Најновије

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Кустурица као џентмлен назадњачке физиономије

Пише: Владимир Димитријевић

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА КАО ЧИЧИКОВ И КУСТУРИЦА КАО ЏЕНТЛМЕН НАЗАДЊАЧКЕ ФИЗИОНОМИЈЕ: НАД НОВИМ ИЗДАЊЕМ КЊИГЕ „КАД МРТВЕ ДУШЕ МАРШИРАЈУ“ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ


ШТА ЧЕТ ЏИ – ПИ – ТИ ЗНА О МЕНИ? 

Послао ми је пријатељ податке о мени са општедоступне интернет вештачке интелигенције:“Vladimir Dimitrijević is a Serbian writer and educator known for his contributions to literature and cultural criticism. He obtained his doctorate in 2016 with a thesis on Vladimir Vujić, focusing on Vujić's role as a writer, critic, and polemicist in the context of literary processes between the two World Wars. Dimitrijević has been recognized for his scholarly work, including awards for his seminar papers on traditional Serbian literature. He has been a regular contributor to various publications, including the weekly magazine "Pečat" and the monthly magazine "Geopolitika," where he has published literary criticism among other writings. Dimitrijević's contributions extend to his role as a jury member for various literary awards and his active participation in academic conferences, particularly those focusing on Serbian poets and writers. Dimitrijević has been involved in organizing lectures and other educational activities in the field of Orthodox Christian education. He has been influential in the Serbian Orthodox Church's educational efforts, contributing significantly to the dissemination of religious education and Orthodox Christian values in Serbia. His published works cover a range of topics and are often aligned with Serbian Orthodox thought and national cultural heritage. He has been a member of editorial teams for various publishing houses, contributing to the development of literature that resonates with Serbian Orthodox and national themes. His commitment to education is also evident in his role as a professor of Serbian language and literature and as a religious education teacher in various institutions, including schools and religious organizations in Serbia.“

То је то. Никаква УДБА ни ЦИА то не би боље описала. 
Вештачка интелигенција треба да буде нови Свезнајући. 
Интелигенција без љубави, готов ђаво, говорио је Свети Јустин Ћелијски. 

Емир Кустурица на то не пристаје. И овај текст је о томе. 

НА ЈЕДНОМ ПРЕДСТАВЉАЊУ

У петак, 16. децембра 2023, Емир Кустурица је, у оквиру програма Заједнице дома и школе Гимназије у Чачку ( коју је, пре рата, основала Маргита Радовић, професор књижевности и тетка Душка Радовића ), представио своје књиге „Видиш ли да не видим“ ( Српска књижевна задруга ) и „Кад мртве душе марширају“ ( Катена Мунди ). На трибини су, поред аутора, говорили књижевник Милан Ружић и уредник „Катене“ Никола Маринковић.
Кустурица је човек који се, у књижевности као и на филму, никад није укалупио – ни жанровски, ни животно, па су његова дела свагда изван уобичајених шема и шаблона. Тако је настала књига „Видиш ли да не видим“, у којој Петер Хандке постаје апостол Петар нове, постнихилистичке вере да је човештво, на обзорју технолошког слома, још увек могуће, макар као пелудни прах са гроздова обасјаних сунцем, оно што не стаје чак ни у вино, али без чега грожђа не може бити.  

Милан Ружић је, говорећи о књизи“Видиш ли да не видим“, истакао:“Читајући књигу, наићи ћете у исто време на роман, есејистику, путопис, дневник, али уједно и на нешто што је аутобиографска и биографска књига, јер се у њој преплићу судбине двојице уметника који су својим делима, а овенчани највишим признањима, свако у својој уметности, дефинисали једну епоху. Ово дело је врло важно, јер недвосмислено Кустурицу приказује као врсног писца који се без најмањих проблема поиграва формом и који у Хандкеу као писцу види сву тежину посла и трагове минулог рада називајући га Петром Апостолом Спелеологом, што Хандке све и јесте, а то знају сви они који су његове књиге читали. По први пут, а ово је Кустуричина четврта књига, у потпуности Емира видимо као писца. Највише задивљује оно што је одсутно у већини данашњих књижевних дела, а то је чињеница да је Кустурица успео да избегне политику као циљ своје књиге, а признаћете да то у оквирима Нобелове награде, Петера Хандкеа, Босне и Херцеговине, Србије и протеста након именовања лауреата и није лако. Наиме, Кустурица је политику подредио књижевности, он ју је овом књигом, може се слободно рећи и омаловажио, јер му је јасно да у књизи о уметности и уметницима нема местa ономе што уметност и убија. Политика је остала само бедни траг на понекој страници, аргумент-алат за поправљање појединих неправди. У књизи „Видиш ли да не видим“ тријумфују пријатељство, уметност и ход по најтањој могућој жици између две обале по којој сваки уметник, уколико је велики, хода целог живота.“ 
Пријатељство и уметност, пријатељство као уметност – неће нестати. То јест, ако нестане, нестаће и човечанство. 

КАД МРТВЕ ДУШЕ МАРШИРАЈУ, ПО МИЛУ ЛОМПАРУ  
     
По Милу Ломпару, кључна тема у новој Кустуричиној књизи је четврта технолошка револуција. Под будним оком Клауса Шваба и његових господара, у Давосу се путује ка киборгу и коначном укидању човека. 

У Мановом „Чаробном брегу“ супротстављени су ликови језуите Нафте и масона – хуманисте Сетембринија, који се боре или за човека у сенци Великог Инквизитора, или за човека, универзалног у својим моћима, Леонардову Витрувијанску фигуру. И Давос, у коме сви пламсају од туберкулозних визија, изгледа као место одакле ће кренути неко ново човечанство, које ће надићи себе у великом, космичком превазилажењу противречности које су раздирале западноевропску културу. Данас је Шваб најплићи Нафта и једнодимензионални Сетембрини, а Ватикан се помирио са масонеријом у настојању да се, „лева, лева, лева“ маршира ка нестанку свега људског.  

По Ломпару, у питању је „природа преласка органског стања човека у неко сасвим друкчије животно стање“. Ниче и Достојевски су обележили наше доба, каже Ломпар, које нас је суочило са тровањем оним отровом који је философ „Заратустре“ звао нихилином:“Била је то драматика сазнања о томе, како је Ниче формулисао у фрагменту Веселе науке из 1882. године, да је „Бог је мртав”. Или: како је – тих година – Достојевски формулисао у Браћи Карамазовима кроз речи Ивана Карамазова: „Ако Бога нема, све је дозвољено.” Свет је, дакле, изгубио своје метафизичко упориште и отворила се рупа, понор унутар ког је човек по први пут био загледан у то да идеја о човеку бива нападнута са неочекиване стране у часу када је из његове свести ишчезла идеја о Богу.“

Велики слом је наступио ( то је знао и Шпенглер ) у Првом светском рату. Између два рата, Европа се нашла у процепу између комунизма и либерализма. Све се наставило после ужаса 1939-1945:“Стари свет, са својим уређеним платформама, деловао је све више као музејски експонат у кретањима која су бивала све бржа и бржа, да би доживела своју ерупцију у Другом светском рату. Тада су и мислиоци попут Сартра, већ 1947. године у есеју Шта је књижевност, са нелагодом препознали поделу на совјетизам и американизам. То значи да је европски човек био лишен способности и могућности да пружи неку врсту духовно-историјског одговора. Како се та ситуација понавља у нашим животима, то значи да се ова криза и ово нихилистичко таласање одвијају у неком Ничеовом ритму, јер трају већ преко сто година.“

То је ритам средњовековног плеса смрти.
И у том ритму плешемо.


ТРАЈНА КРИЗА ХУМАНИЗМА 

После смрти Бога, коју је најавио Ниче, и смрти човека, коју је објавио Фуко, хуманизам је, вели Ломпар, ушао у трајну кризу:“Настао је епохални интеррегнум у којем ми живимо у комешању значења, неких која долазе из прошлог света и неких које се тек појављују пред нашим очима. Кустурица посвећује доста пажње могућностима технолошког управљања људским животима, у смислу брисања памћења, структурирања свести и, чак, у смислу да се одређеним неуролингвистичким поступцима то све смести под нашу кожу.“

У доба редефинисања човека технологијом, вели Ломпар, „Кустурица наглашава да и они који су против Шваба као симбола, попут Илона Маска, често припадају истом систему, што види као привидни неспоразум унутар владајуће парадигме. Свет који нас структурира јесте, дакле, свет у којем сукоби могу бити само унутар парадигме, а не о значењу парадигме. Да би човек ушао у такав свет и расправу о њему, он мора пристати на парадигму и, када пристане, унутар парадигме може се на овај или онај начин односити према њој.“

Свет се фрагментаризује и свест се замагљује, али Кустурица не одустаје од свог става. Уметност је средство за борбу за очување човештва.Иако су се филмови учаурили у техно – хипнозу, ипак и даље има добрих филмова, и борба се води. Па ипак, Ломпар уочава да се славни режисер опредељује за књижевност „сматрајући да она боље чува аутентични дах човековог бића и свести“. Кустурица је човек чије је „уверење  да је нужно да биће човека буде сачувано, да биће хришћанства буде сачувано и да биће уметности буде сачувано.“
Кустурица не посустаје. Ломпар вели:“Из искуства краја хуманизма треба изнова осмислити и обликовати хуманистичко искуство, да би се оно могло успоставити као нека врста одговора на изазов нихилизма. Било је, већ у педесетим годинама XX века, мислилаца религијске оријентације који су сматрали да Ничеова реч о смрти Бога не може бити последња реч људске културе. Они су сматрали да је могућ религиозни одговор на искуство смрти Бога.“
Та нада нас још није напустила.

ПОСТОЈАЊЕ НА СТРАШНОМ МЕСТУ 

Али, треба постојати на страшном месту. Мило Ломпар нас подсећа:“Премда наш аутор не псује, скоро би се могло рећи да повремено стисне зубе да не каже оно што мисли о актерима у Давосу или о лидерима које је Клаус Шваб одабрао и по свету распоредио. Наш аутор заправо наглашава веома озбиљну проблематику: она погађа у срце, не на апстрактан начин. То је једна од примарних вредности његове књиге, јер није апстрактна, није ни теоријска, већ подразумева уметничку осетљивост која прожима свачији живот и свакодневну ситуацију. Она онеспокојава и исказује борбени став. То је у природи сваког ангажовања: и у суштини уметнички став.

Тако је Кустурица открио оно што је у срцу уметника: да се уметник не може одрећи идеје о човеку. То је највећи оптимизам који се налази у књизи Кад мртве душе марширају. Уметник својим ставом исписује ангажман у духу хуманистичких вредности: парадоксално тражећи  пут којим се из постхуманизма стиже у поновно осмишљавање хуманизма.“

Кустурица се са трансхуманистичком будућношћу не мири. О томе је, као и о својој љубави према супрузи Маји и породичним вредностима без којих нема будућности, говорио и у Гимназији у Чачку. 

БОРБА ЦЕЛОЖИВОТНА

И тако се Кустурица нашао у положају великих руских реакционара, попут Николаја Васиљевича Гогоља. Јер, бити реакционар значи реаговати на свет и оно што се у њему збива. И препознавати оно демонско што се намеће као мера и провера стварности. 

Гогољ је, у својим „Изабраним местима из преписке са пријатељима“, истакао ( још онда, још онда! ):“Ђаво је без маске изашао у свет“.  Читав његов живот био је покушај борбе против ширења демонског утицаја у свету – он се Богу молио, на поклоничка путовања ишао, Свету Литургију тумачио, пријатељима писао само да би порекао тријумф ђавола, да би доказао да он није свемоћан, и да се још може живети на овом свету. Борба се водила упорна и страшна: „Мртве душе“ су роман који показује какве су размере те борбе биле, и да је Чичиков, који је од спахија куповао спискове са именима покојних кметова да би себе учинио виртуелним спахијом, праслика многих и многих који су се међу нама појавили. 

КАКО СУ СЕ СУЧЕЛИЛИ 

Покојни писац и сјајни тумач књижевности, Дејан Вукићевић, о Гогољу и ђаволу каже:“Ђаво је у Гогољевим раним приповеткама јунак, активни и равноправни учесник и покретач радње: краде месец па се пијанци не сналазе у мраку, скрива се од љубавника-конкурента у џак, коцка се у паклу са главним јунаком, поиграва се са благом и старцем, води у пропаст несрећно заљубљеног младића и узорну жену узорног козака.

И у свим осталим делима Гогољ неће пропустити прилику да ослови ђавола у псовкама, узречицама, поштапалицама: „Ух, ђавољи сотоно, трулом се дињом задавио, дабогда!“, „Ђаво би знао шта је!“, „Гле ти сина ђавољег!“, „Ђаво да те носи“, „Уснила сам га тако гадна“ (ђавола – прим. аутора), „Није ју могао разумети сам ђаво“, „Жена је заљубљена у ђавола!“, „Ђаво ће знати како да то урадим!“, „Само ђаво би то могао разумети!“, „Враг ме однео заједно са тобом“ итд., тако да мирне душе можемо казати Гогољу као што говори Иван Иванович у приповеци Како су се завадили Иван Иванович и Иван Никифорович: „Ето, не може он да не спомене ђавола“. Неће, зато, изненадити назив незграпне крилате бубе из приповетке Рим „што лети усправно као човек“, као ни име коња Тараса Буљбе – Ђаво. Чак и у једној од каснијих приповедака, Невском проспекту, ђаво је тај који „лично пали фењере само зато да би све приказао у лажној боји“. А мајор Коваљов за нестанак носа оптужује – кога другог – него самог ђавола.“

Набоков, без подробнијег објашњавања, каже да је Гогољу страх од пакла усадила његова мајка – Марија Гогољ, док за Чичикова каже да је „плаћени заступник Ђаволов, трговачки путник из Хада“. Као да предвиђа своју будућност, у једном писму Гогољ пише: „Диви се, сине мој, ужасној моћи ђавола. Он тражи да у све проникне: у наша дела, у наше мисли, па чак и у само надахнуће уметника. Безбројне ће бити жртве тог пакленог духа који живи невидљиво, без лика, на земљи“, а у писму Аксакову од 16. маја 1844: „Но не губите из вида да је он (ђаво – прим. аутора) пискарало и да се сав састоји од надувености… Но чим пођеш на њега он ће подвити реп. Ми сами од њега стварамо величину. А у самој ствари он је ђаво ће га знати шта.“
Ђаво ће га знати шта!

БОРБА ДО КРАЈА

Пред смрт, Гогољ се борио и са демонима и са страхом од смрти:„Осећао је да болује од исте болести од које је умро његов отац – преплавио га је страх од смрти“. 
Вукићевић нас подсећа:“На самрти је повикао: „Лествице, дајте брже лествице“. Ж. де Проајар је овако схватила те последње речи: „Чудан и неухватљив човек, обузет лепотом и видевши само ружноћу, генијалан писац мучен ђаволом, Гогољ се куне да је ’свога непријатеља учинио смешним’, али, по његовом наговору спаљује други део Мртвих душа и умире од исцрпљености преклињући да му се пруже лествице. Које? Ђаволске или анђеоске?“
Одговор Вукићевићу је – анђеоске лествице, наравно. Јер је Гогољ био Христов, и желео је да Христу принесе оно најбоље од себе. 
Зато је спалио други део „Мртвих душа“, у коме је покушао да покаже тријумф добра. Није успео, па је спалио. Ни Достојевски није успео да прикаже Христа као Лава Николајевича Мишкина. Мишкин је испао Дон Кихот. Али, Достојевски није спалио „Идиота“. Остао је као генијални торзо. 

КАКО ЈЕ ОТИШАО? 

И ево како је изгледао Гогољев одлазак: „У ноћи 11. фебруара 1852, дуго се молио сам у својој соби. У 3 сата позвао је свог младог слугу и упитао га да ли су собе на другом крају куће загрејане (боравио је у московској кући грофа А. П. Толстоја). Слуга је одговорио да нису, па је затражио огртач. Пошао је са свећом у руци и у свакој соби кроз коју су пролазили правио руком знак крста. У једној од њих наредио је момку да отвори пећ и да му донесе једну фасциклу из комоде. Извадио је из ње свежањ рукописа повезаних траком, гурнуо их у пећ и потпалио свећом. Момак је пао на колена и почео да га моли да то не чини. „Шта се то тебе тиче”, рекао је Гогољ, „боље би ти било да се помолиш.” […] Сео је на столицу испред ватре и сачекао да сав папир изгори. Кад је све било готово, прекрстио се, вратио се у своју собу, пољубио момка, легао на постељу и бризнуо у плач. Умро је 4. марта 1852. године.”
Као покајник. Као носилац светског бола, који настаје кад се идеал суочи са стварношћу.

У тестаменту је записао: „При пуној свести и здравом разуму износим овде своју последњу вољу. Прво: Завештавам да се моје тело не сахрањује све док се не покажу јасни знаци распадања. Напомињем то зато што су ме још у току саме болести обузимали тренуци онемоћалости, а срце и пулс ми престајали да бију; зато што сам у свом животу био сведок многих тужних догађаја због наше брзоплетости у свим пословима, па чак и у таквима као што је сахрањивање; изјављујем то овде у самом почетку свог завештања, у нади да ће можда мој посмртни глас подсетити на обазривост. Нека се моје тело преда земљи не бирајући места где ће лежати и нека се ништа не доводи у везу с његовим прахом; нека се… Завештавам да се нада мном не поставља никакав споменик и да се и не помишља на ту глупост, недостојну хришћанина. Онај, пак, од блиских пријатеља, коме сам стварно био драг, нека ми подигне другачији споменик –споменик у себи самоме, својом непоколебљивом постојаношћу у живљењу и бодрењем и разведравањем свих око себе.“

А нама је оставио опомене. Озбиљне опомене. 

Кустурица је те опомене схватио. У часу када изгледа да се више ништа не може учинити, он каже – може се. Идемо даље. 

ЂАВО ЈЕ ЛИК ОБИЧАН 

Мерешковски у студији „Гогољ и ђаво” каже да је писац „Мртвих душа“„први видео да вечно зло није у трагедији, већ у одсуству сваке трагике, ни у сили већ у немоћи, није у безумним крајностима, већ у исувише разборитој средини, не у оштрини и дубини, већ у тупости и плићаку, у баналности свих људских осећања и мисли, да зло није у максималном већ у најситничавијем”. Тако је он, по Мерешковском, „у мерењу моралних вредности учинио оно што и Лајбниц у математици – открио је диференцијални рачун, бескрајно велики значај бескрајно малих величина добра и зла. Први је видео демона без маске, његово право лице, које није страшно својом изузетношћу, већ својом обичношћу, баналношћу. Први је схватио да лице злог духа није нешто далеко и туђе, чудно и фантастично, већ нешто веома познато, реално, људско, исувише људско лице, лице из масе.”

То је данас лице Густава Шваба, метафизичке бубашвабе из Давоса. 

ПОШЛОСТ ( НЕ ПРОШЛОСТ ) КАО БУДУЋНОСТ

Гогољ је опседнут „пошлошћу“, коју, у највећој могућој мери, ваплоти Достојевсков Смердјаков, што, уз гитару, дебелој девојци пева „Невидљивом силом повезан сам с милом, Господе, спаси мене и њу“, и говори:“Камо среће да је победио Наполеон. Паметна нација победила би глупу!“ По Набокову, „пошљост“ је многозначна:“Опака је и посебно снажна кад лажност није очигледна и кад се сматра да вредности које она опонаша припадају највишој разини мисли и осећања. Неке речи које изражавају аспекте пошлости су баналан, вулгаран, тривијалан, патворен, прост, неукусан, недостојан.“

Иван Иљин, у својим „Аксиомима религиозног искуства“, објашњава метафизички смисао просташтва:“ Простачки акт животни садржај прима и према животним предметима се односи тако као да у њема не живи СВЕШТЕНА ТАЈНА БИТИЈА - НЕ ПО ГЛАВНОМ и не из главног; он узима НЕГЛАВНО у њима, тако као да тог главног у њима уопште ни нема. ПРОСТАЧКИ САДРЖАЈ лишен је оног главног, заједничарење са којим свему даје највиши и апсолутни духовни значај. Простачко је, да тако кажемо, "обезглављено", и зато је оно РЕЛИГИОЗНО - МРТВО, слично ОБЕЗГЛАВЉЕНОМ ЧОВЕКУ".
Рушењу свега светог претходила је разорна борба против Бога. Опет Иљин: "Савремено агресивно безбожништво у својој државно-економској форми и у својој тоталитарној култури није ништа друго до БОРБЕНО ПРОСТАШТВО, које је решило да се путем саблазни и терора наметне читавом човечанству. У свету се подигао АГРЕСИВНИ ПРОСТАК, који се не само наслађује својим просташтвом, него у њему види ново, више "ослобађајуће откривење", и настоји да га наметне свим народима у хетерономном поретку. Он не подноси свештено, јер оно разобличава његово просташтво. И гле, слеп за Божанско, он је спреман да ослепи и све остале људе, и док год има неког ко види Бога на небесима и осећа Његово присуство у земаљским пословима и предметима - он не може да се умири; он ће се умирити тек онда кад се у људским душама угаси последња луча Творца".

И тако се појавио ПРОСТАЧКИ СВЕТ: "У том свету све се мери НОВЧАНОМ ЦЕНОМ; и љубав (проституција), и покајање (индулгенције), и правна свест (најмљени софисти, адвокати и политичари), и уметност (тржиште естраде и изложби), и слободна реч (штампа која се продаје). Овде се све решава мишљењем руље, одобравањем улице: предрасудом, оговарањем, ефемерном репутацијом, модом, масовном психозом, рекламом, пропагандом, фељтоном, већином гласова. Овде се све УСМЕРАВА РАЧУНЏИЈСКИ И ТАШТИНОМ, која човека не повезује са предметном супстанцом живота, него са својим беспредметним одразом у туђим душама. Такав живот, узет не из главнога, РАЂА СВЕТСКУ ТАШТИНУ И МАЛОГРАЂАНСКО ПРОСТАШТВО, - уске погледе, ситне размере, ништавне побуде, море лажи и фалширања, навикнуто лицемерје, поткупивост и разврат. СМРТ, узета не из главног, изазива СИТАН СТРАХ ЗА СЕБЕ (подозривост, колебљивост, дезертерство, деморализацију, издају) и шићарџијство у односу према другима (пузаваштво пред наследником, кривотворење тестамента, мародерство на бојном пољу, убиство). СРЕЋА, узета не из главног, води простачкој самодовољности, простачком наслађивању, простачком егоизму. НЕСРЕЋА, узета не из главног, изазива простачку малодушност, простачку озлојеђеност, огорченост, роптање. БОГАТСТВО - води глупавој гордости, простачкој неодговорности и још вулгарнијој раскоши... СИРОМАШТВО - застрашености, пузаваштву и зависти"
Суђено нам је да живимо у том вулгарном свету, у коме је све узвишено погажено и бачено у блато. Непрестани наш задатак је, вели Иљин, да се са тим не миримо, да тражимо оно УЗВИШЕНО, СВЕШТЕНО И БЕСКРАЈНО ДОБРО, због чега једино и вреди живети на овом свету.
Кустурица је решио да се обрачуна са просташтвом, које се, овога пута, маскира у чичиковљевску вешташку интелигенцију. 

ЦРЊАНСКИ И МЕФИСТОФЕЛ 

Ђавољи уплив ће, на необичном трагу којим се срећу велики писци, касније тумачити Црњански у свом „Роману о Лондону“. Мило Ломпар нас подсећа на Рјепниново суочавање са првобитним џендер превратом на Западу:“Док са језом сусреће ђавола, не сусревши га, шта кнез гледа? Он листа "модне журнале" као чиниоце у епохалној порнографији тоталног виђења, али и као невидљиве маркере ђаволове мреже, јер и фотографије, исечци и симулакруми стварности, припадају Мефистофелу који зна да "лажна слика и реч засењују", јер "смисао и место замењују": откривајући свет моде, несумњиво модеран свет, журнали воде ономе који је, да ли зато што је ђаво, "модеран". Рјепнин, тако, ступа у један свет привиђења који отвара поноре перверзности и деформисаности, што је сасвим складно са изаслаником ништавила који није само модеран, него је истовремено и "покварен" и, као брат Сарданапалу, развратан и расипан, па – на имагинативном мосту преображења – обликује сусрет журнала и кнежевог духа: једна "типична лепотица, енглеска" има мушку руку, она је "дечачки лепих вилица", па у полупрофилу очитује "лепоту енглеских дечака", што је увод у чудесно, мистеријско или опсенарско, преплитање мушког и женског, које наслеђује убрзана спирала преображења у Рјепниновом доживљају. Венчање младе учитељице са "крупним тамним очима и ванредним попрсјем" (...) са остарелим младожењом који је "ћелав... и има огромне уши", који "носи велике наочари на носу, а на сухом, бедном, лицу, види се да нема у устима својих зуба" створиће у кнежевој машти слику коиталне изобличености њиховог контакта, јер "какав ли ће бити тај, 'корен свега', у брачној постељи, тог пара" .

Рјепнин је саблажњен оним што је на фотографијама невидљиво, јер он види сексуалну позадину оличених супротности. Зато што их празни од сваког емотивно-социјалног набоја, он уноси ове елементе у фотографије које посматра, па креативност његове маште, показујући слике које овај опседнути дух ствара, открива ђавола у њему који одговара ђаволу у журналима, сасвим доследно сазнању да се код најфинијих и најгордијих, у паклу Доктора Фаустуса, део њихове патње и срамотне сласти састоји у томе што размишљају о ономе крајње прљавом . Овај ђаво се не остварује, дакле, на основу тајанствености, већ на основу информисања (журнали), повратног одговора (усхићење или гађење) и свеопштег стриптиза (представљачког или посматрачког). Перверзно стапање лепог и ружног, снажног и оцвалог, истинска опсценост овог пуританца, као бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља, врхуни у саблазни анатомског преображења: "та лепа жена, која Рјепнина гледа са слика, била је, до недавна, – каже се, – мушкарац. Она је недавно отишла у Казабланку, где је оперисана, и претворена у жену. Дан венчања се приближава." У чему је ђаволова саблазан? Он показује да је немогуће зауставити преображења, иако она укидају разлику између полова, природе и алхемије, привида и стварности, па ђаво открива колико је његово опсенарство стварно, колико је оно, и непримећено, стопљено са модерношћу света, којем је неопходна ова истрајност секса унутар свеобухватних преображења, ова перверзност између метаморфоза и секса, која је, што је повратна веза, прожела свако чуло Рјепнинове узнемирености, јер је ђаво урачунао и кнежев отпор, те га, отуд, претвара у кикот: врлина не може задовољити кнежеву душу, али је може намучити, а покорена врлина, као и задовољена, ствара несрећу самог Ја које се објављује као чедо перверзности.“
Зар не осећамо језивост џендер револуције, у којој, рушећи Божји свет, ђаво банализује зло, кроз разградњу пола и претварање свега у биомасу? Љубав више не постоји – она је немогућа. 
И то је слутио Гогољ, у „Вију“, у коме се млади ученик богословије Хома Брут суочава са мрачном привлачношћу мртве девојке, која вуче ка понору. 
Жене – роботи које знају двадесет хиљада речи и које сексуално замењују биолошке жене – зар то нису кћери мртве девојке из „Вија“? Зар није Гогољ видео шта долази?  

ЕМИР КУСТУРИЦА У ТОМ СВЕТУ

О томе говори књига Емира Кустурице.
После трибине у Гимназији у Чачку, Кустурица, Никола Маринковић и ја смо се обрели у Ужицу, где је, поводом своје нове књиге, Кустурица изнео свој „манифест нове усмености“. 

Некада су свети текстови ( Веде, Упанишаде ) учени и преношени напамет, као и епска поезија ( Илијада, Одисеја, Махабхарата ). Записивање се сматрало неком врстом десакрализације. Онда је, вели Кустурица, писменост постала општедоступна и после постмодернизма Вештачка интелигенција је почела да пише романе. Зато је време за ресакрализцију усмености у Мегалополису: нека памћење поново, као у доба Илијаде и у ренесанси, постане уметност, и нека прича и песма опет буду памћене и изговаране, али не и писане.

У свету Кустуричине визије, биће могући градову у којима ће сви постати песници и приповедачи. Постаће нове мнемотехнике, које ће занемарити постојање Вештачке интелигенције. Биће технологије у служби човеку, спремне да се повуче пред уметношћу живота. Атмосфера „Фаренхајта 451“ Реја Бредберија не терба да потиче из технотроног ропства, него из слободе друштва које се техником служи, али које служи Човеку. Можда ће се јавити хуманизам у коме ће, како рече српски песник Бранко Миљковић, „поезију сви писати“. Градови треба да буду станишта људи који су поезија и људи који су проза, живих позоришта и тргова свете усмености – нека врста глобалног „Кустендорфа“. Нека сви памте, причају и певају као у доба пре но што текстови записани.

Кустурица не одустаје. Све на Мећавнику и све у Андрићграду сведочи о томе. И то је то. Ко сме, тај може. 

ШТА НАС ЧЕКА? 

У свом тексту „Да ли је могућ светски поредак?“, проф. др Александар Петровић каже:“Реч је о догађају из 2019, последње слободне године пре него што је демократија нужно, према Платоновом узорном увиду у циклус поредака полиса, почела да прелази у тиранију. Те године 10. марта авион Боинг 737 MAX 8 које припадао Ethiopian Airlines на лету 302 срушио се шест минута по узлетању с аеродрома у Адис Абеби када је погинуло свих 157 путника. То се догодило осам месеци по рушењу истог типа авиона у Индонезији. Нешто очито није било у реду јер два узастопна иста случаја више нису случајни. Анализе су показале да је авион почео изненада да губи висину три минута после полетања. Систем надгледања лета MCAS који је требало да прати пропињање носа авиона, да би се избегао застој у узлетању, био је главни чинилац несреће. Несреће почињу са места где их нико не очекује, али томе увек претходи низ одлука. Одлуке око овог авиона биле су од почетка погубне јер су у конструкцији давале предност технологији спрам природе ствари. Менаџери који су бринули о економији захтевали су да се мотори авиона помере мало назад од места које би требало да имају по геометрији природне аеродинамике. На тај начин би се нос авиона лакше дизао и при томе се трошило мање горива. Поремећена аеро- динамика би се надоместила сталним диференцијалним деловањем уграђене вештачке интелигенције која би сваког тренутка исправљала путању не допуштајући носу да се превише подигне. Али погрешно очитавање улазних података једног од два сензора авиона, гласило је објашњење, навело је вештачку интелигенцију да прорачуна да се нос авиона много пропиње. Сензор је, каже се, стално давао неисправну информацију о критичном нагибу авиона што је навело компјутер авиона да логично реагује и да почне да гура нос на доле да авион не би ушао у ковит. Уграђени систем вештачке интелигенције је процењивао сваку ситуацију и био је програмиран да, када рачунар дође у сукоб с пилотом, предност да првом. Пилот је, отуда, узалуд покушавао да подигне авион, али је био практично искључен и надмоћна вештачка интелигенција је без призива усмерила авион ка земљи где се и разбио. Она је, наравно, и после удеса и даље наставила да ради, али с људима је било готово. Није имала више за кога да ради, осим за себе.

То је званична анализа која је сву кривицу пребацила на сензор, а да у јавно доступним документима није објашњено у чему је његов квар. Осим тога, други сензор је према наводима давао тачне податке које је вештачка интелигенција преузимала. Питање је зашто се она између импулса два сензора определила за онај с погрешним подацима. Зашто погрешна очитавања није упоредила с тачним и извукла исправан закључак да са једним сензором нешто није у реду? Такав софтвер је то извесно могао да уради и да тренутно нађе решење противречности. Зато је уосталом и направљен.“
На први поглед. Као што је све у историји прогреса прављено за наше добро, а служило нашем уништењу.
 
КИЈУКОВО ПОДСЕЋАЊЕ

Ово је пут самоуништења, који смо много пута прелазили, да бисмо дошли у срце лавиринта, где нас чека Минотаур, да би нас прогутао. У својим „Огледима из омилитике“, покојни Кијук је записао:“Ничеов свет "смрти Бога" учинио је и корак даље: поништио ограничење допуштености на штету корисности (в. 1Кор. 10,23). Привлачност деструкције главна је одлика цивилизације у којој човек сме да учини шта је наумио. И заиста, бомбардер са смртоносним товаром ("чији резултат превазилази сва очекивања", како је гласила шифрована порука Труману на конференцији у Потсдаму) био је спреман да потврди човекобожну моћ. Шестог августа 1945. прва америчка атомска бомба (носила је назив "Малишан") бачена је на Хирошиму, град и луку у Јапану. Температура у епицентру износила је 6.000 степени. У овој демонстрацији свемоћи 85.000 становника је спржено, 14.000 нестало, накнадно помрло 20.000 од радиоактивног зрачења. Три дана касније злочин се поновио: 9. августа 1945. друга атомска бомба (носила је назив "Дебељко") сручила се на Нагасаки, трговачку и ратну јапанску луку: погинуло је 36.000 становника, а рањено 40.000, порушено у тренутку експлозије 1.326, а у пожару после експлозије изгорело 18.408 зграда.“
     

Што је почела атомска бомба, довршава вештачка интелигенција. 

ЗАМЕНА ТЕЗА

Професор Петровић показује какав се метод примењује да би се вештачка интелигенција оправдала пред човечанством:“Међутим, цео проблем игре човека и вештачке интелигенције идеолошки је сведен на кривицу једног сензора слично окривљавању неког извршиоца за слом целог система. То се, рецимо, догодило приликом бомбардовања Београда 1999. када је за уништење амбасаде Кине био окривљен оператер у центру агенције ЦИА. Ипак, насупрот таквим објашњењима сва је прилика да овде није заказао сензор, већ је његова кривица представљала једину излазну стратегију за рационално скидање одговорности са целог концепта. Сензор, пион, жртвован је да би се спасла дама, вештачка интелигенција. Претпоставимо ли да је сензор био исправан, што је вероватно, онда се непосредно суочавамо са правим проблемом, односно скривеним демоном вештачке интелигенције. Она има логику сличну људској, али је та сличност привидна јер њој недостаје однос према целини који се не може програмирати ни после ма колико дугог учења и учитавања података. Разлог је једноставан: може се направити вештачка интелигенција, али не и вештачка интелигибилност. Бесконачни низ података не даје целину, јер она је више од збира својих делова. Целина је увек априорна и као таква изван програмског досега, она припада равни симбола и случаја.“

Ваљда нам је ово јасно. И ваљда нам је јасно зашто се Емир Кустурица не мири са вештачком интелигенцијом, И зато нам је остало да идемо путем немирања са новим „Свезнајућим“.

Јер наш Свезнајући је Истина Која Љубав. А вештачка интелигенција је интелигенција без љубави. И зато је стигао Кустурица, џентлмен назадњачке физиономије, и каже да је све ово сјајно, али да је време да баш то уништимо, и поново живимо по својој глупој вољи. 
 

Извор: Правда.рс

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА