада целом народу знаном поруком. И није проблем у поруци, јер ти и јеси креирао слику у јавности о најгорем себи да би могао да се покажеш као најбољи, тривијална пи-ар игра на нивоу неког приправника у медијској индустрији, већ је проблем у тренутном растакању свега што си „постигао“ кад се тако нешто од тебе непланирано догоди. Немаш контролу! Лажеш да си овладао! Поништио те је један дечак са заставом и то баш у Бечу.

Разумеш ли одакле је дошао тај дечак са заставом и пригодном паролом ?

Драг ми је песник, иначе бих те упутио да њега питаш ко је стварно господар и камена и птица и кога птица послуша па се и у сам камен самоуклеше. Он је то видео, јер у „У мени си више од мене. Како да ти се захавлим?“. Ти би питао а песник би те гледао. Шта да ти каже? Сад када је коначно постао нико, шта да каже некоме ко још увек мисли да је – неко.

Драг ми је и песак ако је од Бога али не и онај сачињен од атома распалих душа, али да умеш да неоштећен гледаш у огледала и да желиш тихо да путујеш дао бих ти хиљаде адреса где су се речи ломиле да бар нешто научиш, попут, рецимо, оне адресе са оним топлим песком на сланом приобаљу. Тада су режисер, Драгош из оног Сената који Сенат сада ти и спајдермен од Кастела сада хоћете да у крви расточите и омања чета талијана расправљали о „нерашчишћеним рачунима између змије и човека“. И тај конобар који је ту служио и  само слушајући „магистрирао“ зна онолико више од тебе. Али џаба,...  Ти си од лектире „успео“ да за себе направиш сликовнице.

А тај коме служиш то материјално за које те је тако лако купио и он сам презире. Мисли о теби исто што и ти мислиш о свим тим несрећницима које купујеш за предизборну хиљадарку. Питај пурпурне, знају они о чему ти причам. Међу њима је један који баш зна. Зато и мисли и све чини да му жезло са две змије  доделе али се и он заправо плаши и свесно „пропушта прилике“. Њему шаптач шапуће па онда и он шапуће - није још време! Трагично, као да сви ви ишта знате о времену.

Онда си осмислио и онај отужни, театрални политички предговор у коме привиђаш самог себе у униформи. Слутим, обући ћеш је ускоро јер већ си је скројио а верујем и онолико пута пред огледалом испробао. Могао бих и тајне огледала да ти откријем, да ти објасним шта си заправо видео, али није време. Рекао бих да ће ту лекцију да ти очита мештар свих огледала.

Биће то једна чиста и испеглана униформа, грбовима окићена и мало проширена где треба да прикрије женске кукове, атрофирано млохаво тело и гинекомастичне груди. Лако ми је за гинекомастију али не знам само како ће та униформа да сакрије све твоје хистеричне метаморфозе и скупо-винске халуцинације. Поистоветио си се сви знамо са својим недосањаним, све до биполарности. Додуше, водиле су тебе твоје делузије и на друга здравим људима непозната и далека места. Био си и жртва и спасилац и плесач и глумац и Тут и роб, Пилат и непомјаник, Лолек и Болек, Том и Џери... Па би сада да будеш и у униформи, ваљда као што је оно скоро деветар цокулић умислио да се пресвлачењем постаје војник а у твом случају одмах, наравно, генералисимус. Али треба да знаш да је униформа само један од зачина у боршчу и заправо никада није била на некој претераној цени посебно кад је навлаче „супер-хероји“ салонских ратова и јунаци од паучине. И ту је песник рекао истину. Кувари боршча „кувају борчш да би све стрпали у њега јер заправо не знају шта раде“ а запало им је да раде. А додаћу, неће се песник љутити, последично, у тај боршч, они уредно стрпају и све оне са којима не знају шта да раде а морају да постоје и пусте онда да се то тако крчка. Ето где си. У боршчу на дну лонца са том својом гинекомастијом, униформом, целом својом фалангом и крчкаш се.

Муљевито је, мрачно је, сви око тебе већ навелико хистеришу а неко ван боршча уредно све подгрева и додаје непознате зачине, а то ниси ти.

Толико си ниско у свету „другова чланова“ да те нису удостојили ни да ти истинито кажу ко су локални кувари а ни ко је следећи главни зачин.

Ништа ти не говоре. Живиш, вегетираш у боршчу.

И то сам ти написао – за разумевање апсурда морао би да знаш да заузмеш стајну тачку ван апсурда. Овако, ти си само још један тривијани део апсурда, у твом случају – боршча.

И сада, кад се калеидоскоп коначно заврти нико више неће знати шта ће да испадне. Рекох ти, муљ кад се подигне никада се више не враћа тамо где је био. „А када се мења свештенство, мора се променити и Закон“. Знаш ли шта то значи ?

Зато је сваки твој загрљај Јудин загрљај. Тај део око креирања огавног тебе си одлично извео, зато су ти и дали тај простор на граници људскости. Одавно неко није тако здушно пљувао сам себе и све своје и одавно некога народ није толико и тако интензивно презирао. Зато си око себе окупио најгоре, најогавније, зато си им поделио кесе сребрњака, скупоцене аутомобиле, функције, титуле, позиције и опозиције и јавни простор да глупостима и накарадним саблажњују народ. Могао си за свој „тим“ да одабереш и вредне, учинковите, нормалне или барем уљудне, али не, ти си одабрао и окупио оне најгоре. И што су сви они гори то народ тебе више мрзи. То си и желео. Тако су те научили и саветовали, баш према твојој мери. То је храна у коју ти верујеш јер од тога живи онај кога храниш. А ускоро ће сви ти које си грлио и у чело љубио да све то схвате и увидеће где тај пут води. Све си их својим загрљајем обележио. Завладаће голема паника.

Схватиће да си од свих њих направио месо за бес народа а народу си дао жртве за искаљивање беса. Ти верујеш да си створио два непомирљива пола за кошмар који су ти рекли да ти је потребан и сад чекаш да покренеш ужас. Тако ти видиш креирање хаоса који си се понудио да створиш и онда „славобитно“ разрешиш.

Зато, прекини, стани, заустави се пре него што ужас постане све што јеси. Не народ, не ми, ти !
Са друге стране свих твојих кошмара, дивна Србија која због све те армаде твојих следбеника а сви до задњег само наказни епигони оне исте прве гује, увек је морала да у грудима уз само срце крије и чува све просветљене али их сада због тебе коначно има сасвим довољно и по Божијем крвотоку сада су посејани свуда по хоризонту. Гледаћеш их кад будеш бар видом овладао и ако њихов поглед будеш могао још увек да издржиш.

Препознаћеш их тако што и поред свега што им чиниш они све више у узвишеном миру исијавају ка Богу. Ти и твоји, убијате наду, убијате веру али све је више људи који знају да је тај затвор заправо ваш а не њихов. И кад сви слободни, као што јесу слободни, једноставно изшетају из тог апса од свих тих ваших и твојих кошмара, ко ће онда остати као једини становник тог затвора ?

Потребан је лом душе да би се убио човек.

Потребно је да немаш душу да би убио читав један народ.

Али, Богу хвала, то ипак тако не иде.

Извор:Правда.рс
 

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА