Правда

Обзиром да сте били веома млади када сте написали прву књигу да ли сте одувек маштали да будете писац или се то догодило спонтано? Одувек сам много читала и писала.  Нисам се оптерећивала да ли ћу то што пишем да објавим или не. Писала сам јер ме је то чинило срећном. Моји вршњаци су уживали у изласцима, у томе да се претварају да су старији него што јесу; ја сам седела и писала о њима. Маштање о томе да будем писац, почело је тек пошто сам написала књигу. Да је било обрнуто, вероватно не бих истрајала и озбиљно схватила писање. Како сте се определили да сами будете издавач својих књига? Свашта сам прошла док сам трагала за потенцијалним издавачем првог романа. Било је ту разних дијагноза – од џепароша до манијака који не могу да контролишу нагоне. Најтеже су ми падали они који би одмах одмахнули руком, када би чули да је неко од шеснаест година написао књигу. Мој први роман Београђанка је угледао светлост дана, у једном трену сам се мимоишла са тадашњим издавачима, а други роман је био завршен. Истраживала сам како жене на нашим просторима, које су дуго у свету писане речи, објављују своје књиге. Сазнала сам да неколико успешних списатељица, има своје издавачке куђе, преко којих публикују дела. Тако је настао Урбан Арт. Звучи једноставно, али није. Много је ту посла, а мозак ми је константно подељен на издавачки део и списатељски. Први роман Београђанка, има још два наставка. Да ли постоји могућност да се појави четврти део? Бежала сам од тога али пре неколико месеци сам преломила. Четврти део увелико настаје. Књига Коцка говори о геј популацији, насиљу над женама... Одакле Вам потреба да тако  млади пишете о таквим темама? Прва два романа су била тест за мене. Била сам млада, поприлично стегнута и уплашена. Од мене су хтели да направе српску верзију Кери Бредшоу, која пише о мушко-женским односима. То нисам ја. Тек од романа Коцка, радим оно што заправо желим. Сваки мој роман је на први поглед љубавна прича. Суштина је другачија; ту је увек главна тема која је знато озбиљнија од онога – ко је кога оставио, преварио, завео. Збуњена негативним реакцијама људи и начином на који аргументују мржњу, пожелела сам да пишем о хомофобији. Коцка показује како хомофобична средина, али и аутохомофобија, могу да униште неколико живота. У овом роману се налази и прича јунакиње Ане, жртве партнерског насиља. ЛГБТ популација и насиље над женама, имају битну додирну тачку: људи воле да жртву прогласе кривцем или да окрену главу правећи се да ништа нису видели. Додатан мотив за писање ове теме, била је чињеница да је оваква литература на нашим просторима малобројна. Наставак  књиге "Коцка 2" објавили сте као електронско издање и поклонили је читаоцима. Како сте се одлучили на такав корак? За мене је најлепши компилмент када у људима изазовем емоцију, када не желе тачку, већ зарез. Људима  се допала Коцка, а ја сам желела да својим јунацима дам неке срећније дане, нове љубави, победе уместо поразе. Зашто баш ова књига онлајн и бесплатно? Прославила сам тада пет година у свету писане речи, хтела сам да обрадујем људе који прате мој рад. А зашто баш "Коцка 2"... Усудила бих се да кажем да је то одговорност мене као човека, на првом месту, потом мене као писца, према друштву у коме живим. Већина Ваших књига има наставке, да ли ће се то можда догодити и са романима "Пешчани сат" и "Капија"? Волим да се играм животима јунака, идеју су увек ту, не болујем од недостатка маште. Но, те приче су завршене. Заиста завршене. Знам да читаоцима недостају неки јунаци. Добра вест је то, да их могу очекивати као споредне јунаке неких нових романа, као што је случај са Јаном (трилогија), у роману Пешчани сат. Стиче се утисак да сте миљеник младих, да ли се са новим романима померила старосна граница Ваших читалаца? Јесте.  Сазревам као писац, одрастају и људи који прате мој рад од самог почетка. Ту су и неки нови читаоци, знатно старији. Рекла бих да се од "Коцке", потом "Пешчаног сата", старосна граница поприлично померила. Док сте писали "Капију" догодила Вам се једна необична ситуација током боравка у Атини. Хоћете ли да је поделите са нашим читаоцима? Тема романа "Капија" је имиграција, а добар део романа је заснован на истинитим причама имиграната у Атини. Завршна фаза истраживања теме,  требало је да буде посета једном од највећих имиграционих центара у Европи, близу Атине. Пошто је захтев за посету одбијен, решила сам да разговарам са имигрантима који су дом нашли на атинским улицама. Ово звучи као лепа бајка о писцу који лудује јер верује у снагу своје приче. Реалност је другачија. Имигранти на улицама су објекат мржње или нешто од чега људи, у страху, окрећу главу. У стању су тешког очаја и параноичног страха. Побегли су од сиромаштва, рата или сурове традиције. На улицама живе јер су имиграциони центри пуни. Неки од њих проналазе посао, неки просе, неки су окренути криминалу. На једном од атинских тргова, пришао ми је имигрант из Сенегала, улични продавац накита. Искористила сам ситуацију да сазнам нешто о његовом животу. Успоставило се да је веома причљив и да зна доста о Србији. Завршила сам разговор, поклонила му паклу српских цигарета, кренула ка стану да пишем, а око мене се формирао круг полиције. Тражили су моја документа, да погледају торбу коју сам носила. Проблем је направила пакла цигарета. Мислили су да сам покушала да купим дрогу, да сам је купила или да ми је нуђена. На крају се све лепо завршило, чак су ми дали и савет да не треба да се упуштам у разговор са опасним људима. Ова ситуација је често предмет шале људи око мене. Када одлазим у Атину говоре ми: ,,Срећан пут, пази да те не ухапсе“. Насмејем се, али верујем да нас нико не може ухапсити колико можемо сами себе оковати у предрасуде. Какви су Вам планови када је писање у питању, спремате ли нешто ново? Пишем наставак трилогије, романа "Заувек". Наслов новог романа је "Одувек". Да будем искрена, и мени самој наслов звучи патетично, али бљутава патетика није део овог романа. Тема нове књиге је грех. Где је грех, ту је и морал. Познато је да Балкан болује од лажног морала, тако да... Биће ту свачега, доста старих јунака, неколико нових. Откријте нам да ли постоји неки посебан мушкарац који је освојио срце Тамаре Кучан? Верујем да је већина жена у неком тренутку, прижељкивала тог посебног мушкарца који ће освојити њено срце. Посебна особа сама по себи је мит – неко постаје посебан тек када нам се увуче под кожу. А кад смо код освајања... Од освајача се склањам. Пате од адреналина – живе за завршни чин. За мене је љубав знатно дужа стаза, којој се не назире крај.

Прочитајте још:Никита Михалков: Ми смо ти који треба да стојимо иза својих националних интереса(ИНТЕРВЈУ) Марко Јоцић: Од уметности може само да се животари

Извор: Правда/ Марија Гојковић