Пише: Бранко Вељковић
Знао је Ђорђе да је нејаки Мика само тужна жртва. Негде је желео да верује и да му је млађи брат Александар само жртва а не коловођа и вољни учесник. Цвијић их је „навукао“. Цвијић је био „стратег“. Једна баба коју сви знате, са залеђеним лицем и бестијалним аденохром навикама од којих би вам било мука, рекла би „spiritus movens“ ширења мужеложништва у Србији, посебно међу новоствореном „елитом“, професорима и јавним радницима, људима од утицаја, глумцима,... Креирана је „улазница“ за „високо друштво“. Њега би Ђорђе радо кроз воду провукао ал недаде му се.
Верујем да би несрећни Ђорђе, да се којим случајем пробуди у време ово, млатио копљем редом по Србији. Чини се, не би грешио ни за дана ни за луниног времена. А копље Ђорђево, немилосрдно и правично, с којим се пробада аждаја настало је када се риба окренула ка небу. Ђорђе је то знао.
Накотило се грабежа, ородио се таман са мрачним, сеју страх, жању стрепњу. Наведоше народ да се боји и недогођеног. Јер „људи ће се понашати како им страх налаже“. Чекају нељуди да се страх људски скупи и онда њима врати. Тако се хране. Од тога „живе“.
Било је и онда и сада оних који су све то знали. Писали, говорили, остављали слике и трагове, монументе и песме,... Све да би ми данас нешто научили, разумели.
Ђура Јакшић. Прворођени. Учитељ и онда и сада. Опевао је крај Србске душе коме крају је сведочио. Као и беседе неке које каткада цитирам, заковане речи од ђедова са врха неких брда где су се до скоро рађали људи па до цитата мајстора дрвета и камена чије речи увек ставим под знакове навода. Тако ћу сада и Јакшићеву реч дословце написати :
„Вина, Мила! Орило се
Док је Мила овде била
Сад се Мила изгубила
Туђе руке вино носе
Ана точи Ана служи
Ал за Милом срце тужи
Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости
То код Миле оставише
Ана точи Ана служи
Ал за Милом срце тужи.
И ко у овом слову првог сина Христине и Дионисија свештеника рођеног као Георгије, Марастонијевог ученика па потом са истим жаром сеоског учитеља, револуционара који је после још једног покоља Срба записао – „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!“, творца „Девојке у плавом“, хроничара „Братоубица“, лирика вечито без новца, сетног романтичара, првог боема и тако све до епитафа - „У свету, брале, нема љубави“... И ко год у том слову види неку своју „Милу коју грли“ и кад времена више нема, то је добро, то је најлепше. Благо њему јер благо већ има.
Као што је Пастернак насликао сврху и демонове марифетлуке у само једној вечитој реченици као некакав сурови контраст после кога се суше уста и леди срце – „Познавао сам двоје заљубљених, живели су у Петрогарду на дан револуције и нису је приметили,...“
Али Јакшић од оца Дионисија није мислио на жену Милог имена.
Јакшић је мислио на душу !
Опевао је земљу и народ који толико воли а који је душу заменио за златно теле од оног проклетог алтајског злата. А алтајско злато је прљаво злато. Добија се када човек кроз муку и патњу рањава земљу која га храни и воли и коље је својим рукама, разара је а после не уме да све то врати у стање којим га је Бог направио. Увек се такво злато онда сели од кољача до кољача, од царства до царства и што је крвавије то је скупље, све док од греха не поцрни, а што је црње постаје све теже и у кнежевом свету све вредније... А злато је диван елемент када са њим знаш. Са златом у себи се и рађамо и све је то тако док те демон не обузме па поченеш да га обожаваш,... Онда су будаласте убедили да „алхемикују“ и траже злато у олову или нераду или људској крви, не би ли се оковали у њега или га пошмркали. Несхватајући да злато није физичка категорија већ је злато реч која се испушта из уста мудрога или заљубљенога иза које речи је добра намера и чисто срце, љубав и иза које намере, срца и љубави је Онај који ти је све то дао за свест и за савест. По избору и за вечност!
Неке друге поклонике алтајског злата убедили су да су њихови пуни магацини вреднији од нечијих живота па су тако поверовали и да је њихова крв плава, ваљда верујући да ће природа баш за њих да синтетизује плаву боју да не буде боја отрова или прапочетка, оне недосањане једноте. И ти „плаве крви“ су својим избором одрођени од Бога одабрали инцест, ритуале које не разумеју још од последњег Некхт-хеб-еф-а који је знао снагу свог господара, душевне болести и хемофилије од које крв стварно поплави али тек када се из тела пусти а и онда није плава него тамна, као и онај коме служе,... И када би побројавали сваког од тих „важних“ и њихове „луциферијанске марифетлуке“ не би нам достало ни 80 километара грађе о Србима из бечких архива. Зато је добро затражити од режисера да проспе „спознају по којој воли да удара“ и даље од пуког Клауса Шваба и његових алтер ега,... Рече ми наш заједнички добри пријатељ колико је избројао палчевих дина а ја додадох да је добро што бар неко хоће да чита изговорене речи вредне реченог, „речи које ветар носи“, макар биле и о несташном, рахметли Жексу, најбрбљивијем од свих покојника у рецидиву.
У тој маси пуних магацина и њихових власника сакрио се онај који је за себе рекао да не постоји. Христос нам је за њега рекао – „Обуците сву Божију ратну опрему да бисте могли да се одупрете ђаволовим сплеткама, јер се не боримо против крви и тела, него против поглаварстава, против власти, против светских владара ове таме, против злих духовних сила на небесима“.
И тако како не постоји сада свима говори ко је. Сви гледамо а не видимо га. И онда те „логичне“ бесмислице - „Како непостојање доказа о ђаволу постају доказ да ђаво постоји!“. Непомјаник и његове смицалице. Човек и његова трагикомична амбиција да докучи интелигенцију онога који је био сведок стварања Унивезума. Којим мерним јединицама човеколики малоумник мисли да може да мери своју спознају и своју сујету са спознајом и сујетом непомјаника самога? Човекова сујета убија човека, непомјаникова сујета је оборила анђела,...
Навикнути смо да видимо само оно што сија. Дал је то неки ботоксирани celebrity, надрогирани политичар или експрес лонац, све једно је. И „славне личности“ и лонци од прохорма служе зато да би људи гледали у њих. Јер „сијају“. У време људи „слава“ није постојала а храна се кувала онолико колико је за то храни било потребно. Само спремање хране било је пуно љубави и сврхе, посвећености, не пуко „експрес“ отаљавање обавезе и разбијање хране или прављење отровне каше у микроталасним пећницама. Пекмез се некада није бацао већ се са новим воћем наново кувао. Качамак се звао качамак јер је само име било шифра, својеврсни „детектор лажи“. Нико ко би у племе или народ дошао са стране није могао да лако научи да изговори ту реч, тако се одмах препознавао „уљез“. Човек са села је једном руком узимао плод а већ је гледао други а то се учило још када су као деца „крали“ воће из воћњака. Та деца су дању умела да осмотре воћњак а ноћу би по сећању тачно знали коју воћку кришом беру. Боље „обуке“ за виспреност и сналажљивост није било. Ракија није печена за напијање, већ за здравицу и за намењивање, даровање. Знало се којом се руком дарује а ко којом руком дар прима. Знали су и да када деле да их онда Бог растерети нарочито ако је то што деле - храна. То је било време сагласја.
А онда је свако чуло добило своју варку.
За очи је одабран тај сјај а „емоције“ су корективни фактор. Довољна је једна довитљива ТВ новела или неки музички мега хит и ето хипнотисане масе која клима како пројектована емоција каже. За чуло мириса одабрани су парфеми. Да сакрију „мирисе“ француске „елите“ и смрад распалих тела од полних болести, урина и сумпора, нехигијене и аљкавости. За слух, одабрана је бука. У древна времена пали је убедио људе да приносе жртве, па чак и децу. Бубњевима је стварана несносна бука да се не би чуо плач убијане деце. Зато служе сви ти абермалинови олтари које бесомучно зидају свуда око нас. Данашња бука је неупоредиво јача и већа од буке икада виђене у људској историји, баш као и „сјај“. Човек сам. Знам да не бих издражао ни један једини трен када бих схватио плач коликог броја деце данас гуши бука коју сви ми стварамо. Сав тај сјај само да би обневидели и сва та бука само са би оглувели и толика маса свега тога непотребног само да не мислимо, да отупимо, да не осећамо.
Али ако мислите да су лаж, лажа и превара увек нешто „грандиозно“, огромно и да је обмана само нешто на велико и од материјално битног, рећи ћу вам како је испланирано да цела једна цивилизација склизне у лаж због само једне једине квачице - запете. Та безазлена кврчица је грчка подметачина. Променила нам је ток мисли деформисала реченицу и упропаситла писану реч. Јер кад човек говори њему запета не треба. Мисао запету не познаје. Мисао тече. Ма колико реченица била дугачка ако је смислена њој запета није потребна јер слушалац прати мисаону матрицу теме и духовни одраз онога који говори а не интерпункцију. Запету су „измислили“ препредени грчки синови пентеона и то да би променили смисао само једне једине реченице – реченице коју је на крсту изговорио Исус Христос. Злочинцу који је са Исусом разапет а који је схватио да је Исус праведник неправедно разапет Исус је рекао – „Заиста кажем ти данас бићеш са мном у царству небеском“. Од ове реченице ти препредени Хелени направили су – „Заиста, кажем ти данас, бићеш са мном у царству небеском“. Исусова реченица изговорена је са „Заиста“ и „Кажем ти данас...“, као реч и мисао у континуитету која је у то време била реч са којом се реченом даје на значају и мисао добија дубљи смисао а хеленским марифетлуком од тог „заиста кажем ти данас,...“ направљена је временска одредница „заиста, кажем ти данас,...“ те да ће човек коме се Исус обраћа баш данас (тога дана) бити са њим у царству небеском. Исус то није рекао тако и то није ни било могуће јер је Исус васкрсао тек трећи дан од распећа а царство небеско је оно што праведницима следи тек након судњег дана. Са тим марифетлуцима Хелени су хтели да читалац помисли да је Исусов сапатник тог дана дошао у царство небеско, што би онда била лаж. Дакле идеја те запете није била ништа друго него да перфидно од Исуса направи лажова, некога ко говори бесмислице, да се сеје сумља. Ако можете да „видите“ даље, „видећете“ и чији је и од кога такав неки марифетлук може да дође. Хелени, митомани, непресушни преписивачи туђе историје, послужили су само као пригодан самопонуђени алат. Преко те запете у свет Божије деце угуран је тај платонизам и хеленизам.
Зато ваља да веру и поверење и љубав у срцу дамо ономе од кога Јесмо и да дочекамо Онога који је рекао да ће доћи у Слави, не да „Укине закон него да га испуни“ јер „Он је закон“. И да су га тада слушали и сада разумели чули би шта је рекао и схватили би сву дубину преваре око које су се онда баш као и данас људи убијали. Исус није дошао да свој народ ослободи од римске тираније. Исус није дошао да се меша у политички живот или кадровска решења тадашњих кадровика и фарисеја нити да дели материјална блага. Дошао је да нас ослободи од духовног ропства, од ропства непомјанику. Извесно је да је то схватио и Понтије Пилат када је рекао да он у том човеку не види грех. Фарисеј је викнуо да се убије Исус а обневидели народ је само урлао за њим. Фарисеји су разапели Исуса а не у лажној вери вазда слуђени народ јер да је народ у вери не би ни био слуђен. Пре њихове судбине од пепела марширала је њихова охолост. Исти су фарисеји тада и сада, исте су им тезге, кесе за новце, нагиздане кочије, исте навике и олтари. Исти је народ и тада и сада.
Само на овај начин можемо разумети шта је рекао када је рекао – „Шта се то дешава у мом Јерусалиму?“. Разумећемо да Јерусалим није град већ да је за Бога сваки човек Јерусалим. Да Изреал није територија већ пут и да сотонина слика Јерусалима који гори није слика града који гори већ слика свих спржених душа које су сотонин пут одабрале. Они који Божији пут одаберу разумеће да једнокњижје нису Нови и Стари Завет већ Нови и Стари Савез, Савез Човека са Богом. Разумеће да је Соломон у мудрости коју је тражио добио од Бога одобрење да направи Храм, као једини Храм на земљи посвећен јединој стопи на земљи утиснутој, Храм саврешен у камену онолико колико је тај рукостворени Храм стварно савршен био а то је барем онолико колико на земљи може бити саврешен и обичан нацртани круг, а не може, јер је на земљи. Тај Храм није требао Богу, него Соломону. А онај који је једини рођен и прворођен од Бога ушао је у тај Храм и рекао – „Зар је ово Очев Храм?“, „Срушићу овај Храм и за три дана направићу нови“. Шутирао је тезге и газио новце. Фарисеји су обневидели од лудила, Исуса су оптужили и разапели а Храм је по распећу располутио земљотрес и поцепана је завеса. Спалили су га потом Римљани. Једини Храм о коме је Он говорио био је Божији Храм душе а не опет некакав „рукотворени храм“. „И како се Храм Божији слаже са идолима? Јер ви сте Храм живога Бога, као што је Бог рекао - „Уселићу се у њих, и ходићу међу њима, и бићу њихов Бог а они ће бити мој народ“ и онда „И ви се као живо камење уграђујете у духовни Храм да бисте били свето свештенство, како бисте приносили духовне жртве угодне Богу кроз Исуса Христа.“
И зато човече, Вера ти пристаје, настави да се молиш и да верујеш из све снаге,...
А Молитва у тишини је највећа тајна и нека је чује само Бог и одјек Њега у сваком од нас.
Што се тиче тих фарисеја онда и сада, срећа је па данас на улазу у храмове немамо продавнице и касице за те омражене новце. Срећа немамо фарисеје у луксузним возилима и са златом око врата и децом на сатенским коленима. Срећа немамо цркве покајнице зидане од крви и индулгенције. Срећни смо и што је сво ово верно „стадо“ бар прочитало Свето Писмо. Срећни смо и што су нам свештеници пастири а не чобани јер чобан чува материјално а пастир би требало да чува духовно, макар и у Шкоди Супер Б или некој Ц класи, ма шта то значило и ма коме то служило а знамо коме се тако служи. Срећан смо ми народ,...
Размислите, све је водило баш ка овоме како јесте.
А лажа је отац лажи, обмане, преваре и илузије. То је његов алат. Лажов увек препозна лажова. Зато је то омиљени алат пурпурних фарисеја, политике и свих политичара, одувек. Свих оних који би да владају човеком у име и за рачун палог и увек само тако јер Богу владање не треба, јер Бог је љубав!
Када је Франсис Бејкон, син чувара великог печата измишљао једног Шексипра, размишљао је о „укроћеним горопадима“, обманама, болесним амбицијама, свеопштој корупцији у друштву у коме је живео и управљању содомизираним заједницама. Играо се са „идолима“ и индукцијама којима је долазио до форми а веровао је да су иза форми идеје. Уствари, експериментисао је. Измешао је смутну политику, сотонске марифетлуке, страсти човекове и лоше намере са шаком трагичних љубави и зрном комедије. Верујем да је одлично разумео да људи остварују идеје и планове само када имају „визију“, када „виде“ правац у коме иду а да су при том потпуно неспособни да примене елементарне духовне или бар логичке методе зарад утврђивања смислености или оправданости правца у коме иду. Како тада, тако и сада. „Стварање“ Шекспира била је претеча савременог социјалног инжењеринга, необорив доказ да се прошлост, будућност или бар паралелна „стварност“ могу „креирати“ без икаквог упоришта у ономе што се стварно догодило или бар да се тмурна стварност може уподобити жељеном а не доживљеном. Трагедије, комедије, историјске драме, песме, слика живота, без оригиналних рукописа, без написаног писма, са тестаментом без помињања толиких дела а са свесном идејом, као мајком форме, да се кроз мисли и писанија једног човека може управљати животима хиљада. Ако је то индукција, од појединачног ка општем од једног човека из публике ка креирању јавног мишљења, онда је то – моћ. Онда чак и монарси, самозвани онда као и сада, могу само да купе карте за боља места у позоришту и да „уживају“ у ложама бар онолико колико је потребно да схвате да су и они само дрвене лутке на крају луткаревих нити а не само оно мало презрених глумаца на даскама. Умишљај владара-глумца и „обичног“ глумца је другачији, биће и степен виности. И када сви они све то схвате, тада обично бива касно. Као што је инжењер то објаснио - „Рећи ћу да кажу краљици да се насмеје,... ионако јој је то једина улога!“.
Тако и овај „наш“ самозвани. Закаже изборе, дуел или партију шаха са самим собом и онда се пре подне радује победи а поподне плаче јер је изгубио.
Од устрепталог шахисте са очигледним дефицитом психосоцијалне терапије још ми је занимљивија неуротична публика која у трансу чека „неизвесни“ резултат још једне шаховске драме или избора у децембру.
А обмана није на изборина, на бини или на шаховској табли самозваног већ је обмана у човеку који пристаје на ту бину и да му светла позорнице или песак арене одређују правац у коме ће да гледа и чему ће да предаје своје дане, веру, живот, душу... Чак и када се гледате у огледалу, можда и оном Франсисовом, лица са обе стране нису иста. И кад се гледате у огледалу требало би ви да имате душу а не ваш одраз у огледалу. Из своје слабости и због сопствених избора, људима је лакше да верују у своје одразе него у себе и тако дођосмо до свих тих фабрика каквих год хоћете „одраза“, накарадних шминкерница, „сјајних“ представа, супер-хероја, виралног света, АI „реалности“, холограма, ванземаљаца, гуштера и експрес лонца. Ако сте склони савременом, то би, рецимо, био „светошумни“ Холивуд или неко југословенско позориште, или Коперфилд, или Тик Ток, трећи дневник, седница радничког савета, Васкова једноока камера због сцене коју снима а не због мог пријатеља Васка ... Шта год. Тако су настала и уметничка дела од измишљеног „дјелатника“ са све копљем у презимену. Генијално. Растерећен од самог себе, ваљда још увек тамо где његови стижу, Франсис је писао, критиковао, кројио, стварао и све то зарад речи и његове спознаје а не пуког безвредног потписника. Остаће да је баш Франсисов прозаични апокрифни аутор рекао – „Свет је једна велика представа у коме свако игра своју улогу“.
Франсис, вођен од оног о коме је уствари писао са „гласовима које није могао да заустави“ а од којих би да их није записао и „ум смирио“ сасвим извесно полудео, на крају у Тауеру, уведен у пет година самоће, окружен филозофијом, од „De augmentis scientiarum“ до „ Sylva sylvarum“ и искреног кајања што је и један секунд свог живота посветио тој бесмисленој политици а не дивној науци и уметности и онда тако до „да би светлост синула јако мора бити присутно и нешто мрака“, упале плућа и коначног праха... Тако хоћу да разумем и „Шта ми је све ово требало“ и сваког уметника коме „глас не да да се заустави“!
Ако ту мисао о „једној великој представи“ у плодни део своје свести засадите као зрно или некакво семе и дозволите му да се прими и израсте добићете све ово што данас живимо. Само једно велико позориште у коме сви играју неке улоге. Изузетак су само они вољно и спознајом безимени који умеју да заузму стајну тачку ван апсурда. То мило место вредно живљења херметички је заштићено и отпорно на све људске „луциферијанске марифетлуке“.
Вазда су у том позоришту од „посебног значаја“ за потребе јавне сцене стварани и „носиоци политичке власти“. Можда је Арвед Смиховски, „демон из Прашког Малог града“ на политичаре мислио када је са самих граница пакла рекао да „сви људи лажу али само ретки лажу толико добро да им стварно поверујете“. И баш политичарима за љубав креирани су онолики томови којекаквих „историја“. Тако су за сваког политичара у настајању од памтивека морали да креирају неки његов рат, неку његову „победу“, „мучеништво“, неку „тужну“ причу, голготу, штрајк глађу или неправедно утамничење, неке грозне унутрашње и спољашње непријатеље или ако сте баш без маште и скромних интелектуалних могућности онда бљутави римејк „Влака у снијегу“ и самозваног и његово „спашавање“ залуталог детета из снежне вејавице. Оно што је стварно гадно је што су за потребе сваког од тих „сценарија“ гинули милиони. Перманенти сукоб је и циљ и средство у том сталном крвавом уробор циклусу. Тако се влада. А сваки пут када рат почне, рекох вам већ неком приликом, главни луткар се помери на своју трибину и гледа како зло једе људе. Он зна да све док тај циклус траје он у сваком случају побеђује. Он зна да се из рата нико никада није вратио.
Рим је настао на пропасти и преоравању Картагине. Цезару је дат Рубикон да га пређе и 300.000 побијених Гала. Цару Александру Романову дат је Наполеон а Наполеону грађански рат након француске револуције да се волшебно „појави“ и изникне. Ротшилдима је дат Велингтон а Велингтону Ватерло. Стаљину је дат сифилитични Лењин да преко њега мртвог ствара Совјетски Савез. Теодору Рузвелту је дата застава на брду Сан Хозе да би 1908. године као ратни ветеран постао председник. Карађорђу је дата сеча кнезова и народни устанак да би се заборавило убиство оца и брата. Карађорђевићима је дата 1912. и ослобађање Косова па онда и обавеза да у албанској голготи сатру све што је од Србаља прекостало. Титу је дат Игмански марш за Прву Пролетерску бригаду и мучеништво и смрзнути удови партизана док је он уредно Игман заобишао под дискретном заштитом посебне јединице Гестапоа. Добио је Тиле и седам офанзива да убија своје скојевце, све зарад мита и легенде. Јер кад народ верује у мит, дакле лаж, онда је склон да заборави стварна страдања и побијене, дакле истину. Хитлеру је дат трамвај и немачки пораз и понижење а потом и договорени „Марш на Берлин“ па потом и затвор 1924. године и „оловка“ да му допише Мајн Кампф. Френклину Рузвелту је дата Велика криза 1929. и Њу Дил и онај стварни дил захваљујући коме је дошао до три председничка мандата,... И тако у недоглед.
У тим „креацијама“ од незаменљивог значаја су којекакви јавни радници, фарисеји, „угледници“, високопозиционирани припадници „органа и служби безбедности“. Дакле, дурдубаци. Непомјаникова „пешадија“ – „Легион ми је име: јер нас је много“.
И потпуно разумем инжењера када је објаснио – „Мораш грубо да играш са свима њима. Мораш да их уведеш унутра да би они схватили где је моћ, иначе се отму контроли“. Разумем и режисера који је морао све те дурдубаке да уприличи намени. Супротно својој пироди прво је кренуо педагошки – „Пре уласка овде фрустрације оставите напољу“. Знао је режисер да ће по злој нарави и по плитком садржају одабрани дурдубаци уредно послушати, да ће „унутра“ шенити и бити мањи од маковог зрна али да ће зато, „споља“, оријашити и све своје комплексе лечити тамо где год мисле да то тако може. Ал добро, послужили су сврси, мада чујем, опет су се осилили.
С обзиром о каквим се дурдубацима ради режисер их силом прилика никада није испуштао из вида. Када су једном приликом као делегација требали да оду на пут живота и да донесу „камен“ од свог камења један, „задатак“ је поверен једном тадашњем главном дурдубаку, крушевачком ђаку. Да не би направили неки белај речено је да ко год путује тамо остане само један дан и да се одмах враћа кући. У реду за ову „мисију“ поређаше се бројни дурдубаци. Сви би да понесу „терет“ мудрости. Режисер, непоновљив и записан у свом стилу, поручио им је да - „Може да иде ко год хоће, само им реците да се не ударају у главу са тим каменом јер није то камен мудрости“ ... „Проверићу, ко буде имао чворугу за њега нема радног задатка два месеца“. На крају је по камен отишао један „стручњак“ за четке и метле кога годинама гледате на телевизији. Коначно је добио прилику да се након тог пута хвали својим „везама“ и у том делу света.
Неком другом приликом је један од дурдубака са службеном легитимацијом помислио да та „исказница“ стварно нешто вреди у реалном свету и покушао је да преко француске амбасаде издејствује да се режисеру „ударе“ санкције. Режисер је то, наравно, сазнао неки минут након што је дурдубак то тражио, рекао бих, можда и неки минут пре него што је то дурдубак тражио, али то дурдубак неће разумети. Ражисер је био благ, свестан „кључа“ по коме се бирају, па му је обећао „трансфер у Мексико, конзулат у Синалои“. Дурдубак са службеном легитимацијом отплакао је уредно и понизно свој грех „унутра“ и ћутке је прихватио своје ново „намештење“, не у Синалои наравно. Након тога, „споља“, у складу са „моралним“ капацитетима и духовним „вредностима“, режао је годинама на све што мрда и скакуће а не пружа отпор. Типично.
Срећа у ономе што јесте је да сви ти дурдубаци стварно не могу да направе неки озбиљан проблем све и да хоће. Они чак нису схватили „где спава“ проблем за који би тако волели да га „пробуде“ па да га лепо наплате у медаљама, позицијама, некретнинама или сребрњацима а најбоље би било све то одједном. И да им се „име помиње“ као славобитно, ако може. Једино што су икада успели да ураде је да „реше“ по неки проблем који су пре тога сами направили. Никада и ништа више од тога.
То су само несрећни уплашени трагикомични ликови који с годинама све више тону у депресије неостварених амбиција, сећања на бројна претрпљена понижења од својих надређених и безизлаз учињених (не)дела. И у праву су за бенефицирани радни стаж и превремени одлазак у пензију. „Заслужили су“.
Али ако су, Богу хвала, неспособни да направе озбиљне проблеме то никако не значи да нису „способни“ да некоме упропасте живот, да преваром или силом некоме отму имовину или униште породицу. То „одлично“ раде. Уствари, само то и раде. Али, поштовани читаоци разумећете ме ако разумети најважније умете – хвала Богу да све то они раде нама, а не ми њима !
Немојте да мислите да су извикане ОЗНЕ, УДБЕ од 1945. године правили првоборци и да је цео тај процес кренуо „од нуле“. Истина је да су и тада службе прављене махом од кадрова који су тај посао већ радили, не само пре рата већ и за време окупације. Континуитет одабраних „кадрова“ никада није прекинут. Сви они су „доказани“ у суштини свог „радног анажовања“ а то је управо ово о чему пишем а не оно чиме би заправо требали да се баве или некаквој лојалности идеологији, држави или народу. Зато су иконографија, идеологија, политичка партија, грб или застава послодавца за њих потпуно небитни. Они то зову – професионализам. Комунисти су само пробрали „који ће да преживе“ а који ће да буду побијени а за трансфер понудили су се готово сви. Ови који су одабрани да преживе, први „радни“ задатак који су добили био је да похватају и побију што више дојучерашњих „колега“. Исто вам је и данас с тим што за сада бар нема масовних убијања. Али када се и та коска међу те хијене баци, видели би сте како реже и гризу једни на друге.
Сад то све што сам овде написао о свим тим „високорангираним безбедњацима“ „преведите“ и у свет лекара који су спремни да преписују лекове за које знају да не лече већ да убијају, бабица које краду бебе породиљама, наставника који по школама врбују децу за секте и којекаква „друштва“, медијских радника и новинара који савршено добро знају када о некоме или нечему пишу смислено а када гнусно лажу, продаваца који нам продају предатирану покварену храну, адвоката који намерно губе спорове својих клијената, свештеника који „духовништво“ наплаћују по ценовнику а свету исповест виде као начин да прикупљају податке и контролишу народ и онда се запитајте – ко је стварно крив што смо сви ту где јесмо ?
Што се тиче „безбедности“, Србија има суштински три службе безбедности и то све стварно неко мора стално да држи под контролом. Тужно је што та контрола нема ама баш никакве везе са било каквим интересима народа или бар једног јединог часног човека чак и из тих служби. Али да те контроле нема и да нема на време усађене свести да су сви ти шефови и шефићи преко ноћи замењиви, поубијали би се међусобно до јутра око шаке ораха или свежег паризера, наравно пилећег. И што су сећања на „не-дела“, амбиција и фрустрација већи то су већи и пориви за разарање и освету.
Замислите на шта би све то тек личило у САД, Русији или Кини. Ето, само зарад илустрације, један дијалог између једног „узлетелог“ генерала и оца председника САД Теодора Рузвелта, Теодора Рузвелта старијег. Острашћени генерал, као и сви из те секте, опијен својим крвавим „успесима“ дрско је Рузвелту „објаснио“ да „њему нико не може ништа да каже, јер он командује војском“. Рузвелт му је мирно одговорио – „Тачно, ти си озбиљан генерал, али ти само пуцаш а када ћеш метак да опалиш, то ти ја кажем“.
Зато, овде треба правити разлику, одсудну, између креатора и њихових креација. Пример Франсиса и Шекспира је преседан. Ту је креатор створио алтер и његова дела вредне постојања.
Но, за потребе реалности, за „виђене“ друштвене положаје и позиције, одувек су се бирали искључиво они који су склони и потпуно посвећени огавштини и гадостима. Што је посвећеност већа то је каријера „звучнија“.
Када је требало од Руског народа стварити два народа, у Петроградским подрумима одабран је Тарас Шевченко, биран по тој његовој вечитој „дограђености до пола“. „Отац“ Украјинског језика који никада није био роб, како је то линеарно, патетично, енциклопедијски „забележено“. Додељена му је улога кмета, касније и ученика ђакона а онда, напрасно, скок до чувеног професора на Академији уметности Карла Брјулова, оца „Последњег дана Помпеје“ у мрачним бојама и правилним структурама. И тако је, одлуком из подрума без прозора, одређен неко ко ће да „направи“ украјински језик, измисли речи, „створи“ прво уметнички а потом и политички наратив. Са све, како ми рече један зналац, урођеним проблемом са слухом који је (проблем) пресудно утицао на конструкцију и стварање неких нових речи у „новом“ украјинском језику. Каква невероватна баналност око које се сада међусобно истребљује цео један народ. Шевченко је добио свој споменик у Луганску а руски народ историјску прилику да опет ратује сам против себе.
Тако су и од Крста Жрнов Поповића направили родоначелника идеје о црногорској нацији и првом комити. Он јесте био комита али у то време то је био диверзант, као што су то били и четници у Великом Рату. Комита је била искључиво војна категорија а не политичка. Крсто је био јунак из Балканских ратова, ослобађао је са Краљем Николом Метохију у славу и у име Србства. Тај Крста је заплакао и клекнуо испред Србске Пећке Патријаршије јер је знао да је сваки Црногорски Митрополит егзарх Пећког трона, Србске Православне Цркве. Када се у Француској уписивао за држављанство уписао се као Србин. Али у недостатку жељених требало је скрнавити стварне јунаке. Тако су и од Крсте комите-диверзанта направили сецесионисту.
И то је осмишљено, урађено и направљено да траје у ондашњем Београду а не негде другде.
Тако се парви „историја“ коју предајемо деци у школама. На лажима.
Да би сви имали коме да се моле, песме да певају и споменике дижу, сваком народу створен је пантеон хероја. Британцима је „додељен“ Краљ Артур, Французима Јованка Ореланка, Грцима митоманима Ахилеј и Херкул као траљава копија библијског Самсона, Америма марвелови „јунаци“ јер су за толико баждарени, Немцима тевтонски витезови и вековима касније Химлер да их мртве призива,... свако има свог хероја. Сваки народ уче отровним лажима за тај народ створеним. Сваком народу дају његове идоле и што је идола више то је том народу ближи крај и сасвим је свеједно које су боје, вере, нације или од које географије.
Као и у спорту рецимо. Било би занимљиво када би неко на нашим „дерби“ трибинама навијачима објаснио да се у центру симболике оба наша највећа фудбалска клуба налази иста – црвена звезда. И док певају песме посвећене вери прађедовској и националним херојима, волео бих да себи објасне употребну вредност црвене звезде на грбу у време, рецимо, Косовског боја или Церске битке. Можда би, када се обраћају Богу за победу, могли да „укапирају“ да се и једни и други обраћају истом Богу. А довољно би било да прочитају. Тај Бог коме се кобајаги обраћају рекао им је једноставно – „Не такмичите се!“. А онај други, „бог“, који им је заправо дао спортска такмичења, дао им је и трибине, сукобе, мржњу, наркотике, погибије и црно-беле мурале побијених момака по градовима. Тај, други, дао је и све друге сукобе и ратове и све друге поделе на које је човек пристао.
И веруте ми, лакше је померити цео стадион на периферију града него скинути ту звезду са грба.
Ако волите Србску историју сцена коју сада треба да замислите је кућа Ђорђа Генчића, година 1903., неколико месеци пре мајског преврата. Завереници, егзалтирни оним што спремају и личним амбицијама, опет задојени незнањем и потупно неутемељеним поимањем стварности, егоманијаци „свесни“ тек трена у поретку који се спрема, предлагали су да се Србија, након већ договореног убиства Краља Александра Обреновића, одмах преметне у Републику. Ваљда у жељи да скрате историјске процесе. Гост из Швајцарске, за кога режисер у зеленом мантилу рече да је „племените лозе која краљеве обавештава када ће бити краљеви“, у савршеном миру погледао је устрептале и објаснио им - „Не може. Не знају Срби још увек за ништа друго осим монархије“. Окупљени су у браду негодовали и у скаду са својим незнањем питали су - „Па кога ћемо за Краља када Обреновића више не буде?“. Уважени гост мирно им је рекао - „Па имамо ми Краља“.
Да је у питању филм, као што није, у следећој сцени радња би се одвијала на женевском језеру. У својој вили Краљ Петар срео је Давида Вељковића, у слободно време трговац антиквитетима, по Светој Књизи Мелхиседеков свештеник, чији преци ни потомци немају ни почетка ни краја, свештеник довека, онај који зна како се обраћа Богу. Давид је Краља Петра кратко обавестио да иде на престо. Иако је Давид још пре две године Краљу рекао - „Бићеш Краљ, сунце које уништава и ствара. Пресећи ће се једна лоза, ти ћеш својим чокотом стварати нешто ново што ће се угушити у мору црвеног вина“, Краљ Петар је ипак био у шоку. Што због „понуде“ коју није могао да одбије што због „мора црвеног вина“ за које је знао да ће тећи. Затечен и потпуно неспреман за предложену му улогу све што је Краљ тражио било је да не буде директно умешан у убиство Краља Александра Обреновића и то му је омогућено. Та „дистанца“ дала му је простор да до своје смрти негира да је на било који начин био умешан у убиство једног Краља као и да није знао ништа о припремама за тај чин. Да би оправдао улогу „спаситеља“ јавно је говорио да је положај прихватио само због „будућности Србије“. То је отприлике као када данас сви ти министри, премијери и сва та булумента самозванаца „прихвата одговорност у име народа“ и само због „нашег добра“ тешком муком преузима државне функције и припадајуће буџете. По принципу, „ако неће нико, ево ја ћу“. И тако смо искључиво вољом и избором својим, као што генијално рече неко, од оног у Крагујевцу „Пуцајте ја и сад држим час“ дошли до „Морам да не изгубим посао“.
Пар година раније, један други Вељковић, Војислав, као главни секретар од свог господара Краља Александра Обреновића добио је налог да оде на мировну конференцију коју је 1899. године сазвао Цар Николај Романов у Хагу. По повратку, Војислав је реферисао Србском Краљу – „Велике речи су изговорене на овој конференцији и велике мудрости“ али „једина порука за нас Србе са ове конфенренције „мира“ је, да нам барут увек буде сув и да нам сабље увек буду наоштрене. Тачка“. Тако је Краља обавестио Војислав. Помислићете да је Војислав мислио на Србију и на ратне планове који су већ тада били извесни за век који је долазио, али то није тако. Војислав је рекао, онако како је могао, свом Краљу да је он лично тај који треба сабљу да држи наоштреном а барут сувим. И Краљ Александара Обреновић и Војислав Вељковић знали су да се договорено време за династију Обреновића ближи крају. Последњи Обреновић од свега што је могао могао је само да се брани. Али није. Затурио је сабљу и пиштољ. Веровао је официрима и својим политичарима. Издали су га и једни и други.
Добри људи, због свега што сте разумели ако сте добро разумели, кад јутром почнете дан реците комшији добро јутро. Биће оваквих и онаквих дана али пожелите човеку добро јутро и биће то јутро добро и вама и комшији. То је као нека кратка, искрена молитва. Желите добро, делајте храбро и молите се у тишини јер „молитва према мени је највећа тајна“. Тражите од Бога да вам да снаге и мудрости и да вас у животу води и биће добро !
А политичарима не верујте !
Прочитајте ОВДЕ о узроцима сукоба у Израелу
Извор: Правда
