U sirijskom sukobu mnogima nije jasno kako je moguće da sirijska vojska uz podršku svog i ruskog vazduhoplovstva često zauzme neki položaj, strateško mesto ili naselje, da bi osvojeno izgubili za samo nekoliko dana, ako ne i sati. Možda bi odgovor na ovo pitanje mogao dati Aleksandar Muharev, ruski državljanin s dugogodišnjim iskustvom ratovanja u takozvanim "dobrovoljačkim odredima" još od rata u Pridnjestrovlju.
Ruski portal Strogo poverljivo (Soveršenno sekretno) je intervjuisao Muhareva po njegovom povratku iz Sirije i njegovi odgovori mogu nam dati neka objašnjenja o ponašanju i postupcima sirijske vojske na ratištu. Ipak, treba napomenuti da je ruski ratni veteran boravio u Latakiji gde se, osim jednog dela regularne sirijske vojske, uglavnom bore borci "Nacionalnih obrambenih snaga", jedinice Sirijskog otpora Mihrača Urala, Sirijske socijalističke nacionalne stranke (SSNP), avganistanski dobrovoljci iz grupe Liva Fatemijoun i nešto manje boraca iz Hezbolaha i iz Irana, jer je glavnica raspoređena na ratištu oko Alepa. Početkom ovog meseca iz Sirije se u Rusiju vratio bivši zapovednik ruskih dobrovoljačkih odreda Aleksandar Muharev, koji se još od ranih devedesetih borio u društvu večno prisutnog u svim sukobima, Igora Girkina-Strelkova. Muharev je otišao u Siriju 15. oktobra 2015. i ostao tamo simboličkih četrdeset dana. U borbi, kako sam kaže, nije učestvovao. Ovaj put njegova misija je bila nešto drugačija - posmatranje i snimanje. Na pitanje ko mu je finansirao put i dao ovakav zadatak nije želeo da odgovori, nego je u šali dobacio: "Jedan zao i pohlepan čovek". Od Moskve do Latakije Muharev je leteo "obilaznicom" i to avionom ruskog Ministarstva obrane, a "službeno" je putovao kao novinar neke male lokalne televizijske stanice. Latakija, sirijski grad na Sredozemnom moru od pola miliona ljudi koji se nalazi u blizini mornaričke baze Ruske Federacije, smatra se glavnim gradom Alavita, sledbenika islamskog kulta koji uključuje elemente hrišćanstva i drevnih orijentalnih religija. Muharev se na dan ili dva smestio u samom srcu grada u zgradi koja izgleda kao poslovni centar, a potom je odveden na prvu liniju fronta, tridesetak kilometara severno od Latakije u područje planinskih lanaca gde su se sirijske snage dugo opirale islamističkim militantima. Sada se situacija na tom delu fronta preokrenula u korist vladinih snaga i osim što su u toku pripreme za oslobađanje grada Salme, sirijske snage su ovih dana osvojile visoravan i poslednje selo do granice s Turskom, Atera, čime polako zatvaraju mogućnost direktnog kontakta islamista u severnoj Latakiji s Turskom. Aleksandar Muharev je stigao u utvrđenje sirijske vojske u oktobru i nalazilo se na vrhu visoke planine s koje su se izvrsno videli položaji terorističkih grupacija. Ruski "novinar" priča da je gledao kako ruske bombe u prah pretvaraju islamistička utvrđenja i zemunice.
Ko se bori i za šta?
Alaviti i lokalne snage se na prvi pogled ne razlikuju preterano od islamističkih boraca, jer čak i neke lokalne milicije nose oko glave poveze s citatima iz Kuraana. Samo pripadnici sirijske vojske mogu da ih razlikuju. "Vladine snage se sastoje od redovnih jedinica i lokalnih milicija koje obično popunjavaju praznine na položajima sirijske vojske. Sirijska vojska se ne razlikuje puno od nekih paravojnih grupacija, od kojih su neke borbeno sposobnije od regularnih vojnih jedinica. Lično sam ih video na položajima i oružje im je uglavnom loše. To su stari sovjetski, poljski, nemački, rumunski i kineski kalašnjikovi. O oružju se ne brinu mnogo i pucaju loše. Većina ljudi u uniformi ne zna ni šta je neprobojni prsluk. Sirijskoj vojsci nedostaju i vojnici. Postoje bataljoni koji se sastoje od samo 70-80 ljudi, uprkos činjenici da prema pravilima u bataljonu mora biti oko 500 ljudi. Više puta sam video kako komandir bataljona na molbu nije mogao da dobije nove ljude. Sirijski oficiri često ne znaju kako i šta da rade. Sat ipo traje okupljanje, a onda je ljudima teško objasniti teoriju bitke", rekao je Muharev. "Iako će mnogi sirijski vojnici reći o sebi da su proveli četiri godine u ratu, onih koji su stvarno učestvovali u sukobima je malo i malo mogu da učine. Postoje borci koji sede na nekim položajima godinu dana i ne učestvuju u ofenzivnim operacijama. Po mom mišljenju, problem sirijske vojske je nedostatak profesionalizma i nedostatak motivacije. Naime, mnogi nemaju osećaj da brane domovinu sve dok je mir u njihovom kraju. Osim toga, u Siriji gotovo da ne postoji srednja komandna struktura, skup podoficira koji vode vojsku bilo gde u svetu. Prednost vladinih snaga je samo u velikoj količini granata i brojčanoj nadmoći oružanih snaga", tvrdi Aleksandar Muharev.
Kakvi su u borbi?
"Video sam kako su vladine snage napale jedno uzvišenje. Napad je izvršilo desetak ljudi koji su zauzeli tu stratešku tačku. Kad su stigli gore, trebalo im je poslati 50-60 ljudi da se ukopaju, a zatim bi taj vrh trajno zadržali. Ali pojačanja nisu došla i islamisti su ih pobili. Tri stotine sirijskih vojnika je samo gledalo napad u kom je ta grupa pobijena. Ali, Sirijci imaju drugačiji stav prema smrti i malo drugačiji osećaj straha nego mi. Možda ruska mašta previše radi? Na primer, krene granatiranje, ali Sirijci i dalje nastavljaju da hodaju po bazi. Kažem im da se sakriju, da padaju granate, a oni mi odgovore: 'Sve je u rukama Alaha'. Video sam i kako sirijski marinci zauzimaju vrh udaljen tri kilometra. Lepo su ga zauzeli, zaista lepo. Držali su se čvrsto. To su odlični borci. Kada gledate položaje terorista, imate osećaj da su svi izumrli. Oni takođe nisu izgradili neka utvrđenja. Navale gomilu kamenja i u rovovima sede dva ili tri borca, najviše pet osoba kao dežurna smena. Ali, islamisti se neprestano između jednog i drugog položaja kreću u džipovima ili na motociklima. Kada pokrenete artiljeriju i avione, oni odmah napuste položaje. Kada se vatra završi, oni se vrate. Vojna obuka i disciplina je među islamistima možda malo bolja nego u sirijskoj vojsci. Kad je potrebno, mobilni su i odmah dovode pojačanje džipovima i motociklima da očuvaju i odbrane položaj", nastavlja Muharev svoje viđenje situacije u tom delu sirijskog ratišta.
Kako žive sirijski vojnici?
Na položaju sirijski vojnici žive u šatorima. U kasnu jesen je u planinama hladno i duva jak vetar. Sa Sirijcima je Aleksandar Muharev govorio, kako se kaže, "rukama", iako su neki od njih znali nekoliko reči ruskog. U komunikaciji su Sirijci srdačni i uvek nude hranu, piće i nargilu. Sirijska se vojska, po rečima Muhareva, organizovala "civiliziovanije" od ruske vojske. Hrana koja im se dostavlja na borbene položaje je čvrsto upakovana u plastične posude, a kašike i viljuške su uvek prekrivene celofanom. Sve je uredno. Za doručak jedu džemove, mekane sireve, a piju nešto poput pepsi-kole u bocama od pola litra. Ručak je obično dobar. Komad piletine, pirinač i žitarice. U večernjim satima im se donosi vrlo ukusan i zdrav mlečni napitak i kolači u ogromnim količinama. Imaju i voća, najviše jabuka i mandarina. U svakom šatoru je ogromna količina te njihove pepsi-kole, vode i sokova.
Bombardovanje
"Rusko vazduhoplovstvo im uveliko pomaže. Samo zahvaljujući vazdušnim udarima sirijski vojnici napreduju. Naravno, ovo nisu tepih-bombardovanja, kao što se radilo u Vijetnamu. Ruski bombarder baci dve ili tri bombe na betonsko utvrđenje, zatim stiže sirijski helikopter i baca još par bombi i nakon toga se bacaju propagandni leci. To je prilično dobro, pa i zbog psihološkog uticaja. Sirijska vojska se bori za svoju teritoriju i osvojiće je sve do granice s Turskom samo kada ruski bombarderi razbiju islamistička utvrđenja", zaključuje Aleksandar Muharev po svom povratku u Rusiju s posebnog zadatka "posmatranja i snimanja" koji je platio nepoznati, kroz šalu rečeno, "zao i pohlepan čovek". Teško je poverovati da je Muharev u Siriju putovao iz puke znatiželje, a šta je tamo zapravo radio, teško će se saznati. Ipak, dao nam je neke zanimljive odgovore o jednom delu ratišta u severnoj Latakiji, što ne znači nužno da je situacija takva i u ostalim rodovima sirijske vojske i na drugim frontovima.
Pročitajte još:
Izvor: altermainstreaminfo.com.hr
