Правда

На послу сте доживели повреду која вас је везала за инвалидска колица. Како се то десило? - Радила сам у столарској радњи у комшилуку, после тренутка непажње на мене су се срушиле хоризонтално наслагане плоче иверице. Довољно за трагедију. То се десило 1994. године када сам имала 22. године. Када су ме родитељи видели после несреће, рекла сам им да нема плакања, да сам ја одговорна за несрећу, идемо даље! Упркос бројним напорима и рехабилитацији која је трајала годину и по дана, ноге су ми остале одузете, не могу да ходам, али ми је глава остала бистра. Мало је особа које би са толиким ентузијазмом наставиле живот после тешке трагедије? - Имала сам подршку родитеља, пријатеља, средине, нису ми дали да поклекнем и успела сам да савладам менталне баријере. Наравно да је то на почетку за мене био шок, јер дан пре несреће шетала сам улицом, а после тога инвалидска колица су постала моја стварност. Да не паднем у депресију, много ми је помогла једна другарица, рекавши „ Ако ја могу с тобом, зашто ти не може са мном“. Послушала сам њен савет и почела да се дружим с људима, да прихватам себе онакву каква јесам. Кад живите у „здравој средини“, која жели да вам помогне, онда лакше превазилазите проблем и окрећете се лепшој страни живота. Како сте се, после свега, поново одлучили за спорт? - Почела сам да излазим у колицима на улицу, међу људе, да се дружим с вршњацима...У једном таквом дружењу родила се идеја да поново изађем на терен с обручима, јер је кошарка била мој животни сан. На позив пријатеља почела сам да играм на турнирима, међутим, видела сам да ми то са кошарком неће успети. На наговор нашег прослављеног параолимпијца Златка Кеслера, замењујем кошаркашку лопту стоно – тениским рекетом. Послушала сам га и нисам погрешила. То је била прекретница у даљем животу. Одувек ми је била жеља да обучем дрес са државним грбом, да представљам своју земљу на великим такмичењима и да чујем нашу химну. Питала сам селектора стоно – тенисера колико би требало да тренирам да бих стигла до медаље на Параолимпијским играма. Он ми је одговорио: „Борислава, није то баш лако, треба ти много времена за такав подухват“. У први мах сам остала запањена. Да ли су вас обесхрабриле речи селектора? - Не! Напротив његове речи су биле подстицај да радим више и да га резултатима демантујем. Упорно сам тренирала, победила саму себе, и на крају резултати нису изостали. Освојила сам медаље на европским и светским стоно – тениским смотрама, посебно су ми драге медаље са Параолимпијских игара. Осим у појединачној конкуренцији медаље сам освајала и екипно. За моје успехе су заслужни многи, не сме се изоставити тренер (Фрањо Кеслер) као ни сви људи добре воље који нам помажу. Хвала им што одвајају своје време и што желе да нам помогну.

Поред медаља освојених на бројним домаћим и међународним такмичењима, Борислава истиче и признања која је добила као најуспешнији спортиста. - Два пута сам од стране Олимпијског комитета Србије проглашена за најбољег спортисту (2008. и 2009. године). Исто је учинио и Параолимпијски комитет 2008. и 2013. године. Добитник сам мајске награде 2009. године, највишег државног признања. У 2008. години сам добила Спартакову награду, која је највише признање за спортисту на нивоу Војводине.Ова признања ми представљају подстрек за нове успехе. – истиче Борислава. По чему сте још запамтили стони - тенис, осим по добрим резултатима и медаљама? - Захваљујући стоном тенису, упознала сам супруга. На једном турниру мој садашњи супруг Миленко дошао је у пратњи сестре, која је била у колицима, и тада је почело наше дружење, које је прерасло у љубав, касније у брак. Много ми значи присуство мог Миленка. Он ме је, и док смо се забављали, испраћао на свако такмичење и дочекивао. Био ми је и остао велика подршка и помоћ. Не само у спорту већ и у животу. Остварили сте се и као мајка. - Да, као плод наше љубави родила се и девојчица Драгана. Срце мамино!. У подизању и одгоју нашег анђела помаже ми супруг Миша, али и бабе и деда. Сви имамо лош дан. Како га ви превазилазите и како, тада, себе натерате да одете на тренинг? - Мотивише ме сама помисао да ће једног дана моје дете моћи да с поносом каже „то је моја мама – она је велики борац”. Шта препоручујете особама са инвалидитетом које намеравају или су се тек почеле бавити неким спортом? - Примања особа са инвалидитетом су минимална и једва преживљавамо. Добри резултати на такмичењима омогућују додатна материјална средства, не само тренутно, већ и у будућности, сходно Одлуци о награђивању врхунских спортиста. Али, без обзира на то да ли се одлуче за аматерско или професионално бављење спортом, бављење спортом је здраво! И одговара сваком организму! Човек има неку дневну обавезу, излази из изолације, дружи се са људима..Када се нечим у животу занимате тада заборављате све ружно око вас. С правом можемо рећи да сте симбол успешне жене с инвалидитетом, која је уз пуно труда и одрицања заслужено обезбедила место међу легендама спорта, с друге стране сте узорна мајка и супруга. Шта саветујете другим особама које задеси слична животна судбина? - Хвала на комплиментима, а што се тиче поруке у најкраћем бих рекла да је најважније да им глава остане бистра, да трезвено размишљају, разреше дилеме. Да подигну главу горе, да не гледају иза себе, да не питају зашто, како и због чега, већ да гледају напред, ка светлијој будућности. Ништа није вредније од живота – закључила је Борислава Перић - Ранковић Извор: Правда/Слободан Милошевић