Pravda

Kada čitamo priče, obično neke ostave utisak na nas, a neke ne. U Vašoj knjizi svaka priča ostavlja snažan utisak na čitaoca. Kako Vam je to pošlo za rukom, odnosno perom? - ... odnosno tastaturom. Nisam, zapravo, nikada razmišljao o tome da moj rad, kako ste rekli, „ostavlja utisak“ na čitaoca. Priče iz ove moje nove zbirke nisu ni lepo vaspitane, mnoge ne mirišu lepo, u njima se književni junaci suočavaju sa prelomnim trenucima svog života. A ako mislite da „svaka dobija“, to je znak da sam, možda, uspeo da dobro sklopim zbirku od priča koje sam pisao poslednje dve,tri godine.- Da li postoji neka priča koju niste ubacili u ovu zbirku, a planirali ste ili neka koju ste objavili, a dvoumili ste se? - Kada sklapate zbirku priča, onda ste u poziciji u kojoj se nalazi, recimo, fudbalski trener. Problem je samo što morate da odaberete da li ćete se ponašati kao Žoze Murinjo ili kao Arsen Venger. Dakle, ili ćete igrati na rezultat, ili dopadljivo za oko, ili ćete igrati grubo, ili ćete „umirati u lepoti“. Moja prethodna zbirka priča nosila je naslov „Katenačo“, što će reći da sam u njoj bio prilično defanzivan, da sam, kako se to kaže, „parkirao autobus“ ispred sopstvenog gola, odlučivši se da branim povoljan rezultat ostvaren na gostujućem terenu. Ova najnovija knjiga je otud više napadačka. Voleo bih da se nekome učini da sam u njoj, kao trener, pokušao da radim ono što je radio pokojni Velibor Vasović dok je bio trener Crvene zvezde. Dakle, domaća verzija Ajaksovog „totalnog fudbala“, gol iz kornera najljućem rivalu i slične egzibicije, samo „na papiru“.- Stil pisanja Vam je veoma interesantan, nekad imam utisak da mi drugar priča svoje dogodovštine, nekad da čitam bajku, a sledećeg trena da prisustvujem nekom istorijskom događaju. Likovi su Vam takođe veoma neobični. Kako je nastala ideja za ovakvu knjigu? - Ideje, uglavnom, ne prestaju! Što se tiče forme, sadržaja, jezika, ritma, postupka i ostalih zanatskih finesa, u pitanju je, pre svega, neprekidno nastojanje da se u umetnosti bude uvek drugačiji, da se uvek otkrivaju novi prostori, novi načini, pa makar se nekada i omanulo. Što se tiče književnih likova, mnoge ćete prepoznati. Jedan od njih je, recimo, Josip Broz Tito, drugi je Bora Stanković. U mojim pričama i romanima, to su uvek ljudi od krvi, mesa, znoja, mirisa i glasova. LJudi koji delaju, ljudi koji pate, ali to ne znači da se na njihovom licu tu i tamo ne pojavi i široki osmeh.- U priči o Tasosu svi koji putuju na tu destinaciju mogu da se pronađu. Priča ima veoma zanimljiv kraj. Ipak ono što je meni bilo interesantno je činjenica da jedan lik vozi opaku mašinu i da se na tu mašinu loži opaka mačka, dok glavni lik putuje autobusom sa svojim ženom, mogu da zaključim da se njegova žena "loži" na glavnog junaka priče. Koji lik od ta dva je u boljoj poziciji? -Rado bih odgovorio onim čuvenim „izvinite, nisam odavde!“ Kad valja odgovoriti na ovakvo pitanje, najbolje je reći da mi se priča koju pominjete i prepričavate čini vrlo interesantna i da bih voleo da upoznam tipa koji ju je napisao. Ipak, da vas do kraja ne razočaram, jednostvano, reč je o slikama koje opisuju jedno unutrašnje stanje. A reč je o stanju permanentne nesigurnosti, sumnje u izvesnost svake sledeće sekunde našega trajanja i kao pojedinaca, ali pre svega kao društva. Mnoge stvari nam se ponavo i ponovo dešavaju kroz istoriju, ali šta to vredi, kada se nama dešavaju prvi put.- Mi gledamo televiziju, a da li likovi sa malih ekrana gledaju nas? - Gledaju nas kamere, kontrolišu, ali pretpostavljam da je to onome koji mora da nas prati za platu taj program dosadniji od repriza serija na RTS-u. Suština je u tome što će pred malim ekranom ostati prazna fotelja i nepojedena činija kokica - svi smo se, sva je prilika, preselili u neprekidni spektakl. Možda će se stvarno u nekom trenutku „rijaliti“ odvijati u stvarnosti, ako je još bude bilo, pa će zadatak „ukućana“ biti da non-stop gledaju televizijski program koji je, setimo se Radovana Trećeg „odličan, samo mnogo dosadan!“- Šta rade žene fudbalera dok im muževi igraju važne utakmice? Mislila sam da navijaju za njih. Da li sam u zabludi? -Ima onaj dokumentarac o Mundijalu u Nemačkoj sedamdeset i četvrte, kada Neskenskova žena na tribinama Olimpijskog stadiona u Minhenu ne može da gleda kada njen muž u prvoj minuti finalne utakmice treba da tuče penal Sepu Majeru. O tome bi, samo da je hteo, pisao i Rejmond Karver, najveći Čehov kratke priče pre Davida Albaharija.- Kakva bi bila idealna žena za Romea? -Čitaocima na pamet odmah pada Šekspirova Julija, ali vi me pitate za mog, Žurićevog Romea, koji vozi alfa romeo. Čudan je taj moj književni lik, hteo sam da ga imam u još ponekoj priči. Za sada čami na Ibarskoj magistrali, bez benzina, para, žene... ali možda će se naći žena čiji je idealni par upravo on. Važno je da se ljudi vole, makar i nakon kraja priče koja govori o njima i u kojoj ih poslednja tačka ostavlja same.- Koja je tajna Crvenog zamka? -Da ne postoji Crveni zamak, ali nam ne uspeva u to da poverujemo. Radije tragamo za verzijama u kojima biva renoviran, kategorisan, mapiran, pretvoren u muzej, hotel, objekat za snimanje horora... Svedoci smo neuspele privatizacije kolektivnog sećanja, svi tenderi za našu svetliju budućnost bivaju oboreni... pisac je tu da u međuvremenu formuliše makar neko od osećanja tokom prebivanja u prostoru u kom više ni psi ne laju dok karavani nikako da nas zaobiđu.- Kakvi su Vam planovi za naredni period? Hoćete li putovati na Tasos i pisati nove priče? -Priređujem knjigu priča domaćih pisaca kojom će „Laguna“ da obeleži stogodišnjicu rođenja Branka Ćopića, velikana čije delo i dalje ostaje tek prepričano. Knjiga će se zvati „Orlovi ponovo lete“. Takođe, leto je doba kada u Srpskom književnom društvu pripremamo našu međunarodnu književnu koloniju, koja će se i ove godine održati početkom avgusta u Vukovom Tršiću.-

Pročitajte još:„Kraljica Herc“ uzbudljiva priča sa neočekivanim obrtimaZMAJEUBICE: Nagrade na Sterijinom pozorju!

Izvor:Pravda/Marija Gojković