Pravda

Evo šta je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio na konferenciji za medije posle sastanka sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom 17. jula na temu referenduma koji je raspisala Skupština Republike Srpske o neustavnom postojanju i delovanju Suda i Tužilaštva BiH, prema izveštaju državne agencije Tanjug: "’Iako nisam na otvoren način postavljao to pitanje, radi se o suverenoj odluci RS. Zamolio sam u ime Srbije da samo još jednom razmotre odluku. Zahvalan sam što poštuje to viđenje Srbije za koje mislim da je u ovom trenutku celovito sveobuhvatno i ozbiljno’, rekao je Vučić na konferenciji za novinare nakon sastanka s Dodikom, zahvalivši mu što je ostavio prostor za razgovor o referendumu." Pod plaštom "otvaranja duše" pred javnošću i "transparentnog" otkrivanja ključne tačke svog razgovora sa Dodikom, sve u oblandi "učtive molbe" da se već izglasana stvar "još jednom razmotri", Vučić je u stvari vešto pojačao izolaciju Republike Srpske po pitanju referenduma (ako izuzmemo principijelni stav Rusije) i u startu potkopao poziciju izvršne i zakonodavne vlasti Republike Srpske, davanjem do znanja da se i Srbija, odnosno on u njeno ime, referendumu protivi. U isto vreme, za potrebe kooperativnih, potpuno nekritičkih domaćih medija, "deliverovan" je utisak smernosti, skromnosti, pa čak i "prijateljske zabrinutosti", radi dodatnog pojačavanja efekta, a i dodatnog uspavljivanja dojučerašnjeg radikalskog korpusa prevedenog na naprednjačku stranu. Nema nikakve sumnje da se radi o svesnoj, lošoj i neprijateljskoj nameri predsednika Vlade Srbije prema Republici Srpskoj, oličenoj u njenom predsedniku. Jer, da je i primesa dobre namere postojala – Vučić ne bi javno izneo ono što je izneo. Odnosno, stao bi posle prve rečenice: "Radi se o suverenoj odluci Republike Srpske". I tu bi sebe i Srbiju sasvim adekvatno politički i diplomatski zaštitio, bar za početak ove nove šahovske igre. Mogao je čak, bez posebne diplomatske štete, da iznese i principijelnu podršku univerzalnom pravu na referendum, bez davanja definitivnog stava o ovom specifičnom referendumu – da ne bi "naljutio Zapad". Matricu za ovakav pristup je dao ambasador Rusije u Sarajevu, Petar Ivancov, koji je izjavio "da bi ignorisanje volje izabranih predstavnika naroda značilo gaženje demokratskih normi", da "građani Srpske osjećaju da su ograničena njihova prava i slobode garantovane Ustavom i da imaju razloge za nezadovoljstvo zbog neefikasnih i neadekvatnih sudskih i pravnih organa BiH, što priznaju i predstavnici međunarodne zajednice", da "Rusiju zabrinjavaju izjave pojedinih uticajnih predstavnika međunarodne zajednice koji otvoreno prijete izolacijom Republike Srpske" , da "dijalog znači precizno komuniciranje nesaglasnih strana u vezi sa određenim pitanjima, a ne situaciju kada jedna od njih diktira svoje zahtjeve drugoj", i da je "Ruska Federacija, kao jedan od garanta Okvirnog mirovnog sporazuma, spremna da pomaže u traženju prihvatljivih rješenja za osjetljiva pitanja". Razlika u pristupu je temeljna: dok Vučić u startu, na jedan posredan ali ipak jasan način, iznosi stav da se on, u ime Srbije, protivi referendumu, Rusija ističe da je referendum legitimno demokratsko sredstvo, i ostavlja otvorenom mogućnost da njegovo raspisivanje bude povod za otvaranje dijaloga koji bi proizveo rešenje koje bi bilo prihvatljivo za sve strane – možda čak i bez sprovođenja referenduma. Dakle, Rusija nije a priori podržala referendumsko pitanje, niti rekla da 100% stoji iza odluke o referendumu – već je, za razliku od zvanične Srbije, zaštitila poziciju i čast svog saveznika time što je principijelno iznela dužno poštovanje prema njemu, kao političkom subjektu koji je izrazio potrebu za demokratskim proveravanjem volje naroda, uz razumevanje za njegove razloge. Potrebno je napomenuti i to da je, u ovim uslovima, ta ruska usamljena pozicija velika kao kuća, svetionik u buri agresivno-negativnih reakcija koje su odmah usledile sa svih ostalih strana – od zapadnih sila i njihovih bezbrojnih činovnika do lokalnih marioneta u susednim državama, kao i Federaciji BiH, do potuljenog stava zvanične Srbije. Očigledno je da je, parafrazirajući Orvela, u vreme "širenja demokratije", svaki istinski demokratski čin postao – revolucionaran. I, na sramotu (koju oni, očigledno, interno ni malo ne osećaju) svetskih "demokratora" iz EU i SAD – upravo je "autoritarna" Rusija jedina javno podržala taj i takav revolucionarni čin – referendum – i to ne prvi put. Ali to je već druga tema. Već se može pretpostaviti da će Vučićevi branitelji izaći sa stavom da su mu "ruke vezane", da mora da brine o "stabilnosti", da "Srbija nije Rusija" itd. Ali to ne pije vodu. Na stranu to što je Republika Srpska sigurno u mnogo težem položaju od Srbije, pa je ipak smogla snage da bar pokuša da se bori za svoja prava – nema opravdanja za to što je Vučić javno potkopao političku odluku Skupštine R. Srpske. Alternativa je postojala. Vučić je mogao iza zatvorenih vrata da predoči Dodiku da se ne slaže i zašto. Mogao je čak i da ga – s pravom ako je uistinu tako – kritikuje što je doneo odluku o referendumu bez konsultacija sa državnim vrhom Srbije. Ali – pred licem javnosti, bar privid solidarnosti se morao održati – ako su Republika Srpska i Srbija saveznici. A mnogo su više od toga. Bez dvoumljenja, Vučićev skandalozni istup predstavlja javni nož u leđa Republici Srpskoj, koji je još dublje zariven Vučićevim intervjuom datom Politici nedugo posle, kada se još jasnije usprotivio referendumu, naravno opet ne germansko-protestantski direktno (nikako da dostigne taj standard), nego uvijeno, opet pod plaštom "zabrinutosti" o "visini cene": "Videli ste da sam zamolio našeg prijatelja Milorada Dodika da još jedanput razmotri svoju odluku o referendumu. Iako razumem njegove argumente, cena je suviše visoka." Metodologija je ista kao i u slučaju puštanja kosmetskih Srba niz vodu – Vučić prvo jednostrano podriva pozicije svojih sunarodnika, da bi se onda naknadno, tobože, "borio" za njihova već oduzeta, umanjena ili njegovim delovanjem ugrožena prava. Kao što je prvo rasturio sever KiM i ukinuo institucije i strukture države Srbije uz pomoć tzv. Briselskog sporazuma da bi, zatim, tokom sledeće dve godine, "dramatično" moljakao Brisel i Vašington da im udeli mrvice ranijih prava, sada u startu potkopava početnu poziciju Republike Srpske po pitanju od državnog interesa, da bi se, u predstojećem vremenu, "borio" za daleko manje od onoga što bi bilo postignuto sa pozicije zajedničkog principijelnog stava koji bi zauzeli R. Srpska, Srbija i Rusija. Taj stav, opet, ne bi nužno morao da izražava bezrezervnu podršku referendumskom pitanju, već samo načelno zalaganje za pravo na referendum i problematizovanje uloge i rada Suda i Tužilaštva BiH. (Da dodamo da je kolateralna korist u svemu ovome za Vučića podrivanje pozicije i same Rusije – što sigurno neće da promakne budnim očima "deliveri junita".) Na kraju, jedan praktičan primer kako mogu da se štite položaj i čast ne prijatelja, već suparnika, radi postizanja obostrano prihvatljivog rešenja. U jesen 1996. sam imao priliku da, u funkciji političkog savetnika predsednika R. Srpske, učestvujem u višenedeljnim pregovorima o uslovima za lokalne izbore. Naš stav je bio da su ti uslovi neprihvatljivi. Prvi sastanak sa delegacijom OEBS-a u BiH bio je na početku neprijatan. No, već tokom sastanka smo se složili da pokušamo da napravimo neki sporazum, kroz pregovore ovlašćenih savetničkih timova. Na kraju sastanka, na našu inicijativu koja je odmah prihvaćena od delegacije OEBS, novinarima nije izneto naše neslaganje sa predloženim izbornim uslovima, već je samo iznet stav da su razgovori bili konstruktivni i da će se pregovori nastaviti. I tako je bilo posle svakog sastanka tokom sledećih sedmica, sve dok nije postignut sporazum koji je zadovoljavao minimum interesa R. Srpske, a koji je bio prihvatljiv i za OEBS, odnosno zapadne sile. A ne treba zaboraviti – tada je u BiH bilo stacionirano više desetina hiljada NATO vojnika. Pa se ipak moglo pregovarati. Delegacija OEBS je štitila naše dostojanstvo onoliko koliko i mi njihovo (ovo je bilo u vreme Visokog predstavnika Karla Bilta, dakle pre pojave agresivnih, diktatorskih Visokih predstavnika, a i pre katastrofalnog raskola u vrhu RS), i zato su pregovori uspeli. Nije bilo potrebe stavljati drugu stranu u neugodan, defanzivan položaj izražavanjem otvorenog neslaganja sa njenom temeljnom pozicijom. Tako je zvanična Republika Srpska tada postupila u sučeljavanju sa suparničkom stranom, u vrlo nepovoljnom okruženju. Zašto je Vučić postupio neuporedivo nekorektnije sa stranom koja bi trebalo da nam bude mnogo više od prijateljske? Možda zato što on toj strani nije prijatelj, i što ne zastupa srpski interes, još otkako je došao na vlast – kao što ga nije zastupao ni kada je bio najprimitivniji deo "opozicije".

Pročitajte još:Tri ubice SrebreniceZapadni Balkan posle afere „Srebrenica“

Izvor: NSPM/Fond strateške kulture