Најновије

"Деца рата" Портрет деце са Козаре из пера Зорана Милекића

Ново из Лагуне.

Фото: Лагуна

После „Аустријанке“, потресног романа о Диани Будисављевић, Зоран Милекић је насликао портрет деце са Козаре која су преживела рат одвојена од породице и у стрепњи да више никада неће видети родитељски дом у књизи „Деца рата“.


Драгоје, Јелена и Мика главни су јунаци ове приче. Прерано одвојени од родитеља, одведени у логоре Стара Градишка и Јастребарско, потискују страх и гаје наду да ће видети родитеље, браћу, сестре, баке и деке чим се за то укаже прилика. Неки су чекали две, неки три године, неки нису ни дочекали срећу поновног окупљања.


Зоран Милекић је био сарадник на реализацији филма о Јасеновцу у режији Тихомира Станића. Пошто због недостатка финансијских средстава није дошло до снимања филма, одлучио је да напише роман: „Прва идеја је била да приповест о Акцији Диане Будисављевић буде пропраћена причом о судбини троје деце у ратном вихору, а која су се спасла захваљујући њој. Но то је подразумевало превелики број страница. Зато је најпре настао роман ’Аустријанка’, о њеној Акцији, о људима који су ризиковали своје животе да би спасавали српску децу из усташких логора.“


Даље истраживање ове теме и прикупљање извора Милекића, који је професор историје, довело је до књиге „Деца рата“: „Ово је истинита прича о троје деце, Мики, Јелени и Драгоју. Прати их од бежања пред усташама из њихових козарачких и славонских села, потуцања у збеговима од немила до недрага, преко мука и ужаса по логорима, до извлачења и преживљавања у најтежим околностима. Важно ми је било да нагласим победу живота над смрћу, победу добра над злим.“


Аутор књиге „Деца рата“ је упознао обе девојчице које се помињу у књизи. Оне су му испричале своје приче: „Заједно смо путовали у Јасеновац и успут су ми говориле о својим судбинама. После смо се виђали у Београду и настављали разговоре. Јелена се могла сетити многих важних догађаја из рата јер је у то време већ имала осам година. Мика је била премала, имала је једва годину или две, али ми је препричала оно што су јој испричали њен брат и други рођаци када су се коначно пронашли и упознали 35 година након завршетка рата, јер ју је усвојила једна загребачка породица.“ Милекић Драгоја никада није упознао јер је умро 2005. године, али је иза себе оставио више записа својих сећања на мучне логорашке дане.


Од писца смо сазнали да је и даље у контакту са Јеленом која и дан-данас не губи наду да ће пронаћи свог изгубљеног, тада деветомесечног, брата Илију. „Знате, имао је белег на левој слепоочници“, често је говорила Милекићу приликом сусрета.


„Морам признати да ми није било лако писати овакав роман“, искрен је аутор књиге „Деца рата“. „Не само због бројности грађе и извора које је требало проверити, селектовати и некако испратити већ и због психолошког момента. Јер ма колико се трудили да будете објективни, да се не изгубите превише у налетима оног емотивног, тешко је одупрети се оном људском, да не кажем родитељском у себи. Но то је само једна од мука писања оваквих романа. И морате се носити с тим. Али овакви романи, без обзира на све, једноставно морају бити написани.“


Мали хероји, јунаци књиге „Деца рата“, морали су да буду мудри и стрпљиви. Истинита прича о њима сведочанство је о величини дечје наде и снаге у тешким временима. И опомена да се овакве приче не забораве.

Књигу можете пронаћи у свим Делфи књижарама, Лагуниним клубовима читалаца, онлајн књижари, као и на сајту.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА