Pravda

Na poslu ste doživeli povredu koja vas je vezala za invalidska kolica. Kako se to desilo? - Radila sam u stolarskoj radnji u komšiluku, posle trenutka nepažnje na mene su se srušile horizontalno naslagane ploče iverice. Dovoljno za tragediju. To se desilo 1994. godine kada sam imala 22. godine. Kada su me roditelji videli posle nesreće, rekla sam im da nema plakanja, da sam ja odgovorna za nesreću, idemo dalje! Uprkos brojnim naporima i rehabilitaciji koja je trajala godinu i po dana, noge su mi ostale oduzete, ne mogu da hodam, ali mi je glava ostala bistra. Malo je osoba koje bi sa tolikim entuzijazmom nastavile život posle teške tragedije? - Imala sam podršku roditelja, prijatelja, sredine, nisu mi dali da pokleknem i uspela sam da savladam mentalne barijere. Naravno da je to na početku za mene bio šok, jer dan pre nesreće šetala sam ulicom, a posle toga invalidska kolica su postala moja stvarnost. Da ne padnem u depresiju, mnogo mi je pomogla jedna drugarica, rekavši „ Ako ja mogu s tobom, zašto ti ne može sa mnom“. Poslušala sam njen savet i počela da se družim s ljudima, da prihvatam sebe onakvu kakva jesam. Kad živite u „zdravoj sredini“, koja želi da vam pomogne, onda lakše prevazilazite problem i okrećete se lepšoj strani života. Kako ste se, posle svega, ponovo odlučili za sport? - Počela sam da izlazim u kolicima na ulicu, među ljude, da se družim s vršnjacima...U jednom takvom druženju rodila se ideja da ponovo izađem na teren s obručima, jer je košarka bila moj životni san. Na poziv prijatelja počela sam da igram na turnirima, međutim, videla sam da mi to sa košarkom neće uspeti. Na nagovor našeg proslavljenog paraolimpijca Zlatka Keslera, zamenjujem košarkašku loptu stono – teniskim reketom. Poslušala sam ga i nisam pogrešila. To je bila prekretnica u daljem životu. Oduvek mi je bila želja da obučem dres sa državnim grbom, da predstavljam svoju zemlju na velikim takmičenjima i da čujem našu himnu. Pitala sam selektora stono – tenisera koliko bi trebalo da treniram da bih stigla do medalje na Paraolimpijskim igrama. On mi je odgovorio: „Borislava, nije to baš lako, treba ti mnogo vremena za takav poduhvat“. U prvi mah sam ostala zapanjena. Da li su vas obeshrabrile reči selektora? - Ne! Naprotiv njegove reči su bile podsticaj da radim više i da ga rezultatima demantujem. Uporno sam trenirala, pobedila samu sebe, i na kraju rezultati nisu izostali. Osvojila sam medalje na evropskim i svetskim stono – teniskim smotrama, posebno su mi drage medalje sa Paraolimpijskih igara. Osim u pojedinačnoj konkurenciji medalje sam osvajala i ekipno. Za moje uspehe su zaslužni mnogi, ne sme se izostaviti trener (Franjo Kesler) kao ni svi ljudi dobre volje koji nam pomažu. Hvala im što odvajaju svoje vreme i što žele da nam pomognu.

Pored medalja osvojenih na brojnim domaćim i međunarodnim takmičenjima, Borislava ističe i priznanja koja je dobila kao najuspešniji sportista. - Dva puta sam od strane Olimpijskog komiteta Srbije proglašena za najboljeg sportistu (2008. i 2009. godine). Isto je učinio i Paraolimpijski komitet 2008. i 2013. godine. Dobitnik sam majske nagrade 2009. godine, najvišeg državnog priznanja. U 2008. godini sam dobila Spartakovu nagradu, koja je najviše priznanje za sportistu na nivou Vojvodine.Ova priznanja mi predstavljaju podstrek za nove uspehe. – ističe Borislava. Po čemu ste još zapamtili stoni - tenis, osim po dobrim rezultatima i medaljama? - Zahvaljujući stonom tenisu, upoznala sam supruga. Na jednom turniru moj sadašnji suprug Milenko došao je u pratnji sestre, koja je bila u kolicima, i tada je počelo naše druženje, koje je preraslo u ljubav, kasnije u brak. Mnogo mi znači prisustvo mog Milenka. On me je, i dok smo se zabavljali, ispraćao na svako takmičenje i dočekivao. Bio mi je i ostao velika podrška i pomoć. Ne samo u sportu već i u životu. Ostvarili ste se i kao majka. - Da, kao plod naše ljubavi rodila se i devojčica Dragana. Srce mamino!. U podizanju i odgoju našeg anđela pomaže mi suprug Miša, ali i babe i deda. Svi imamo loš dan. Kako ga vi prevazilazite i kako, tada, sebe naterate da odete na trening? - Motiviše me sama pomisao da će jednog dana moje dete moći da s ponosom kaže „to je moja mama – ona je veliki borac”. Šta preporučujete osobama sa invaliditetom koje nameravaju ili su se tek počele baviti nekim sportom? - Primanja osoba sa invaliditetom su minimalna i jedva preživljavamo. Dobri rezultati na takmičenjima omogućuju dodatna materijalna sredstva, ne samo trenutno, već i u budućnosti, shodno Odluci o nagrađivanju vrhunskih sportista. Ali, bez obzira na to da li se odluče za amatersko ili profesionalno bavljenje sportom, bavljenje sportom je zdravo! I odgovara svakom organizmu! Čovek ima neku dnevnu obavezu, izlazi iz izolacije, druži se sa ljudima..Kada se nečim u životu zanimate tada zaboravljate sve ružno oko vas. S pravom možemo reći da ste simbol uspešne žene s invaliditetom, koja je uz puno truda i odricanja zasluženo obezbedila mesto među legendama sporta, s druge strane ste uzorna majka i supruga. Šta savetujete drugim osobama koje zadesi slična životna sudbina? - Hvala na komplimentima, a što se tiče poruke u najkraćem bih rekla da je najvažnije da im glava ostane bistra, da trezveno razmišljaju, razreše dileme. Da podignu glavu gore, da ne gledaju iza sebe, da ne pitaju zašto, kako i zbog čega, već da gledaju napred, ka svetlijoj budućnosti. Ništa nije vrednije od života – zaključila je Borislava Perić - Ranković Izvor: Pravda/Slobodan Milošević