Pravda

Sa sa­ma­rom, pu­nim mi­na, tr­čim za Du­ćom ko­ji no­si ruč­ni ba­cač. On ide da po­sta­vi če­ku za tran­spor­ter, ve­li­ku svi­nju Jo­ze­fi­nu ko­ja grok­će u mra­ku,  jokr­šir­sku svi­nju ko­ja je tu ne­gdje is­pred na­ših po­lo­ža­ja. Ide­mo sto me­ta­ra niz Za­gre­bač­ku a on­da pe­de­set me­ta­ra na­pri­jed. Ta­ko je re­kao Br­ka. Od No­ve Te­nje mo­gu da na­i­đu sa tran­spor­te­rom. U po­lu­sru­še­noj ku­ći, Du­ća mi ob­ja­šnja­va: „Ka­da tr­či­mo na­pri­jed, sa­mar sa mi­na­ma no­siš na le­đi­ma. Ka­da se po­vla­čiš — na gru­di­ma. Ako te­be po­go­di, da ne iz­gi­nu osta­li.” Pre­tr­ča­va­mo pre­ko bri­sa­nog pro­sto­ra na dru­gu stra­nu uli­ce. Iz mra­ka se ču­je rok­ta­nje. Rok­ta­nje svi­nje ko­ja, pu­šte­na iz obo­ra, lu­ta iz­me­đu spa­lje­nih ku­ća. „Ako me ra­ne, ako ne bu­deš mo­gao da me iz­vu­češ, mo­lim te da mi pu­caš u gla­vu.” „Ti si lud. Ka­ko mo­gu da te ubi­jem?!” „Ne se­ri, te­bi će bi­ti lak­še, ne­go ovi­ma sa ko­ji­ma sam od­ra­stao. Me­ne si ju­če upo­znao.” Osje­ćam pr­ste ne­vi­dlji­vog na vra­tu. Gu­šim se. Mu­ka mi je. Mu­ka mi je od vje­tra ko­ji do­no­si mi­ris le­ši­na. Li­ce, oč­ni kap­ci, sve mi je na­te­če­no od uje­da ko­ma­ra­ca. Du­ći­nog đe­da, so­lun­skog do­bro­volj­ca usta­še su sta­vi­li pre­ko sto­la i ži­vog pre­sje­kli pi­lom. Pre­ko ge­ni­ta­li­ja. I sli­ka­li su se. Sli­ka­li su se po­red čo­vje­ka ko­jeg še­ga­ju na­sred se­la. Tu sli­ku, is­ci­je­pa­nu iz knji­ge o Ja­se­nov­cu, uvi­jek no­si sa so­bom. „Mo­lim te da me ubi­ješ, ako me ra­ne”, ka­že. Kod Ko­la­re­ve ku­će ču­ju se eks­plo­zi­je, ra­fa­li iz DŽip­si­je­vog mi­tra­lje­za, ne­či­ji vri­sak, Br­kin glas. Vru­će mi je. Zno­jim se. Bri­šem znoj, po­mi­je­šan sa zgnje­če­nim ko­mar­ci­ma. Opet eks­plo­zi­je kod Ko­la­re­ve ku­će. Bo­jim se da su Hr­va­ti oda­bra­li Te­nju da se osve­te za po­ra­ze u Bo­ro­vu Se­lu i na Pli­tvi­ca­ma. Bo­jim se da nam voj­ska ne­će do­ći u po­moć, da ni­ko ovom se­lu ne­će po­mo­ći. Du­ća ga­đa u mrak, u prav­cu oda­kle se ču­je tran­spor­ter, oda­kle se ču­je grok­ta­nje svi­nje. Bi­je­la jork­šir­ska svi­nja, ko­ja je po­je­la svoj okot, ob­li­zu­je se. Kr­ho­ti­ne mal­te­ra i sta­kla su me za­ka­či­le po gla­vi. Cr­na prin­ce­za, u ko­ju je bio za­lju­bljen Ras­pu­ćin, li­že mi krv sa če­la. Ili je to znoj, ne znam. Kod Ko­la­re­ve ku­će po­sli­je po­la sa­ta pre­sta­la je puc­nja­va. Ni u na­šem prav­cu vi­še ne pu­ca ni­ko. Ne ču­je se vi­še ni tran­spor­ter iz mra­ka. Pro­šlo je. Kao ljet­nja ki­ša. Na­pad je pro­šao kao što je i po­čeo. Iz­ne­na­da. Ali ja i da­lje pu­cam u cr­ne si­lu­e­te ko­je vi­dim na svim pro­zo­ri­ma sva­ke spa­lje­ne ku­će. „Ola­di ma­lo, bra­šo. To ti je če­tvr­ti šar­žer. Osta­ćeš bez mu­ni­ci­je. Usro si se, pu­caš da raz­bi­ješ strah.” „Du­vaj ga, se­stro”, psu­jem i pu­nim no­vi šar­žer. „Aj­de da fu­ra­mo, do­sta je bi­lo. Vi­diš da su se po­vu­kli, da ni­ko vi­še ne pu­ca!” Kod Ko­la­re­ve ku­će Hr­va­ti su ule­tje­li u na­šu za­sje­du. Mi­sli­li su da su Sr­bi na ba­ri­ka­di. A Br­ka je sa gru­pom bio sto me­ta­ra is­pred ba­ri­ka­de, u za­sje­di. Po­red za­mr­zi­va­ča za sla­do­led ostao je mr­tav zen­ga, sa bom­bom u ru­ci. Dru­ge po­gi­nu­le od­vu­kli su sa so­bom. I po­vu­kli se pre­ma Osi­je­ku.

Pročitajte još:Nebojša Jevrić: KnjigeNebojša Jevrić: Čo­vje­ko­li­ki i ja­reRatna reportaža: MinerRatna reportaža: Bo­dlja mor­skog je­ža

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić