Најновије

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ: Косово и Видовдан

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом кап’о док му је кољена!“  А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово.

Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај!

НА КОСОВО ЈЕ МАРШИРАЛА ХРИШЋАНСКА ВОЈСКА У СУСРЕТ СМРТИ, У ЦАРИГРАДУ ЈЕ ВОЈСКА СТАЈАЛА УНУТРА У ГРАДУ, НАДАЈУЋИ СЕ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЧАСА, ДА ЋЕ СЕ СМРТ НЕКАКО ОКРЕНУТИ ОД ЊЕ НА ЛЕВОКРУГ. КАД СУ ЂУЛАД, ИЗ ПРВИХ ТОПОВА У ИСТОРИЈИ, ПРОБИЛА ЗИДОВЕ ГРАДСКЕ, УЖАС ЈЕ ЗАВЛАДАО И ПАНИКА СЕ ЗАЦАРИЛА У ВОЈСЦИ И ГРАЂАНСТВУ. СВИ ХРАМОВИ БИЛИ СУ ИСПУЊЕНИ ВАПАЈЕМ И МОЛИТВОМ БОГУ ЗА СПАСЕЊЕ ГРАДА, Т. Ј. ЗА СПАСЕЊЕ ТЕЛА, ЗА СПАСЕЊЕ ДРЖАВЕ И ЦАРСТВА ЗЕМАЉСКОГА.

Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога надахнути и оснажити.

САСВИМ ЈЕ ОБРНУТО СА СРПСКИМ КОСОВОМ. КАО ШТО СЕ САМРТНИК ОБЛАЧИ У НОВО И СКУПОЦЕНО ОДЕЛО, ТАКО ЈЕ ВОЈСКА СРПСКА БИЛА ОДЕВЕНА У НАЈБОЉЕ РУХО СВОЈЕ. БЛИСТАВА И СЈАЈНА ПОВОРКА ХИТАЛА ЈЕ СА СВИХ ГРАНИЦА ЦАРСТВА У ЖИЖУ ЧАСТИ И СЛАВЕ, НА КОСОВО ПОЉЕ. ОСЕЊЕНА КРСТАТИМ БАРЈАЦИМА И ИКОНАМА КРСНИХ СЛАВА, СА ПЕСМОМ И КЛИЦАЊЕМ, СА ПЕСМОМ И СВИРКОМ, СА ПЕСМОМ И РАДОШЋУ ХИТАЛА ЈЕ ОНА СВОМЕ КОСОВСКОМ – ГУБИЛИШТУ.

Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. На против – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лек.

И ЗАР НИЈЕ КОСОВО ДО ДАНАШЊЕГ ДАНА СЛУЖИЛО ДВАЕСТИНИ ПОКОЛЕЊА У ИСТИНИ КАО ЖИВОТВОРНИ ЛЕК? У ИСТОРИЈИ ХРИШЋАНСКИХ НАРОДА НЕМА ПОЗНАТОГ СЛУЧАЈА, ДА ЦЕЛА ЈЕДНА ВОЈСКА, ЦЕО ЈЕДАН ОРУЖАН НАРОД, БУДЕ ЗАПОЈЕН ВОЉОМ ЗА СМРЋУ И ДА ОДЕ У СМРТ ЗА ВЕРУ СВОЈУ. НЕ У СМРТ САМОУБИЛАЧКУ НЕГО У СМРТ ХЕРОЈСКУ. КОСОВО ЈЕ УНИКУМ У ДВАЕСТОВЕКОВНОЈ ИСТОРИЈИ ХРИШЋАНСКОГ СВЕТА.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ!

БАШ КОСОВО НАС ЈЕ УЧИНИЛО ВЕЛИКИМ НАРОДОМ. ОНО ЈЕ НАША НАРОДНА ГОЛГОТА АЛИ У ИСТО ВРЕМЕ НАШЕ НАРОДНО ВАСКРСЕЊЕ, ДУХОВНО И МОРАЛНО. ОНО ЈЕ ЗАУСТАВИЛО МОРАЛНО РАСПАДАЊЕ СРПСКОГА НАРОДА. ДАЛО НАМ ГАЛЕРИЈУ ВИТЕЗА ВЕРЕ, ПОШТЕЊА И ПОЖРТВОВАЊА, КОЈА НЕСУМЊИВО ВРЕДИ ВИШЕ ОД МА КОЈЕ ГАЛЕРИЈЕ МЕРМЕРНИХ КИПОВА, НАПРАВЉЕНИХ У МИРНО ДОБА ОД НАРОДА КОЈИ НИСУ ИМАЛИ СВОЈЕ КОСОВО.

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио.

КО ЖРТВУЈЕ ЖИВОТ СВОЈ У ЈЕДНОЈ БОРБИ ЗА ИСТИНУ И ПРАВДУ БОЖЈУ, ЖРТВОВАО ЈЕ НАЈВЕЋЕ ШТО ЈЕ МОГАО И ИМАО, И – ПОБЕДИО ЈЕ. МАКАР БИТКА ТЕХНИЧКИ БИЛА ИЗГУБЉЕНА, ОН ОСТАЈЕ ПОБЕДИЛАЦ. А ПОШТО ЈЕ СВА СРПСКА ВОЈСКА НА КОСОВУ ПОЉУ ПАЛА – И ТО ДРАГОВОЉНО – ЗА ИСТИНУ И ПРАВДУ БОЖЈУ, ТО ЈЕ ОНА И ПОБЕДИЛА. ОНА ЈЕ ПРИНЕЛА НА ЖРТВУ БОГУ СВЕ ШТО ЈЕ ИМАЛА И МОГЛА; ОТУДА ЈЕ И ПОБЕДИЛА. ИЗГУБИЛА ЈЕ ТЕЛО, СПАСЛА ЈЕ ДУШУ. ПА ЧАК НИ ТЕЛО ЛАЗАРЕВО НИЈЕ ИЗГУБЉЕНО. ТЕЛА ИЗДАЈНИКА ИЗГУБЉЕНА СУ ПОСЛЕ КОСОВА КАО ШТО СУ ДУШЕ ЊИХОВЕ ИЗГУБЉЕНЕ НА КОСОВУ. НЕ ЗНА СЕ ГРОБ НИ ВУКОВ НИ АЛТОМАНОВИЋЕВ.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима.

Као из гробнице св. Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави свете мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или свету Петку и Недељу, или св. Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом кап’о док му је кољена!“

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.

БЕСЕДА ПОВОДОМ ПЕТ И ПО ВЕКОВА КОСОВСКОГ БОЈА, 1939. ГОДИНЕ

(део беседе)

Извор: Светосавље.орг / Видовдан.орг

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА