Pravda

Po­red pu­ta le­ža­li osta­ci iz­gor­je­log vo­zi­la ko­je je upa­lo u za­sje­du. Put pre­ma Du­brov­ni­ku bio je iz­ro­van gu­sje­ni­ca­ma ten­ko­va. Pra­šnja­vom, iz­ro­va­nom ce­stom išla su, vu­ku­ći no­gu pred no­gu, dvo­ji­ca Nik­ši­ća­na vo­de­ći za­ro­blje­nog usta­šu, sa is­te­to­vi­ra­nim ku­ka­stim kr­stom na pe­ti­ci od uve­ta. Vi­dje­lo se da im se ne žu­ri. Kom­bi, ko­ji vo­zi no­vi­na­re na pre­go­vo­re u Cav­ta­tu, sta­je is­pred njih. Zen­ga po­či­nje da psu­je i pri­je­ti, a krup­ni br­kaj­li­ja ga uda­ra ša­kom pre­ko no­sa. Uj­ki iz no­sa to­či krv i bo­ji as­falt. Va­dim pa­pir­nu ma­ra­mi­cu i da­jem mu da se obri­še. Stra­ni no­vi­na­ri iska­ču iz kom­bi­ja sa spre­mlje­nim fo­to­a­pa­ra­ti­ma. Hr­vat bri­še nos i gle­da me sa na­dom za po­moć, po­ku­ša­va­ju­ći da se osmjeh­ne. Oko­lo nas go­re ku­će. Zen­ga ma­ra­mi­cu, ko­jom se obri­sao, ba­ca na as­falt. Ka­ko je ba­cio ma­ra­mi­cu, ta­ko ga je br­kaj­li­ja za­pu­cao no­gom u le­đa i pro­stro po as­fal­tu. „Za­što bi­ješ čo­vje­ka, lu­da­če?” — vri­šti na nje­ga ma­jor iz pres cen­tra, za­du­žen da pra­ti no­vi­na­re i pre­vr­će oči­ma, po­ka­zu­ju­ći na nas. „A za­što on ba­ca ma­ra­mi­ce po ce­sti? Da li zna idi­ot da je Cr­na Go­ra eko­lo­ška dr­ža­va? Šta će re­ći stra­ni no­vi­na­ri?” Tri sa­ta u Cav­ta­tu če­ka­mo Evrop­sku mi­si­ju ko­ja tre­ba da do­đe bro­dom iz Du­brov­ni­ka. Mo­re je ne­mir­no. Od mo­ra ju­tros za­vi­si da li će Evrop­ska mi­si­ja do­ći. A ta­la­si vi­so­ki dva me­tra o sru­še­nu se ku­ću raz­bi­ja­ju. Sje­de­ći na oba­li po­ku­ša­vam da za­vr­šim pri­ču o do­bro­volj­ci­ma iz Her­ceg No­vog ko­ji su išli da bra­ne lu­ku Lo­ra. Op­ko­lje­ni sa svih stra­na, u ja­zbi­ni, iz­da­ni i za­bo­ra­vlje­ni od svih, gle­da­li su ka­ko bar­ka­sa ko­ja je kre­nu­la da im po­mog­ne le­ti u va­zduh. Gle­da­li su ka­ko ga­le­bo­vi no­se cri­je­va voj­ni­ka ko­ji je tu, pred nji­ma, po­gi­nuo, a ni­šta ni­su mo­gli da ura­de, osim da u ga­le­bo­ve pu­ca­ju. Ga­le­bo­ve sa ko­ma­di­ma ljud­skog me­sa u klju­nu. Te no­ći igra­li su ru­let. Te no­ći je, igra­ju­ći ru­ski ru­let, po­gi­nuo Ve­se­lin Šoć. Pre­go­vo­ri će bi­ti da­nas, ako bu­de mir­no mo­re. Ali ta­la­si su ve­li­ki i mi­si­je još ne­ma. Na gre­du spa­lje­ne ku­će sli­je­će ga­leb. Ni­ša­nim u nje­ga po­la­ko i du­go. Če­kam da po­le­ti. A on ni­ka­ko da kre­ne. Ili je to ga­vran Ed­ga­ra Ala­na Poa, ko­ji je u mo­ju pri­ču za­lu­tao. Pu­cam i ga­leb pa­da na zga­ri­šte. Na pe­peo se sli­va krv i pa­da­ju ras­tu­re­na pe­ra. Na pu­tu pre­ma Ku­pa­ri­ma sre­ćem Aša­ni­na, pri­ja­te­lja iz dje­tinj­stva. Imao je sr­ča­ni na­pad i ute­kao je iz bol­ni­ce. Na front. Po­ka­zu­je mi mr­tvu mač­ku u dvo­ri­štu spa­lje­ne ku­će. Dvi­je dru­ge mač­ke ot­ki­da­ju ko­ma­de me­sa sa nje. Ga­đa­mo ih ka­me­njem. Mja­u­ka­nje ma­ča­ka mi­je­ša se sa eks­plo­zi­ja­ma gra­na­ta. Mač­ke raz­vla­če cri­je­va. „Je­si li znao da se naj­bo­lje ži­ce za vi­o­li­nu pra­ve od mač­jih cri­je­va?” — pi­tam ga. On mi pri­ča da vi­še ni­ka­da ne­će je­sti svi­nje­ti­nu, da je gle­dao svi­nje ka­ko nju­ška­ju po le­še­vi­ma. Ja nje­mu o ko­ko­ški, ko­ja je klju­ca­la oko mr­tva­ca. Zo­vu ga da po­đe. „E, baš se li­je­po is­pri­ča­smo.” „Is­pri­ča­smo, bo­go­mi, i po­zdra­vi ku­ći.” „Po­zdra­vi­ću”, ka­žem, „po­zdra­vi­ću.” Na­ve­če, idem na ve­če­ru sa do­brom dru­gar­kom, no­vi­nar­kom iz No­vog. Dva da­na ra­ni­je vi­dje­la je ru­ku crn­ca ko­ju su je­le ri­be. Ne­sreć­ni­ke, što su do­šli da ra­tu­ju za no­vac — ne sa­hra­nju­ju. Ba­ca­ju ih u mo­re. Na­mjer­no na­ru­ču­jem ri­bu. Du­plu por­ci­ju. Kel­ner do­no­si je­lo a ja joj ka­žem da je ri­ba upe­ca­na na mje­stu gdje je ona vi­dje­la ru­ku ko­ju sku­ba­ju ri­be. Ona usta­je i osta­vlja me sa­mog za sto­lom. Smi­jem se i je­dem i nje­nu por­ci­ju. Ne­đo Car iz Nik­ši­ća do­la­zi za sto i pri­ča ka­ko su ju­če išli na iz­vla­če­nje mom­ka ko­me je gra­na­ta ot­ki­nu­la ru­ku. No­si­li su ga na no­si­li­ma, a Ne­đo, ko­ji je kre­nuo po­sljed­nji, po­nio je i ru­ku. Ka­da se ra­nje­nik osvi­je­stio, Ne­đo mu je po­ka­zao ot­ki­nu­tu ru­ku i upi­tao: „Vi­đi, bra­te, da ni­je­si ti ovo iz­gu­bio, da ni­je ovo tvo­je.” Go­spo­de, ka­ko smo se smi­ja­li. Po­ne­kad me je strah tog smi­je­ha. Strah me je da osta­nem sam, sa ta­kvim smi­je­hom u uši­ma... Ka­fa­na je pu­na rat­nih re­por­te­ra. Svi gle­da­mo iz­vje­štaj iz Vu­ko­va­ra na te­le­vi­zi­ji. No­vi­nar dr­ži u ru­ci zlat­ne zu­be na­đe­ne u dže­pu ne­kog usta­še. Zlat­ne zu­be iz­va­đe­ne iz vi­li­ca mr­tva­ca. Ili ži­vih. Ne osje­ćam ga­đe­nje. Ne osje­ćam muč­ni­nu. Osje­ćam sa­mo lju­bo­mo­ru zbog zu­ba — kli­ke­ra ko­je no­vi­nar dr­ži na dla­nu. LJu­bo­mo­ru što ni­sam na nje­go­vom mje­stu. „Ovo je od­li­can pro­pa­gand­ni stos”, ka­že Ro­ber­to, ma­li Ro­ber­to sa RAI uno, due, tre, kva­tro... Dej­vid Bajn­der, De­jo Krej­zi, no­vi­nar „NJu­jork taj­msa”, pje­vao je, pi­jan, za su­sjed­nim sto­lom: „Bi­će sko­ro pro­past sve­ta, nek pro­pad­ne, ni­je šte­ta!” Pa­da stra­šna ki­ša. Ta­la­si se o sti­je­nje raz­bi­ja­ju. Cr­ni ko­nja­ni­ci na cr­nim ko­nji­ma iz vo­de iz­la­ze. Evrop­ska mi­si­ja opet ni­je do­šla. Žva­ćem žva­ku i pra­vim ve­li­ki ba­lon. Ba­lon pu­ca. Žva­ka mi se za­li­je­pi­la za br­ko­ve i bra­du.

Pročitajte još:Ratna reportaža: O jed­nom ko­nju i jed­noj smr­tiRatna reportaža: Bez­da­ni­caRatna reportaža: Pres cen­tarRatna reportaža: Igra se­o­ska lu­da

Izvor: Pravda