Pravda

Vaš novi roman nosi naziv „Operacija Eros“. Otkuda tako provokativan naslov i kako biste u najkraćem opisali ovo vaše delo? - Naslov je jedan od najzahtevnijih poslova u procesu pisanja romana. Naslov određuje tok radnje, u njemu se nalazi rešenje zapleta cele misterije. Moj proces pisanja počinje uvek od njega. Naslov vodi radnju, a cela radnja se stapa sa njim. Volim zagonetne naslove. “Operacija Eros” je klasik među naslovima u kriminalističkom žanru.  Jeste dvosmislen i sviđa mi se kad ljude zbuni u prvom trenutku čitanja. Ostavlja im dovoljno prostora, a i dileme, da pogađaju o čemu se radi u knjizi. A moja knjiga je jedna lepa avanturistička krimi priča. Glavni junak je zapravo junakinja. Mnogi kažu da “moja” Sofija Kovač podseća na mene, ja kažem da je ona bolja verzija mene. Zapravo ja učim od te mlade neustrašive devojke. Sofija je studentkinja kriminalistike, koja upada u vrtlog kriminalnog lanca da bi pronašla svoju bivšu i jedinu ljubav Jovana. Ona istražuje, njuška, razlaže složene činjenice na jednostavne, a potom ih sklapa, nalazi dokaze i skuplja ih. Eksplicitnih scena nema. Ona je jedna luckasta devojčica, puna ljubavi prema poslu za koji se sprema, totalno nesavršena u svom savršenstvu, jako tvrdoglava, možda je i nesvesna, ali je veoma dobar lik. Radnja romana se odvija većim delom u Grčkoj, ali i u Srbiji. U knjizi ima puno mistike, mitologije i umetnosti. Eto, otkriću vam jedan detalj – pošto se radi o ilegalnoj trgovini umetninama izmislila sam svog slikara Pavlosa Pavlua, čije slike kriju bitnu kariku kriminalnog lanca “Eros”. Inače, kada mistiku povežete sa misterijom i to na ostrvu Krit, taj koktel biva egzotika u magičnom. Jedna ste od retkih književnica koja se u Srbiji bavi krimi-žanrom. Zašto je po vašem mišljenju ova vrsta literature zapostavljena kod nas? - Razvoj ovog žanra započeo je u trenutku kada se razvijala građanska klasa, a Balkan je dugo bio pod opsesijom stranih sila, ako i nije još uvek. Mislim da je celokupan razvoj naše države sporo tekao i prekidan je ratovima, državnim prevratima, učestalim promenama režima, politike i nepostojanosti u mnogim stvarima. Engleska je postojbina ovog žanra i oni se ne odriču tih stvari, već ih čuvaju na sigurnim temeljima. S druge strane, kod nas postoje sitni koraci. Miloš Crnjanski je 1921.godine napisao roman “Podžemni klub” pod pseudonimom Harald DŽonson, a po uzoru na Konan Dojla. I kasnije su, mislim na 50-te, 60-te, 70-te i 80-te, u eri roto-romana jugoslovenski pisci objavljivali krimiće pod pseudonimom. Da li je to već bila utemeljena navika pošto je publika očekivala zvučna engleska imena ili je to jednostavno bio strah od neuspeha, to ne znam. Na to pitanje ne umem da dam odgovor jer nisam deo tog vremena, ali zato u ovom svom vremenu, ja kao pisac i predstavnik ovog žanra svojim čitaocima obećavam da ću se potruditi da doprinesem razvoju ovog književnog žanra u našoj zemlji. Nazivaju vas i „srpskom Agatom Kristi“, da li je „kraljica krimića“ vaš najveći književni uzor? - Agata Kristi je neprevaziđen pisac i ona je za mene fenomen. Agata je tokom svog dugogodišnjeg rada osmislila sistem za “pravljenje” zapleta. To je jako dobro opisano u knjizi “Tajne beležnice Agate Kristi” u izdanju Admiral Books-a, a koji je ujedno i moj izdavač. Agata je najprodavaniji pisac na svetu, jedino je Biblija prodavanija od nje. Ja ne poznajem osobu koja nije bar jednu knjigu pročitala ili pogledala jedno ekranizovano njeno delo. Agata je više od “kraljice krimića”, kao što rekoh neprevaziđena je, a kada se mladom piscu, kao meni, desi momenat u kome vam publika dodeli epitet “srpske Agate Kristi” onda shvatite da se vaš trud isplatio. Prozvana tako to je za mene čast, to je moja titula, moja nagrada i najveći podstrek. Ja sada nosim odgovornost za to i u daljem radu želim da opravdam očekivanja publike. Agata je za mene više od uzora, ona je moj mentor. Agata Kristi nije samo sinonim za krimiće nego i majka svim krimi piscima, svima nama. I hvala joj na tome. Osim kriminalističkog u kom žanru biste se još želeli da okušate? - Oprobala sam se u drugim žanrovima. Imam par nedetektivskih priča, neke su drame, a neke i ljubavne. Neke od njih su osvajale nagrade, ali lično ne pronalazim se u njima, sve je to lepo, ali bolje stoji nekom drugom piscu. Međutim, što se tiče poezije, nju obožavam.  Pesme pišem od svoje 11-te godine, a najviše volim ljubavnu poeziju. Svoje stihove veoma često stavljam u priče, tako da kad budete naišli na neki nemojte se zbuniti. Stihovima možete mnogo toga reći u malom. To je prednost poezije, a kombinacija jednog i drugog je pun pogodak, jer priča tada dobija poseban šmek.  Koliko je mladom piscu danas teško da se probije na domaćoj književnoj sceni? -Nije lako, ali ne treba odustajati. Naše tržište je malo i tu je najveći problem. Dok je postojala Jugoslavija sve je bilo lakše, imali smo standard, ogromno tržište, mnogo ponuda. Sada je sve to drugačije. Tržište je monopolističko. Ali, bez obzira na to, smatram da ako je mladi pisac dovoljno originalan, pomalo buntovan, kulturan, prkosan, vredan, sa stavom, sa zdravim navikama, uporan i pozitivan, onda može uspeti. Evo, potpisaću vam se ja na ovu konstataciju. Bez obzira na to, u kakvoj god zemlji živeli, uspeh ne zavisi od državne politike nego od individualne. Ja sam živ primer, tvrdim, jer iza mene jedino stoji moj rad, učenje i ne pripadanje sistemu. Nisam član nijednog književnog udruženja ili bilo kog drugog udruženja, skupa, partije, itd. Ne volim formalnosti, hvaljive kritičare, nuđenje usluga i slično. Moja deviza je, ako možeš nešto da dobiješ za džaba dobro je, ako ne možeš opet dobro je, dobro je za tebe jer baš tada treba da zavrneš rukave i da radiš ili bolje rečeno, bolje zavrni svoje, nego da vučeš tuđe. To je ujedno i moja formula za uspeh. Kako mlade vratititi navici čitanja i knjizi uopšte? - Iako sam pobornik “žive” knjige moram priznati da se pojavom tablet računara omladina vraća čitanju. Digitalizacija knjige je dosta doprinela tome, jer se sve više javlja interesovanje i za novim i za starim naslovima koji su, mada ne svi, dostupni na internetu za malo para ili čak i besplatno. Takođe, ekranizacija mnogih dela učinila je mnogo. Mislim da su “crna” vremena prolaze i da dolazi “zlatno doba”, koje nose nove multimedijalne generacije ljudi. Može li literatura i umetnost opstati u vremenu u kom caruju rijaliti programi i starlete? - Današnji mediji nam serviraju vruća jela, vruće teme. Većina jela su lepa dok se ne ohlade, a posle gube svaki ukus. Tako i rijaliti i starlete. Smatram da je to trenutno stanje. Nažalost, nalazimo se u jednom ludom vremenu nemaštine, a svaka nemaština donosi svoje primese, pa se u skladu sa tim tako i ljudi ponašaju. LJudi prosto vole da gledaju tuđ život više nego sopstveni, a takvo ponašanje proizilazi zbog nedostatka zaposlenosti. I u literaturi se radi o tuđim životima, zato i postoje likovi, ali literatura je emotivna impresija pisca, potreba koju želi najpre da podeli sa sobom a naposletku i sa drugima.  Rijaliti su jeftina i gruba zabava za široku masu. Ali kao što rekoh, digitalizacijom knjige možemo mnogo toga postići, pa i ekranizacijom. Ako je umetnost preživela mnogo gore periode, npr. Drugi svetski rat, onda može dobiti i ovu bitku. Umetnosti se klanjam, a umetnicima verujem.

Pročitajte još:Počinje jubilarni „Nišvil“Lansiran srpski „Torpedo“

Šta mislite o podeli književnosti na „mušku“ i „žensku“? - To trivijalna podela. Po čemu se pravi ta podela, po žanru? Ako smatrate da krimići pripadaju muškoj književnosti onda je ta teorija oborena u praksi. Pa, samo pogledajte Agatu, ona je najbolji pisac kriminalističkog žanra i svojim je perom “pobila” sve muške pisce. O takvoj podeli ne mislim ništa, to su izmislili kritičari da bi imali više posla.  Kakav je vaš stav o književnim nagradama i književnoj kritici? - Osvojila sam par književnih nagrada, ali konkursi pa i kritičari mi baš nisu išli na ruku, što ne znači da je to loše. Za mene su najveći kritičari moji čitaoci. Na moju sreću i radost do sada nisam čula da se nekom ne dopada moja knjiga ili da mu nije zanimljiva, a iskreni komentari su za mene najveća nagrada. Svakom piscu to daje podstrek za dalji rad. Sve nagrade i kritike su lepe i dobre, ukoliko nisu nameštene. To je moj stav. Kakva bi bila vaša poruka ili savet mladima koji žele da se bave spisateljskim radom? - Čitajte, mnogo čitajte, čitajte dobre, loše, dobre, loše knjige, čitajte časopise, magazine, priručnike, novine, čitajte u autobusu, školi, na poslu, u gradu, kod kuće, čitajte i beležite, imajte svoj dnevnik, pravite evidenciju, spise, skupljajte lepe opise iz knjiga, ideje, bacajte sve to na papir, svaku ideju, i nijednu ne kritikujte, nijednoj ne pronalazite mane, što više ideja umrežite, pokušajte da joj nađete mesto, rešenje, ne stidite se, i čitajte na glas, oponašajte likove iz knjiga, unesite se, pišite samo kad imate inspiraciju, kad nemate nosite džakove, partite trendove i budite u modi, budite in, prezentujte rad, nikad se ne zadržavajte na jednom, uvek budite na više koloseka, budite multimedijalni, gledajte filmove, pratite druge umetnosti, jer druge umetnosti inspirišu, tu se obnavlja energija, dobro jedite jer mozak ne funkcioniše dobro ako ste gladni, šalite se na svoj račun, smeh povećava raspoloženje, a raspoloženje koncentraciju, stavite se u kožu sopstvenih likova, budite uigrani tim, meditirajte, vizuelizirajte i ono najbitnije verujte, verujte u sebe čak i onda kada niko ne veruje u vas i vaš rad, čak i onda kad padnete, a pad posmatrajte kao lekciju a ne kao poraz, uvek izvucite najpozitivniji pasus i stvari posmatrajte kao mogućnost a ne kao stvari, imajte na umu da je vaše pero vaš čarobni štapić, a da ste vi čarobnjak, budite ponosni na to što ste pisci, budite mnogo ponosni jer pisci imaju jedan od najvećih zadataka na svetu – da rečima oblikuju budućnost. Srećko Milovanović/Pravda