Kad se plašimo terorizma u Srbiji, na koga prvo pomislimo? A kome je stvarno reč? Piše: Željko Cvijanović
1.
Šta bi se dogodilo ako bi se u Srbiji narednih nedelja ili meseci desio teroristički napad, kad bi, recimo, pukla negde bomba? Pre svega, bio bi to veliki šok, utoliko veći što je Srbija pregrmela ratove 90-tih, a da van poprišta direktnog sukoba terorizam nije videla – niti ga je podsticala na tuđim teritorijama niti ga je imala na svojoj. Istovremeno, ulična politička ubistva – sa kojima se tih godina i kasnije sretala i koja najviše liče na terorizam – nisu doživljena tako, budući da se uglavnom radilo o specijalnim operacijama najčešće stranih službi, a one su podrazumevale adekvatno čišćenje tragova terorizma i dostojno medijsko, političko, čak i pravosudno maskiranje događaja. Elem, ako bi se tako nešto danas dogodilo, moje pitanje glasi: na koga bismo najpre pomislili? Koga bismo najpre okrivili? Islamsku državu, zar ne?
2.
Dva su razloga za to; jedan je globalni, drugi lokalni. ID je u organizacionom i političkom smislu na stablu evolucije islamističkog radikalizma zaista nov fenomen. To prvi put nisu terorističke grupe koje isključivo ubijaju u dubini neprijateljske teritorije, već vojska terorista, sa svojom državom, ideologijom, ekonomijom, čak i dosta sofistikovanom propagandom. Pored toga, posle nemačkog nacizma nije se u svetu pojavilo nešto što je tako duboko i jednodušno u svetskoj javnosti doživljeno kao kvintesencija zla, i to na sasvim suprotstavljenim stranama – i u Americi, i u Evropi, i u Rusiji, i u Kini. Tek, dok su nacisti pokazali mnogo želje da se svetu pokažu boljima nego što jesu, ID nema problem s tim. Oni su bez bojazni od toga da ih svet neće prihvatiti; cela njihova propaganda sastoji se u širenju straha među svetom koji njihovo učenje ne prihvata. Jednako kao što i sva zapadna propaganda, prikazujući ih kao arhizlo, jednako širi strah od ID, po čemu ovde propaganda i kontrapropaganda ne samo da nisu suprotstavene nego se vrlo srećno dopunjuju. Elem, liči na krivca, kreće se kao krivac, predstavlja se kao krivac – mora da je Islamska država! Drugi razlog je lokalni, ticajući se činjenice da je taj oblik radikalnog sunitskog islama za poslednjih četvrt veka bitno proširio uticaj na potezu balkanske „Zelene transverzale“, od Janjine do Bihaća. Mera toga ne ispoljava se, međutim, u broju muškaraca sa predugačkim bradama i prekratkim pantalonama, koje srećemo i na ulicama, već u već priličnom broju povratnika iz sirijskog rata u Bosnu, Rašku oblast i na Kosovo i Metohiju. Na kraju, dok Grčkom, Makedonijom i Srbijom, uz izbeglice iz Sirije, Iraka i Avganistana, šparta i deo veterana iz tamošnjih ratova, biće to sasvim dovoljno da – ako zlo počne da nam se dešava – ne pomislimo ni na kog drugog sem na Islamsku državu.
3.
Bilo bi dakle neozbiljno ne doživeti Islamsku državu kao opasnost. Ali još je neozbiljnije doživeti je i kao jedinu, pa čak i kao najveću među pretnjama Srbiji i Srpskoj. Teroristički napadi Islamske države na Srbiju podrazumevali bi da smo postali meta „preko reda“, što bi teško bilo objasniti. Jer Srbi nisu deo borbene koalicije koja se suprotstavlja Islamskoj državi; drugo, bez obzira na pretnje Srbiji u propagandnim filmovima ID – o kojima ćemo govoriti kasnije – Srbija danas nema suštinski konflikt sa muslimanima, utoliko pre što je borba za Kosmet daleko od verskog sukoba. Na kraju, treće, kao potvrda odsustva islamofobije, izbeglice sa Bliskog i Srednjeg istoka najljudskije su dočekane u Makedoniji i Srbiji, što se ne bi moglo reći, recimo, za Rumuniju i Bugarsku, gde ih policija prebija, a o zemljama severno od mađarskog zida da se i ne govori.
4.
Ako bi se rangirale terorističke opasnosti, Srbija dakle ima više razloga da se plaši obaveštajno-terorističkih operacija sa druge, zapadne strane. Zašto? Zato što s njima, a ne sa Islamskom državom, ima neke nezavršene poslove; ili, bolje rečeno, oni sa Srbijom. I zato što se tradicionalno nimalo ne libe da uspeh u političkim poslovima poguraju obaveštajno-terorističkim operacijama? Naravno, reč je pitanjima Kosova, Republike Srpske i odnosa Beograda sa Rusijom. Odgovarajući na pitanje kakve to veze može da ima sa terorizmom, pozivam upomoć Danijela Servera, onog lika koji se proslavio time što je sve teške diplomatske poruke iz Vašingtona srpskoj javnosti preveo upravo on, prethodno ih čisteći od kostiju i otpadaka suvišnih političkih eufemizama. Evo dakle kako Server vidi vezu između američkih zahteva Srbiji i terorizma. On kaže da u regionu – oni to zovu Zapadnim Balkanom – postoje još dva nerešena pitanja. Prvo je, kaže, „državno ustrojstvo BiH“ a drugo „uzajamno priznanje i razmene ambasadora između Srbije i Kosova“. „Srbi kažu“, nastavlja samouvereno Server, „da se to nikada neće dogoditi, ali ja kažem da to mora da se dogodi...“ A šta ako se ipak ne dogodi? Naš vašingtonski glasnik ima odgovor. On kaže da bi svako ko je zabrinut za stabilnost Balkana – a Srbija je, čini se, zabrinuta najviše – trebalo, prema Serveru, dobro da razmisli o tome kako da osujeti radikalizaciju muslimana u regionu time što će rešiti ova pitanja u Bosni i na Kosovu. Elem, ako Beograd ne polomi noge Dodiku i ne prizna Prištinu, radikalizovaće muslimane, a, ako radikalizuje muslimane, oni će se tako radikalni latiti terorizma. I Amerikanci će, je li, biti nemoćni; oni su nam govorili na vreme, ali mi nismo slušali. Naravno, ne treba imati dilemu o tome da li je ovde reč o dijagnozi jednog čoveka koji se predstavlja kao analitičar ili o brutalnoj i ciničnoj pretnji glasnika iz Vašingtona. Dakle, ako ne udavimo Srpsku i ne priznamo Kosovo, ne samo da ćemo imati terorizam nego ćemo i sami biti krivi zbog toga. Jasno?
5.
Čak ni tad Srbija neće biti operativni cilj nijedne islamske službe, već lokalne pete kolone i hrvatskih tajnih službi, koje su već 15 godina među najprisutnijima u Srbiji, gde ostvaruju svoju lokalnu korist i strateške ciljeve zapadnih sila. Pritom, njihov mračni uticaj na našoj teritoriji za sve to vreme niti je u medijima rasvetljen niti je rasvetljavan, ni u privatizacijama po Vojvodini, gde su se mnogo istakli, ni u uticaju koji ostvaruju na domaću političku, poslovnu i medijsku elitu, a imali su, po svoj prilici, svoje prste i u ubistvu Zorana Đinđića. Govoreći o hrvatskoj službi, ovdašnji iskusni kontraobaveštajci upotrebljavaju epitet "predimenzionirana", čime ilustruju činjenicu da njihova brojnost i obim poslova prevazilazi veličinu i potrebe zemlje poput Hrvatske. Naravno, predimenzioniranost neke službe obično nije stvar njene neracionalnosti i rasipništva, nego rada na tuđoj teritoriji, prema kojoj ta služba i ta zemlja imaju pretenzije. Da budem sasvim jasan: predimenzionirane su samo one službe koje imaju pretenzije preme drugim zemljama. A nešto ne vidimo likove sa produženim bradama i skraćenim nogavicama da privatizuju po Srbiji i teraju u bankrot firme svojih lokalnih klijenata, obezvređujući tako srpsku privredu.
6.
Naravno, eto nas kod odgovora ko će najpre destabilizovati Balkan – Islamska država ili njen američki doktor Frankenštajn sa svojim hrvatskim pomoćnicima. A eto objašnjenja i otkud svi oni propagandni filmovi i spotovi Islamske države – tehnički besprekorni, a sadržajno imbecilni – u kojima se preti Srbiji da se našla na putu muslimanskog mača. Eto, na kraju, i objašnjenja zašto se naši prozapadni mediji poslednjih nedelja ne samo bave Islamskom državom preko svake mere nego što i ti doskorašnji korifeji multi-kulti ideologije sistematski u srpskoj javnosti obnavljaju antimuslimanski diskurs, dovodeći ga do same ivice rasizma. Za razumevanje svega što se u Srbiji bude događalo narednih meseci više će nam koristiti mozak nego oči. Čak i ako pukne, pa i ako se posle toga javi Islamska država da prizna teroristički napad, valja znati da mera u kojoj ćemo postati radikalni islamofobi neće biti mera naše rešenosti da pružimo otpor, nego mera našeg poraza i spremnosti da se uživimo u ulogu korisnih idiota. Kako ćemo to znati? Jednostavno, postoji li neki autentični muslimanski zahtev prema Srbima? Ne postoji! Čak ni onda kad Izetbegović mlađi Vučićevu mirovnjačku autentičnost testira zahtevom da se ovaj javno odrekne Dodika, to nema nikakve veze sa muslimanima, već samo sa šefovima Danijela Servera.
Pročitajte još:
Izvor: standard.rs
