Pravda

Mada, naizgled, različite, ove teme su tesno povezane. Vezu čine američko-ruski odnosi, to jest suprotstavljeni interesi SAD, koje žele da integrišu Rusiju u svet globalizovan po njihovoj meri, i Rusije, koja ne želi da postane deo takvog sveta. Sposobnost Rusije da se odupre tom toku u velikoj meri zavisi od odnosa i uticaja koji ova zemlja ima u ostatku sveta. Jedno od najvažnijih uporišta ruskog uticaja još od vremena SSSR-a bio je Bliski istok. Međutim, tokom poslednjih godina nestali su svi režimi na kojima je Moskva imala kakav-takav uticaj. Poslednje uporište ostala je Asadova Sirija, koja je zbog tekućeg građanskog rata ozbiljno uzdrmana. Ne čudi otuda da je Moskva iskoristila priliku da očuva svoj uticaj direktnim uključivanjem u ratne sukobe u toj zemlji. Mada je Islamska država formalno zajednički neprijatelj i Rusima i Amerikancima, teško je ne uvideti da se iza te bitke krije zapravo bitka za dominantan uticaj u Siriji, koji bi Rusija ostvarila preko Asada, odnosno SAD preko pobunjenika, koji bi, prema zamisli Vašingtona, trebalo da formiraju buduću vladu. Upravo zbog toga, uprkos ogromnoj vatrenoj moći kojom bi nevoljni saveznici mogli veoma brzo da poraze ID, ova situacija će verovatno potrajati duže, a s njom i reka izbeglica koja je preplavila pojedine evropske zemlje i balkansku rutu koja vodi ka njima. Iako Srbija nije željena destinacija, nije isključeno da će sklonište od rata, gladi i beznađa deo nevoljnika bar na određeno vreme naći u Srbiji. S tim u vezi, međutim, nema nikakvog razloga za paniku. Humanost koju je Srbija do sada pokazala kao tranzitna zemlja morala bi biti potvrđena ukoliko se i kada se ukaže potreba za dugotrajnijim zbrinjavanjem većeg broja izbeglica. Egzodus svetskih razmera svakako ne predstavlja uobičajenu i normalnu situaciju i jedino što normalna zemlja i vlast u njoj mogu uraditi jeste da se što bolje pripreme za takvu situaciju. Taj imperativ humanosti mora biti iznad svake politike. Manje direktnu, ali po Srbiju mnogo opasniju, posledicu aktuelnog globalnog sukoba predstavljaju pokušaji obe sile da izvrše uticaj na male zemlje koje se nalaze na liniji fronta ili u njihovoj pozadini. Naizgled, Srbija bi svoju bezbednosnu poziciju mogla dramatično poboljšati svrstavajući se na stranu SAD. To znači zahtev za učlanjenje u NATO i preuzimanje obaveza koje takvo opredeljenje podrazumeva. Međutim, ekonomski gubici usled prekida odnosa sa Rusijom, mada značajni, ne bi predstavljali najveći problem. To bi, nesumnjivo, ubrzalo put Srbije u EU, ali kao što pokazuje primer Hrvatske, ne bi nužno dovelo do ekonomskog buma, pa bi ekonomska šteta verovatno bila velika. Problem je što bi politička šteta bila veća. Značajano rusofilstvo i/ili antizapadnjaštvo bi kontinuirano predstavljalo izvor političke nestabilnosti u zemlji. Zbivanja u Crnoj Gori u tom smislu predstavljaju poučan primer. No, gore od toga je što bi latentna nestabilnost bila izvor podozrenja prema Srbiji. Politika SAD u takvoj situaciji težila bi smanjenju regionalnog značaja Srbije u korist njenih suseda, što bi dodatno pojačalo unutrašnju nestabilnost. Ništa bolji, a u mnogo čemu i gori scenario predstavljalo bi preterano približavanje Srbije Rusiji. Optimistični naslovi koji se ovih dana mogu videti u pojedinim beogradskim listovima da bi Srbija s ruskim oružjem ojačala svoju poziciju nisu netačni, ali se zaboravlja da bi tim jačanjem ojačala i ambicija suseda predvođenih SAD da tu moć neutralizuju. Jedno je izvesno. Jaz koji postoji na svetskoj sceni Srbija mora preći hodajući na tankoj žici. Otvorenost za saradnju sa obe strane trenutno je jedini racionalni izlaz. Pritisci koji dolaze sa obe strane da se Srbija opredeli, bez obzira na koji način se plasiraju, predstavljaju trenutno najveći politički izazov. Umetnost politike u Srbiji danas je hodati po žici. To znači očuvati hladnu glavu i razboritost, to jest voditi politiku u skladu sa realnošću, a ne sa emocijama i izmaštanim situacijama. To se odnosi i na situaciju u vezi s predstojećim glasanjem o članstvu Kosova u Unesku, to jest s pritiscima da se Kosovo, mada nije ni član UN, primi u tu organizaciju. Nema potrebe ponavljati ono što je o toj temi rečeno. I ovde je najvažnije zadržati hladnokrvnost. To znači da do samog čina glasanja treba učiniti sve da se osujeti namera predlagača. No, čak u slučaju povoljnog ishoda za Srbiju, ne treba gajiti iluziju da pritisci neće biti nastavljeni i da se to pitanje neće ponovo postavi na dnevni red. U slučaju nepovoljnog ishoda najbesmislenije bi bilo, kao što se to može čuti, napuštanje članstva u Unesku. Naprotiv, upravo bi u takvoj situaciji Unesko bio jedini mehanizam za očuvanje srpskog kulturnog i verskog nasleđa na Kosovu. Drugim rečima, tek tada bi trebalo ojačati našu poziciju u Unesku jer je upravo očuvanje nasleđa smisao boravka u toj organizaciji.