Pravda

Radili ste u Državnom tužilaštvu, da li Vam je to inspirisalo da se posvetite ovom žanru? Radila sam 41 godinu u Državnom tužilaštvu, neko vreme kao zamenica, a desetak godina i kao državni advokat. U slobodno vreme, osim stručne literature, volela sam pročitati koji dobar krimić, uglavnom stranih autora. Pre desetak godina, s obzirom na moje iskustvo i manjak usmerene kriminalistike i kriminologije na tačno određenu vrstu kriminaliteta, razmišljalla sam da napišem jednu sasvim stručnu knjigu o kriminalitetu droge, rasprostranjenosti tog kriminala, pogotovo nakon završetka rata, i same zavisnosti o drogama. Na svim ovim našim područjima heroin je postao glavna droga koju su konzumirali mladi ljudi, a predoziranosti i smrtnih slučajeva bilo je svake godine sve više. Ako, naime, u jednom malom gradu kao što je Varaždin, godišnje umre pet mladih osoba usled predoziranja s heroinom, onda sva zvona nužno zvone na uzbunu. Razmišljajući, dakle o stručnoj knjizi o toj problematici, pala mi je na um ideja, da bi opasnost koju za sobom nosi svaka droga, a posebno heroin, mogla biti temelj nekog romana. Romani, uostalom, dolaze do većeg broja čitatelja negoli neka stručna literatura. Kako kriminalitičkih romana s tom tematikom u Hrvatskoj nije ni bilo, odlučila sam se za popularni književni žanr, dakle krimić, razmišljala o likovima, i stvorila fikciju koja je u to vreme mogla biti sasvim realna. Upravo zbog toga bilo je i pitanja da li sam uzela neki svoj slučaj iz prakse, te ga književno ugradila u ovaj svoj prvi roman „Smrtonosna zamka“. Odmah da odgovorim ni u  jednom od svojih romana nema ni trunka realnih događaja ili nekog od mojih slučajeva iz prakse. Roman "Smrtonosna zamka" pored zanimljivog zapleta i neočekivanog kraja nosi veoma važnu poruku. U knjizi ste do detalja opisali uzimanje droge i posledice toga, da li Vam je jedan od ciljeva bio da kroz zanimljivo štivo upozorite mlade ljude na sve zamke droge? Delomično sam odgovorila već na ovo drugo pitanje. Naime, svaki krimić ima neku poruku Ona se ne svodi samo na ono – dobro uvek pobjeđuje zlo, jer detektiv, policijski istražitelji ili šerif uvek pronađu počinitelja ( ubicu, prevaranta, silovatelja itd.) Kroz sociološki prikaz okoline i likova mislim da sam u „Smrtonosnoj zamci“ istakla krajnju poentu priče, s konzumacijom droge ne rešava se ni jedan problem, da li je on porodični, finansijski, emocionalni ili bilo koji drugi, niti čovek ne postaje bolji, lepši ili zanosniji. Lik Darije Papić trebao bi biti upečatljiv za mladu generaciju, naime, ona kaže: „ Nitko iz mojeg društva ne puši, niti se ne drogira. Nije me briga ako netko kaže da ja nisam normalna“. Dakle, da, htela sam da ovaj moj prvi roman ima i određenu edukacijsku i pedagošku notu. U romanu "Nijemi svjedok", bavili ste se aktuelnom temom, odnosno životom tajkuna. Roman ostavlja utisak kao da je napisan po istinitom događaju iako ste na kraju naglasili da je u pitanju fikcija. Kako ste uspeli da toliko verno dočarate sve ono što se dešava oko tajkuna? Pisati o tajkunima nije teško. Manje više svi su oni novopečeni bogataši, koji vrednost svoje osobnosti vide kroz šuštave novčanice koje poseduju. Da bi taj lažni zanos o sebi obdržali u društvu, često se u javnosti prikazuju kao donatori, ljubitelji lepe umjetnosti, i kao osobe sa širokim političkim vezama. Znam tajkune koji na donatorskim večerima kupuju slike, a novac nikada nisu uplatili. Ili  se na to čekalo po jednu ili dve godine dok nisu uplatili  iznos koji duguju. Naravno, u medijima uvek izađe slika tajkuna kao tobožnjeg dobrotvora. Ne kažem da su svi isti, ali mnogi su  slični! Dakle, psihološki podložak za likove tajkuna i njihovog društva nalazim svuda oko nas. No, sama fabula jeste fikcija, ali kako u nabavi i prometu drogama ima sasvim sigurno poveznica s inostranstvom, onda se priča u romanu “Nijemi svjedok” stvarala sama po toj zamišljenoj liniji povezanosti kriminalaca, ali i određenoj korumptivnoj crti kod policijskih radnika. Nažalost, kao što znamo, korupcije i primanje mita ima i u policiji, a koja bi, po mom mišljenju, trebala biti onaj zadnji bedem zaštite upravo od korupcije i kriminala. "Ubojstvo na sjajnom balu" i "Djevojka s brucošijade" su romani koji mogu stati rame uz rame sa svetskim piscima istog žanra. Do samog kraja ne može se naslutiti ko je ubica. Koliko traju pripreme za pisanje takvih romana i kako one izgledaju? Ja nisam pisac, kao neki naši pisci koji prve verzije svojih romana pišu u beležnice, pa  načine i neki nacrt s likovima. Ja nosim celu priču u svojoj glavi. Kad nemam inspiraciju ne sedam za kompjutor. Zamislim prvo zaplet i žrtvu. Čak ponekad ne znam u prvom momentu ko će tačno biti ubica. Ali, kad počnem pisati priča sama teče. Likovi ožive. Najteže mi je zapravo napisati prvu rečenicu i prvi stranicu. Sve ostalo polako seda na svoje mesto. Uglavnom znam i kraj romana. Prvu verziju romana napišem za oko 10 meseci. A onda sledi čitanje, dodavanja, brisanja, stlsko doterivanja, provera nekih činjenica itd. Koliko je teško biti pisac u malom gradu? Biti pisac na ovim našim prostorima, a pogotovo u Hrvatskoj, danas je, ako vam je pisanje jedini izvor prihoda, strašno rizično i neizvesno. Nije problem u piscima, njihovom knjižnjvnom kvalitetu, raznolikosti, već u izdavačima i nadležnom ministarstvu. Delom i u čitateljstvu, jer je, nažalost, prema statističkim podacima broj čitatelja pao. Međutim, problem je što knjožare ne otkupljuju knjige, odnosno nadležno ministarstvo otkupljuje samo knjige probranih pisaca, iako su tu i neke loše knjige. Dakle, globalna izdavačka politika nije dobra. Ja sam svoja tri romana sama finansirala, naravno, da nemam nikakav dobitak, ali on je bio podnošljiv jer sam u to vreme radila. Sada sam u penziji i izdavanje mojih sledećih romana je čista neizvesnost. Poznati ste kao neko ko voli životinje. Kada se rodila ta ljubav prema njima? Drago mi je da ste postavili ovo pitanje. Da, ljubitelj sam životinja, posebno pasa i mačaka. U jedno vrijeme imala samo samo mačke, odgajila sam možda tridesetak mačaka, a zatim su usledili psi. Imala sam prekrasnu ovčarku Ronu koju mi je pregazio  automobil sumanuto vozeći, pudlica mi je umrla na rukama, jedan pas je umro nakon operacije , a sada zajedno s kćerkama imam dva psa i jednu mačku. LJubav prema psima naterala me da napišem svoj novi roman “Zovu me Zeus”. To je priča o policijskom psu koji odlazi u penziju i dolazi u jednu porodicu u mom gradu. Svi koji su tekst pročitali oduševljeni su njime. Tražimo sponzore, jer će sav prihod od prodaje romana ići u udruženje za zaštitu i brigu o životinjama “Noinu arku” u Zagrebu. Ja ustupam svoj rukopis besplatno, a i svi oni koji su sarađivali oko uređenja teksta, predgovora i naslovnice također rade besplatno No, teško je naći firme koje bi pripomogle štampanju knjige. Ali, nešto je ipak na pomolu. Pišete li novi roman? U nastajanju je novi kriminalistički roman pod radnim nazivom “Jedan korak ispred” To će biti sasvim drugačiji krimić, s likovima koji su zbog karaktera i osobnosti zanimljivi, ali i s nekim starim likovima. Roman za sada broji oko 90 stranica i još je daleko od završetka. Na kraju zahvaljujem se na odabiru mene kao autorke za ovaj intervju na vašim stranicama. Nekoliko primeraka svojih romana poklonila sam prijateljima u Srbiji. Isto tako, radujem se novom romanu vaše književnice Verice Vinsent Kol. NJena tri romana kriminalističkog žanra pročitala sam u jednom dahu. Izvrsni su i čast mi je i veselje biti s njom prijateljica. Potrudiću se da upoznam i ostale vaše savremene pisce krimića.

Pročitajte još:(INTERVJU) Vule Žurić: Svi tenderi za našu svetliju budućnost bivaju oboreni

Izvor:Pravda/Marija Gojković