Pravda

Obzirom da ste bili veoma mladi kada ste napisali prvu knjigu da li ste oduvek maštali da budete pisac ili se to dogodilo spontano? Oduvek sam mnogo čitala i pisala.  Nisam se opterećivala da li ću to što pišem da objavim ili ne. Pisala sam jer me je to činilo srećnom. Moji vršnjaci su uživali u izlascima, u tome da se pretvaraju da su stariji nego što jesu; ja sam sedela i pisala o njima. Maštanje o tome da budem pisac, počelo je tek pošto sam napisala knjigu. Da je bilo obrnuto, verovatno ne bih istrajala i ozbiljno shvatila pisanje. Kako ste se opredelili da sami budete izdavač svojih knjiga? Svašta sam prošla dok sam tragala za potencijalnim izdavačem prvog romana. Bilo je tu raznih dijagnoza – od džeparoša do manijaka koji ne mogu da kontrolišu nagone. Najteže su mi padali oni koji bi odmah odmahnuli rukom, kada bi čuli da je neko od šesnaest godina napisao knjigu. Moj prvi roman Beograđanka je ugledao svetlost dana, u jednom trenu sam se mimoišla sa tadašnjim izdavačima, a drugi roman je bio završen. Istraživala sam kako žene na našim prostorima, koje su dugo u svetu pisane reči, objavljuju svoje knjige. Saznala sam da nekoliko uspešnih spisateljica, ima svoje izdavačke kuđe, preko kojih publikuju dela. Tako je nastao Urban Art. Zvuči jednostavno, ali nije. Mnogo je tu posla, a mozak mi je konstantno podeljen na izdavački deo i spisateljski. Prvi roman Beograđanka, ima još dva nastavka. Da li postoji mogućnost da se pojavi četvrti deo? Bežala sam od toga ali pre nekoliko meseci sam prelomila. Četvrti deo uveliko nastaje. Knjiga Kocka govori o gej populaciji, nasilju nad ženama... Odakle Vam potreba da tako  mladi pišete o takvim temama? Prva dva romana su bila test za mene. Bila sam mlada, poprilično stegnuta i uplašena. Od mene su hteli da naprave srpsku verziju Keri Bredšou, koja piše o muško-ženskim odnosima. To nisam ja. Tek od romana Kocka, radim ono što zapravo želim. Svaki moj roman je na prvi pogled ljubavna priča. Suština je drugačija; tu je uvek glavna tema koja je znato ozbiljnija od onoga – ko je koga ostavio, prevario, zaveo. Zbunjena negativnim reakcijama ljudi i načinom na koji argumentuju mržnju, poželela sam da pišem o homofobiji. Kocka pokazuje kako homofobična sredina, ali i autohomofobija, mogu da unište nekoliko života. U ovom romanu se nalazi i priča junakinje Ane, žrtve partnerskog nasilja. LGBT populacija i nasilje nad ženama, imaju bitnu dodirnu tačku: ljudi vole da žrtvu proglase krivcem ili da okrenu glavu praveći se da ništa nisu videli. Dodatan motiv za pisanje ove teme, bila je činjenica da je ovakva literatura na našim prostorima malobrojna. Nastavak  knjige "Kocka 2" objavili ste kao elektronsko izdanje i poklonili je čitaocima. Kako ste se odlučili na takav korak? Za mene je najlepši kompilment kada u ljudima izazovem emociju, kada ne žele tačku, već zarez. LJudima  se dopala Kocka, a ja sam želela da svojim junacima dam neke srećnije dane, nove ljubavi, pobede umesto poraze. Zašto baš ova knjiga onlajn i besplatno? Proslavila sam tada pet godina u svetu pisane reči, htela sam da obradujem ljude koji prate moj rad. A zašto baš "Kocka 2"... Usudila bih se da kažem da je to odgovornost mene kao čoveka, na prvom mestu, potom mene kao pisca, prema društvu u kome živim. Većina Vaših knjiga ima nastavke, da li će se to možda dogoditi i sa romanima "Peščani sat" i "Kapija"? Volim da se igram životima junaka, ideju su uvek tu, ne bolujem od nedostatka mašte. No, te priče su završene. Zaista završene. Znam da čitaocima nedostaju neki junaci. Dobra vest je to, da ih mogu očekivati kao sporedne junake nekih novih romana, kao što je slučaj sa Janom (trilogija), u romanu Peščani sat. Stiče se utisak da ste miljenik mladih, da li se sa novim romanima pomerila starosna granica Vaših čitalaca? Jeste.  Sazrevam kao pisac, odrastaju i ljudi koji prate moj rad od samog početka. Tu su i neki novi čitaoci, znatno stariji. Rekla bih da se od "Kocke", potom "Peščanog sata", starosna granica poprilično pomerila. Dok ste pisali "Kapiju" dogodila Vam se jedna neobična situacija tokom boravka u Atini. Hoćete li da je podelite sa našim čitaocima? Tema romana "Kapija" je imigracija, a dobar deo romana je zasnovan na istinitim pričama imigranata u Atini. Završna faza istraživanja teme,  trebalo je da bude poseta jednom od najvećih imigracionih centara u Evropi, blizu Atine. Pošto je zahtev za posetu odbijen, rešila sam da razgovaram sa imigrantima koji su dom našli na atinskim ulicama. Ovo zvuči kao lepa bajka o piscu koji luduje jer veruje u snagu svoje priče. Realnost je drugačija. Imigranti na ulicama su objekat mržnje ili nešto od čega ljudi, u strahu, okreću glavu. U stanju su teškog očaja i paranoičnog straha. Pobegli su od siromaštva, rata ili surove tradicije. Na ulicama žive jer su imigracioni centri puni. Neki od njih pronalaze posao, neki prose, neki su okrenuti kriminalu. Na jednom od atinskih trgova, prišao mi je imigrant iz Senegala, ulični prodavac nakita. Iskoristila sam situaciju da saznam nešto o njegovom životu. Uspostavilo se da je veoma pričljiv i da zna dosta o Srbiji. Završila sam razgovor, poklonila mu paklu srpskih cigareta, krenula ka stanu da pišem, a oko mene se formirao krug policije. Tražili su moja dokumenta, da pogledaju torbu koju sam nosila. Problem je napravila pakla cigareta. Mislili su da sam pokušala da kupim drogu, da sam je kupila ili da mi je nuđena. Na kraju se sve lepo završilo, čak su mi dali i savet da ne treba da se upuštam u razgovor sa opasnim ljudima. Ova situacija je često predmet šale ljudi oko mene. Kada odlazim u Atinu govore mi: ,,Srećan put, pazi da te ne uhapse“. Nasmejem se, ali verujem da nas niko ne može uhapsiti koliko možemo sami sebe okovati u predrasude. Kakvi su Vam planovi kada je pisanje u pitanju, spremate li nešto novo? Pišem nastavak trilogije, romana "Zauvek". Naslov novog romana je "Oduvek". Da budem iskrena, i meni samoj naslov zvuči patetično, ali bljutava patetika nije deo ovog romana. Tema nove knjige je greh. Gde je greh, tu je i moral. Poznato je da Balkan boluje od lažnog morala, tako da... Biće tu svačega, dosta starih junaka, nekoliko novih. Otkrijte nam da li postoji neki poseban muškarac koji je osvojio srce Tamare Kučan? Verujem da je većina žena u nekom trenutku, priželjkivala tog posebnog muškarca koji će osvojiti njeno srce. Posebna osoba sama po sebi je mit – neko postaje poseban tek kada nam se uvuče pod kožu. A kad smo kod osvajanja... Od osvajača se sklanjam. Pate od adrenalina – žive za završni čin. Za mene je ljubav znatno duža staza, kojoj se ne nazire kraj.

Pročitajte još:Nikita Mihalkov: Mi smo ti koji treba da stojimo iza svojih nacionalnih interesa(INTERVJU) Marko Jocić: Od umetnosti može samo da se životari

Izvor: Pravda/ Marija Gojković