Најновије

ЦЕНА СРПСКЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ: Сто година од објављивања акта о признавању Пећке патријаршије

Владимир Димитријевић (Фото: Јутјуб)

Пише: Владимир Димитријевић

Како је изгледала обнова?

На дан Сабора свих светих Срба, 30. августа 1920. године, обновљена је Пећка патријаршија. Када је, непосредно после Првог светског рата, обављен попис становништва Краљевина Срба Хрвата и Словенаца – 46,6% становништва били су православни хришћани. Тако су се ујединиле самоуправне Митрополија Краљевине Србије, са пет епархија, Карловачка митрополија, са седам епархија, Митрополија Краљевине Црне Горе, са три епархије. Четири српске епархије у Босни и Херцеговини, као и шест епархија Старе Србије ( укључујући и Македонију ) биле су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. 

Регент Александар Карађорђевић се, као наследник православних монархистичких традиција, свим силама залагао за уједињење српских црквених области, а потрудио се да прими и руске епископе који су одбегли пред бољшевичком опасношћу, и у Сремским Карловцима основали Руску Заграничну Цркву. Он је Цариградској патријаршији исплатио милион и петсто хиљада франака из државне касе да би сва питања преноса духовних овлашћења била решена у складу са српским надама и канонским правилима. Цариград је, након преговора, изјавио да "усваја, одобрава и благосиља уједињење свих српских православних цркава у једну, под именом Аутокефална уједињена Српска православна црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Васељенска патријаршија, такође с благонаклоношћу, прима и обнављање старе Пећке патријаршије, с њеним правима и повластицама, пошто су се све епархије које су је сачињавале нашле под влашћу уједињене српске цркве".(1)

Писана одлука о томе је Српској Цркви предата 20. фебруара 1922. године, од стране цариградског патријарха Мелетија Метаксакиса. Прошло је, ево, једно столеће од тада.

Плодови крваве борбе

Иван Миладиновић описује како је изгледала свечаност у августу 1920: „Церемонијал устоличења патријарха, 28. августа 1924, био је такође испуњен историјском симболиком и успостављањем директне везе, од првог патријарха из времена Немањића, затим из 1766. године, и са временом Карађорђевића. Свечаност је започела доласком краља Александра у Пећ, где га је старешина манастира поздравио као "осветника Косова, ослободиоца и ујединитеља нашег народа и историјски правог наследника круне Немањића". У манастиру је обављен и један "историјски чин": Александар је свечано запалио две велике свеће, које је царица Милица оставила као аманет оном српском краљу који "освети Косово". Краљ је затим пришао патријарху и својом руком му ставио око врата скупоцену огрлицу-панагију, израђену од злата и драгог камења годину дана раније у Паризу, према нацрту који је послат из Београда. Поред лика Светог Саве, у панагији су уграђени и ликови српских патријарха, светитеља и српских владара. Свечаност устоличења патријарха у Пећи завршена је литијом и дефилеом војних јединица, уз масовно присуство народа и свештенства.“(1)

Крвава се борба водила за обнову српске аутокефалије. Како каже Живорад Јанковић:“Ништа није добијено ни лако ни брзо. Творац нове српске државе кнез Милош то „формулише“ на свој начин и непобичним поводом. На узвик ђакона:“Господину Петру, православному архепископу белградскому и всеја Сербији митрополиту многаја љета“, Милош додаје:“Јес, мој...всеја Сербији...мој попо, још треба много крвавих глава, па да можеш тако подвикнути...“(2,97) 

Аутокефалија значи „самоглавост“ – кад се Црква води својом главом, својим „кефалом“, својим Светим Архијерејским Сабором у Духу Светоме. Зат ту „самоглавост“ пало је много крвавих глава наших најбољих синова и кћери. 

Смисао аутокефалије

Шта је аутокефалност? Др Зоран Чворовић каже да је то „самосталност једне православне помесне Цркве, која добија од своје Мајке Цркве могућност да сама бира свој епископат и поглавара и да самостално пастирствује Богом јој повереним стадом. Најпре треба објаснити појам аутокефалности. Он означава такав степен самосталности једне помесне Цркве, који подразумева да сабор епископа те Цркве сам бира епископе и поглавара те Цркве. Таква одлука је коначна, она не подлеже потврди ни једне друге црквене инстанце. По томе је црквеноправном појму аутокефалности у државном праву најближи појам суверености. Путем епископског прејемства (наслеђивање) ствара се самостална домаћа епископска династија. Тако је после добијања томоса о аутокефалности 1219. године, Свети Сава са још двојицом затечених епископа изабрао нових осам епископа, и тада се зачела српска епископска династија, пошто после смрти једног епископа Сабор, као највиша власт аутокефалне Српске цркве, бира новог епископа.               

Најбољи познавалац проблематике аутокефалности у Православној цркви у 20. веку, професор Сергије Троицки, јасно разликује факторе и услове за аутокефалију. Фактор аутокефалије је воља која може на канонски ваљан начин да створи нову аутокефалну Цркву. У почетку су нове самосталне Цркве стварали ученици Христови – свети апостоли, а неке од тих Цркава и данас постоје као аутокефалне као што су Јерусалимска и Антиохијска патријаршија. У периоду Васељенских сабора од 4. до 8. века, Васељенски сабори су се јављали као творци нових аутокефалних Цркава. Тако је створена, примера ради, Цариградска патријаршија. После епохе Васељенских сабора, воља мајке-Цркве која додељује аутокефалност једном свом делу је једини канонски ваљан извор аутокефалности, сходно древном правном начелу да „нико не може пренети на другог више права него што сам има.“ На овакав начин су аутокефалност су стекле, примера ради, Грузијска црква од Антиохијске патријаршије или Бугарска, Српска и Руска црква од Цариградске патријаршије.         

Да би мајка-Црква уопште дошла у ситуацију да разматра додељивање аутокефалности једном свом делу мора буду испуњени материјални и формални услови дефинисани канонима и предањем Цркве.                   

 Најпре, мора да постоји јединствени захтев за аутокефалијом народа и клира једне области у саставу мајке-Цркве. По учењу православне Цркве се под народом подразумева лаос, односно народ Божији или верни народ, који заједно са клиром чини земаљску Цркву Христову. Једном речју, да би воља за аутокефалијом била канонски легитимна, њу мора да изрази на једнодушан начин верни народ и клир једне области (о томе нпр. 17. и 99. правило Картагинског сабора), а не народ сам по себи. Легитимни захтев за аутокефалношћу не могу да испоставе они који себе не сматрају члановима Цркве Христове, односно члановима канонске помесне Цркве која као мајка-Црква треба да додели аутокефалност. Пошто аутокефалност служи црквеним а не политичким циљевима, ирелевантна је воља оних који нису део верног народа.                             

Поред јасно изражене и једнодушне воље за аутокефалношћу верног народа и клира једне области, неопходно је да та воља подупрта чињеницама које гарантују да ће моћи да се организује самосталан црквени живот, што се пре свега подразумева постојање у области која тежи аутокефалности црквене организације од најмање четири епископа. /.../ Историја Цркве показује да се аутокефалност додељивала једном етносу тек после дугог живота у оквирима црквене организације мајке-Цркве и под условом да тај етнос има независну и притом у великој мери етнички хомогену државу, тј. да је дошло до поистовећивања црквеног народа и етноса, с једне стране, и етноса и државе, с друге стране. То је био случај са српском, бугарском, грчком, румунском, па и руском (имајући у виду територијални обим руске државе у 16. веку) аутокефалијом. Бројни случајеви из прошлости показују да је државна власт изражавала жељу за добијање аутокефалности, при томе нам средњовековна историја показује да се, као у случају Немањића, увек радило о владарима који су били међу најревноснијим члановима Цркве.                             Поред формалних постоје и мистички услови аутокефалности, који се огледају у томе да је један етнос добио од Бога потврду своје духовне зрелости и спремности за самосталан црквени живот, пре свега тиме што је већ пре стицања аутокефалности добио своје националне светитеље у оквиру светих целокупне Христове Цркве, да се развио њихов култ и формирала црквена књижевност. Као што је то било код Срба и Руса са култовима, примера ради, Св. Симеона Мироточивог и Св. Илариона Кијевског који су формирани пре стицања аутокефалије.“(3)

Српски народ је, светосављем, као. По Светом Николају Жичком, православљем српског стила и искуства, одговорио на Божји позив – и ево га, и данас, упркос свему, стоји на међи Истока и Запада, и носи свој крст сведочења да ван Христа нема спасења људима и народима. 

Зато није лако водити тај народ и бити на челу такве помесне Цркве. 

Крст српског патријарха

Од 1920. до данас на кормилу Српске Цркве били су патријарх Димитрије, који се, са војском и народом, пред аустроугарским окупатором, повлачио из Србије 1915-1918, патријарх Варнава, по свему судећи отрован у доба борбе против конкордата с Ватиканом 1937, патријарх Гаврило, који је био под стражом нацистичких окупатора од 1941. до 1945, патријарх Викентије (умро под сумњивим околностима, и он можда отрован због одбијања да призна македонски раскол у најави), патријарх Герман, који је столовао у доба жестоког притиска на СПЦ од стране Брозовог режима, али који је ипак дочекао да почне обнова храма Светог Саве, као и вере српског народа. Имали смо и патријарха Павла, кога је Жарко Видовић звао „брат владика српски“, и који је понео наш крст у доба србофобног рата за југословенско наслеђе, НАТО бомбардовања 1999. године и отимања Косова и Метохије упркос међународном праву, као и одвајања Црне Горе од Србије. Патријарх Иринеј је био архиепископ пећки у доба када су силе зла наставиле са отимањем земље на којој је Пећка патријаршија саграђена, и када су покушали да покраду светиње Црне Горе од Стрпске Православне Цркве. 

Таква је цена српске аутокефалије; увек у непредаху, увек на стражи крста – јединих двери ка васкрсењу.

Заслуге српске народне цркве

У тексту нашег познатог медиевисте, Ђорђа Трифуновића, „Средњовековна имена Србије“, сазнајемо да је први помен имена ове земље дат у канону службе састављене за празник преноса моштију Светога Саве из Трнова у Милешеву 6. маја 1237. године. Песник гради напоредне слике ношења младенца Христа у Египат и преношења Савиних моштију. У служби се на више места Савино отачаство назива „Српскаја земља“, што је било уобичајено. Међутим, у том канону се користи, по први пут, име „Србија“, у следећим стиховима:“У Египту негда на рукама Дјеве ношен бесовска требишта, идолишта, уздрмао јеси. У Србију сад Саву послао јеси да свима објави твоје очовечење и Божију, Христе, Твоју тајну.“                               

Свима који су се бавили историјом је јасно: православне народе, од Балкана до Тихог океана, обликовала је Православна Црква. Тако је било и са нама. Владимир Велмар – Јанковић, у свом „Погледу с Калемегдана“, пише:“Светосавска црква и православна духовност нису биле никад у сукобу ни са народним тежњама ни са српском државном идејом; кад није било државе црква је носила и проносила и синонимност државе. Та црква никад није, у после-немањићском времену, имала од народа одвојени, привилегисани или феудално-аристократски карактер/…/Христос је кроз ту цркву био једнако близак и последњем вернику и првом слузи. Дубоко је црква деловала својим православљем; а много се укотвила у цивилни живот народа и својом присном везом кроз право./…/Служећи се својом аутономијом под Турцима, настављајући и у праву свој присни однос према народу, светосавска црква утицала је непосредно на многе правне грађанске односе кроз црквено суђење и путем установе изборнога суда, при чему јој као основа служе Синтагма Властарева и Душанов закон. Пред XIX век изашло је Српство са одржаним православљем и живом црквом./…/Вера и народ, црква и држава нису биле једно другом средство, ни подвлашћења ни наметнута сила, но једна јединствена заједница“.

Док год тако буде, има наде за Србе.

Зато наши непријатељи чине све да нас поделе, расколе, унизе и униште. 

Наша је дужност да им у томе никако не помажемо. Напротив! 

Зато, и увек зато: За Крст Часни и Слободу Златну! 

Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Напомене

Објављено у часопису '’Жрнов'’ број 16/2022.

Упутнице:

1. www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/913189/crkva-oduvek-povezivala-srbe-danasnji-dan-pre-jednog-veka-obnovljena-pecka-patrijarsija   
2. Живорад Јанковић: За српски цртослов 1, Хришћаска мисао, Србиње – Београд – Ваљево – Минхен, 1997. 
3. www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/autokefalizam-odbrana-svetinja-i-vladika-oaniki-e/

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Ко жели тензије?

Телевизијски иступ председника Александра Вучића, 29. јуна, за неке је можда изненађење. П...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА