KONGREGACIJA

Početkom 17. veka, Vatikan je osnovao Kongregaciju za propagandu vere, koja se, između ostalog, okrenula Balkanu, sa željom da pounijati pravoslavne Srbe. Po Jovanu Radoniću, autoru knjige o Rimskoj kuriji i južnoslovenskim zemljama od 16. do 19. veka, osnivanje Kongregacije za propagandu vere označilo je prelazak sa povremenih i slabo koordinisanih akcija na sistematski rad Rimske kurije u južnoslovenskim zemljama. Ali ta sistematičnost nije značila i lak uspeh. Rim je imao planove, ali je stvarnost bila obeležena siromaštvom, nepouzdanim informacijama, jezičkim preprekama, turskom kontrolom, mletačkim i dubrovačkim interesima, otporom pravoslavnih i nedovoljnom organizacijom rimokatoličkih zajednica. Rimska kurija pokušava da preko Kongregacije, misionara, škola i izveštaja prodre u  južnoslovenske zemlje, ali se njeni ciljevi neprestano sudaraju sa lokalnim prilikama koje nisu mogle biti lako podređene rimskim namerama.

KO JE BIO LEONARDI

Značajnu ulogu u to vreme imao je Franjo Leonardi. On je bio Trogiranin, vaspitan u Rimu, obrazovan, energičan i ambiciozan  Po povratku u Trogir postao je generalni vikar, ali je brzo došao u sukob sa tamošnjim rimokatoličkim sveštenstvom. Optuživan je kao jezuitski vaspitanik koji želi da uvede jezuitski red u dalmatinsku crkvu. Zbog toga napušta Trogir i odlazi u Mletke, gde otvara školu i stiče ugled. Radonić ga prikazuje kao čoveka oštrog uma, učenog i sposobnog, ali sklonog novcu i spoljnim znacima dostojanstva.
U julu 1636. Kongregacija odlučuje da u južno dalmatinsko primorje pošalje Leonardija i Ivana Kninskog. NJihov zadatak je bio da rade među „šizmaticima”, to jest pravoslavnima, u korist rimokatolicizma. Dobili su platu, putne troškove i instrukcije. Trebalo je najpre da se jave biskupu Bući, zatim da u Paštrovićima sazovu zbor glavara i naroda, da im saopšte papinu naklonost i da ih uvere da mogu zadržati svoj grčki obred. Leonardi je trebalo da poučava narod u rimokatoličkoj veri, propoveda i tumači jevanđelja, a Kongregaciji svakih šest meseci šalje izveštaje.

SUSRET SA PAŠTROVIĆIMA

Misija je od početka išla sporo. Leonardi i Ivan stižu u Kotor tek marta 1637, posle opasnog putovanja. Biskupa Buću nisu zatekli, jer je sa paštrovskom delegacijom otputovao u Mletke. Biskupovi vikari savetovali su misionarima da obustave rad, jer su Paštrovići osetljivi u pitanju starih obreda i ne treba ih uznemiravati dok se Buća ne vrati. Leonardi je odmah shvatio da će u radu imati prepreke i od strane Buće i od strane lokalnog rimokatoličkog sveštenstva. On piše Ingoljiju da nekoliko kaluđera pogrešno uverava Buću kako su Paštrovići već spremni za rimokatolicizam. Po Leonardiju, to nije tačno: narod je duboko ukorenjen u pravoslavlju i ne može se očekivati da u jednom času napusti „lažnost dogmi” u kojima je rođen i vaspitan.
Leonardi zato predlaže postepeni metod. Ne treba dirati obrede, nego treba raditi preko sveštenika, omladine i poučavanja. On nastoji da pridobije nekog pravoslavnog monaha ili sveštenika preko koga bi se uticalo na narod. U tom kontekstu bira kaluđera Josifa iz manastira Gradišta, čiji je otac, sveštenik Nikola Stefanović, takođe bio važna ličnost u tom kraju. Leonardi javlja da narod mrzi latinske sveštenike gotovo kao i muslimane, ali da se smiruje kada čuje da Rim neće dirati pravoslavni obred, već traži uniju u ispovedanju vere.

PREPRAVKA BOGOSLUŽBENIH KNJIGA

Najzad, Radonić posebno ističe Leonardijev plan o pravoslavnim bogoslužbenim knjigama. Leonardi je saznao da se u Mlecima štampaju srpski služebnik, psaltir i trebnik, pa predlaže da se to spreči ili odloži dok se knjige ne isprave. On smatra da u njima ima grešaka i nepotrebnih dodataka, pa predlaže da jedan kaluđer, znalac ćirilice i srpskog obreda, uporedi te knjige sa knjigama „grčkih katolika”. Kongregacija prihvata predlog, ali reaguje kasno: štampar Marko Cinami već je odštampao psaltir sa časlovcem 1638. godine. Leonardi ipak nastavlja da radi na ispravljenom izdanju srpskih bogoslužbenih knjiga, smatrajući da bi se preko njih lakše uvodila unija.
Radonić pokazuje da je Leonardi postepeno došao do uverenja da se unija u tim krajevima ne može sprovesti ako se najpre ne pridobije upravo cetinjski vladika Mardarije, jer je on imao veliki ugled među pravoslavnim Srbima u Boki i Paštrovićima. Mardarijeva vlast nije bila samo formalna: pod njegovom duhovnom jurisdikcijom nalazili su se Srbi u tim oblastima, a njegovi monasi i sveštenici uživali su poverenje naroda. Zato Leonardi zaključuje da se rad na ispravljanju i štampanju srpskih bogoslužbenih knjiga, kao i rad na uniji, mora voditi preko njega.
U dogovoru sa kotorskim plemićem Franom Bolicom, Leonardi zato poziva Mardarija na sastanak u Boku. Povod je bio i praktičan: mletački štampar Marko Cinami i njegovo štampanje srpskih bogoslužbenih knjiga bili bi tema susreta. Leonardi javlja sekretaru Ingoljiju da je cetinjski episkop pozvan na razgovor, ali da zbog crkvene slave nije mogao odmah doći. Ipak, Leonardi veruje da će doći kasnije, pošto se prethodno dogovori sa Bolicom.

ŠKOLOVANJE ZA UNIJU I PLANOVI RIMA

Leonardi je, po Radonićevom prikazu, radio oprezno i promišljeno. On smatra da je neophodno u rimskim kolegijumima obezbediti mesta za mladiće iz tih krajeva, jer nema boljeg sredstva za trajno preobraćanje od obrazovanja budućih sveštenika i monaha. On navodi da su neki pravoslavni prelazili na rimokatolicizam uglavnom zato što su u rodu imali franjevca, ali je svestan da takav put nije dovoljan za šire promene. Zato predlaže da se, ako pokušaj sa Mardarijem uspe, za episkopa postavi kaluđer Josif, čovek koji ima ugled među svojima i naklonjen je uniji. Uspeh unije, prema Leonardiju, ne može se zamisliti bez crkvenih knjiga, pa se zato mora pridobiti kardinal Bernardin Spada da podrži štampanje ispravljenih bogoslužbenih tekstova.
Kada je u Rimu stigao izveštaj o mogućnosti da se Mardarije pridobije, Kongregacija je stvar shvatila ozbiljno. Povereno je kardinalima Barberiniju i Đinetiju da prouče predlog. Posebno se tražilo da Leonardi sastavi memorijal o tome šta je sve potrebno za sprovođenje unije u Paštrovićima i Crnoj Gori. Kongregacija je pritom bila svesna da se ne sme postupati naglo. Ako bi se Mardarije uplašio ili ako bi narod zaključio da Rim želi da mu oduzme obred, čitava stvar bi propala. Zato je u rimskim krugovima prihvaćeno Leonardijevo stanovište da se ne sme dirati u grčki obred, nego da treba raditi na priznanju papskog primata i postepenom dogmatskom približavanju.

LEONARDI I BOLICA

Radonić zatim prikazuje kako je Leonardi u maju 1639. pregovarao sa plemićem Franjom Bolicom u Kotoru i preko njega poslao pismo mitropolitu Mardariju. U pismu se poziva na raniji razgovor koji je Mardarije imao sa njim i sa biskupom Bućom, a zatim ga poziva da ispuni obećanje i krene u Rim. Leonardi očigledno veruje da bi put Mardarija u Rim imao izuzetan značaj. Ako bi jedan pravoslavni vladika lično došao papi i prihvatio uniju, to bi imalo snažan propagandni efekat i prema Paštrovićima, i prema Crnoj Gori, i prema širem srpskom pravoslavnom prostoru.
Kada je 10. juna 1639. novoizabrani skopski nadbiskup Franjo Sojmirović krenuo iz Rima prema svojoj nadbiskupiji, savetovano mu je da se, ako može, uključi u rad oko vladike Mardarija. Radonić time pokazuje da Rimska kurija više nije posmatrala Leonardijevu misiju kao lokalni pokušaj, već kao deo šireg plana koji je obuhvatao Bar, Skoplje, Paštroviće, Crnu Goru i Peć. Ipak, stvar se nije razvijala onako kako se očekivalo. U Crnoj Gori se javilo nezadovoljstvo Mardarijem, a kasnije je u Boki trebalo da se izvrši kanonska vizitacija u saradnji sa Leonardijem.

PREGOVORI SA MONAHOM JOSIFOM I DALJE IGRE OKO CETINJSKOG VLADIKE

Radonić zatim opisuje pregovore sa kaluđerom Josifom. U jesen 1639. godine on se našao u Boki Kotorskoj i pristao da ode u Rim. Kongregacija je htela da on bude pažljivo ispitan, ali i da se ne otuđi od papstva grubim postupcima. Josif je u Rimu trebalo da služi kao mogući instrument unije: čovek pravoslavnog obreda, slovenskog jezika i lokalnog ugleda, koji bi mogao da posluži kao veza između Rima i pravoslavnih Srba. Međutim, Radonić jasno pokazuje da je u čitavoj akciji bilo mnogo neizvesnosti. Sam Leonardi nije bio siguran da li će Josif ostati postojan, niti da li će narod prihvatiti ljude koji se suviše otvoreno vežu za Rim.
Kada je Leonardi stigao u Rim, njegov prvi zadatak bio je da nastavi rad oko cetinjskog episkopa Mardarija. Radonić pokazuje da je Leonardi smatrao Mardarija ključnom ličnošću: ako bi se on pridobio, mogao bi otvoriti put ka široj uniji među Srbima u Paštrovićima, Crnoj Gori i možda čak u okviru Pećke patrijaršije. Leonardi je smatrao da se preko Mardarija i njegovih kaluđera može uticati na patrijarha i sveštenstvo. U Rimu je naglašavao da patrijarh ima veliki broj episkopa pod sobom i da bi uspeh kod njega bio od ogromnog značaja za rimsku politiku.

LEONARDIJEVA OVLAŠĆENJA

Kongregacija je zato 2. aprila 1640. proširila Leonardijeva ovlašćenja. NJemu je naloženo da se sastane sa patrijarhom ili sa njegovim poverenicima, da ih pouči i, ako bude moguće, privede jedinstvu sa papom. Istovremeno je odlučeno da se trojica pitomaca iz Paštrovića, koji su već bili prevedeni u rimokatoličku veru, pošalju na trošak Kongregacije u kolegijum za novoobraćenike. Leonardi je dobio i veći mesečni iznos za rad. Ovo pokazuje da Rim nije mislio samo na trenutni dogovor sa Mardarijem, već na stvaranje nove generacije sveštenika koja bi mogla da deluje u korist unije.
Jedan od Leonardijevih najvažnijih planova bio je osnivanje škole u Budvi. U nju bi dolazili mladići iz Paštrovića, Crne Gore i Bara. Učitelji bi bili rimokatolici, ali bi se vodilo računa o jeziku i obredu. Cilj škole bio je da stvori sveštenike koji će poznavati svoj narod, ali će biti naklonjeni Rimu. Radonić time pokazuje da je Leonardi razumeo da je obrazovanje dugoročno sredstvo unije. Samo preko lokalnog, obrazovanog i lojalnog klira mogao se očekivati trajniji rezultat.

MATERIJALNI INTERESI

Vladika Mardarije je, prema Radonićevom prikazu, u pregovorima sa Rimom bio vođen pre svega materijalnim interesima. On je tražio da mu se odredi plata kao rimokatoličkim biskupima u Turskoj. Nije želeo da se stvar javno otkrije pre nego što se on vrati iz Rima, jer se plašio da bi ga drugi pravoslavni episkopi mogli sprečiti. Radonić ovde pokazuje da Mardarijevo približavanje Rimu nije bilo plod čistog dogmatskog uverenja, već više nastojanje da obezbedi svoju vlast, prihode i položaj u uslovima osmanskog pritiska.
Leonardi je, međutim, smatrao da se mitropolit Mardarija ne sme odbiti zbog njegovih slabosti. On je Kongregaciji savetovao da ne traži odmah previše. Nije bilo mudro odmah zahtevati da Mardarije otvoreno osudi pravoslavne stavove, niti da se naglo izmeni formula o ishođenju Svetog Duha. Leonardi je znao da su vladika Mardarije i njegovi monasi još duboko vezani za svoje učenje i običaje. Zato predlaže postupnost: najpre priznanje Rima, zatim ispravljanje knjiga, pa tek kasnije dublje dogmatsko ujednačavanje.

IVEŠTAJ O STANJU U PEĆKOJ PATRIJARŠIJI

Pitanje bogoslužbenih knjiga ostaje jedno od glavnih. Leonardi je u Rimu upoređivao srpske tekstove sa rusinskim, odnosno unijatskim – ukrajinskim izdanjima koja su bila ispravljena u rimskom duhu. Kongregacija je odlučila da mu se da jedan primerak starog srpskog služebnika, štampanog u mletačkoj štampariji Crnojevića, da bi ga uporedio sa unijatskim knjigama. Ovaj posao je za Rim imao veliki značaj: ispravljene knjige trebalo je da omoguće da pravoslavni Srbi zadrže svoj jezik i obred, ali da se u tekstove unese rimokatoličko razumevanje spornih dogmatskih mesta.
Pred odlazak iz Rima, Leonardi je napisao bitan izveštaj. U njemu je pokušao da objasni stanje Pećke patrijaršije i srpskih oblasti. Radonić naglašava da Leonardi nije uvek bio tačan u istorijskim podacima. On je, na primer, smatrao da je Pećka patrijaršija u nekom trenutku potpala pod jurisdikciju carigradskog patrijarha, ali je istovremeno dobro razumeo da je upravo Peć ključna za sve šire planove. Ako se želi unija među Srbima, nije dovoljno raditi samo u Paštrovićima – mora se znati stanje patrijaršije, njenih eparhija, manastira i sveštenstva.
Leonardi je posle boravka u Crnoj Gori i srpskim krajevima postao uveren da se misija mora proširiti. U opisu crkvene jurisdikcije cetinjskog vladike on nabraja Crnu Goru, Podgoricu, Vasojeviće, Bjelopavliće, Pipere, Kuče i druga plemena i krajeve. Pominje veliki broj kuća i duša, ali Radonić smatra da brojke treba čitati oprezno, jer su misionarski izveštaji često bili nedovoljno precizni.

RUŽENJE SRPSKOG SVEŠTENSTVA

Najoštriji deo Leonardijevog izveštaja odnosi se na pravoslavno sveštenstvo. On tvrdi da srpski sveštenici često ne razumeju crkvenoslovenski jezik, da samo čitaju Trebnik i Služebnik bez stvarnog razumevanja, da ne znaju gramatiku i da narod drže u neznanju. Kaže da su sveštenici i narod sujeverni, da strogo drže postove, ali da slabo poznaju hrišćansku veru. Ova ocena je, naravno, napisana iz rimokatoličke misionarske perspektive, ali je Radonić prenosi kao važan dokument o tome kako su rimski misionari videli pravoslavne krajeve u XVII veku.
Leonardi je, kao što vidimo, veoma sposoban: on pregovara sa cetinjskim jerarhom Mardarijem, predlaže školu u Budvi, radi na ispravljanju knjiga, nastoji da pridobije monahe i razmišlja o putu ka Pećkom patrijarhu. Radonić time pokazuje da su najveći rimski planovi zavisili od vrlo konkretnih stvari: plate jednog vladike, škole za nekoliko mladića, ispravljenog služebnika i sposobnosti misionara da ne izazove otpor naroda koji želi da pridobije.

ZNAČAJ SRPSKOG OBREDA

Leonardi polazi od uverenja da je kod pravoslavnih Srba obred neodvojiv od same vere. On primećuje da pravoslavni čovek sebe smatra pravovernim upravo zato što se drži naslednog obreda, pa svaka izmena u obredu izgleda kao promena vere. Zbog toga Srbi, po Leonardijevom zapažanju, misle da su Latini napustili staru veru i da su nekada i Rim i čitav Zapad imali istočni obred. Ovo zapažanje je za njega osnov cele misionarske metode: ako Rim želi uspeh, ne sme odmah napadati spoljašnje oblike bogosluženja, nego mora delovati postepeno, kroz knjige, učenje, škole i misionare koji poznaju jezik i običaje.
Zato Leonardi predlaže najpre ispravljanje bogoslužbenih knjiga, pre svega Trebnika i Služebnika. On smatra da od njih zavisi „čistota Svetih tajni”, jer se upravo preko obrednih knjiga oblikuje svakodnevni verski život. Ako su knjige, iz rimske perspektive, pogrešne, onda se pogrešno vrše i Svete tajne. Zato je za njega prvo sredstvo unije knjiga, a ne politička naredba. Uz to predlaže da se mladićima iz tih krajeva obezbede mesta u rimskim kolegijumima, kako bi se stvorilo domaće sveštenstvo naklonjeno Rimu. Treće sredstvo su franjevci „mrki fratri”, jer ih Srbi, po Leonardijevom mišljenju, više poštuju zbog njihovog strogog života, posta i spoljašnje sličnosti sa istočnim monaštvom.

OBRED I ĆIRILICA

Jedna od najznačajnijih Leonardijevih preporuka jeste da se misionarima u tim krajevima dozvoli da služe po grčkom obredu. To je trebalo da ukloni strah kod pravoslavnih da će unija značiti ukidanje njihovih običaja. On takođe traži da latinski sveštenici nauče ćirilicu, jer bez ćirilice ne mogu koristiti srpske knjige niti uverljivo polemisati sa pravoslavnim sveštenstvom. Leonardi kaže da je njemu samom poznavanje ćirilice pomoglo da izbije iz glave pravoslavnih sveštenika mnoge „fantazije”. Osim toga, pošto narod mnogo voli crkveno pojanje, trebalo bi štampati rimski ritual na ilirskom jeziku, odnosno u obliku koji bi bio pristupačan slovenskom narodu.
U svim ovim preporukama Radonić jasno pokazuje Leonardijevu taktičnost. On ne predlaže grubo rušenje pravoslavnog obreda, nego njegovo postepeno preoblikovanje. Misionari moraju biti obazrivi, ne smeju ismevati pravoslavne običaje, moraju čitati crkvenu istoriju i poznavati istočne autoritete. Leonardi posebno ističe da je pravoslavnima najteže objasniti da uvođenje novog kalendara nije uvođenje nove vere. On se poziva i na primer Jovana Kapistrana, koji je nastojao da despota Đurđa privede uniji, ali nije uspeo. Taj primer mu služi kao opomena: ni veliki propovednici nisu mogli lako savladati otpor pravoslavnih ako nisu pogodili pravi metod.

RIMOKATOLICI U ALBANIJI

Drugi deo Leonardijevog iveštaja odnosi se na barsku arhidijecezu i Arbaniju. Radonić prenosi njegovo zapažanje da katolička arbanaška plemena, naročito Klimenti i Grude, mnogo polažu na papski blagoslov, jer veruju da ih on štiti od turske sile. Radonić zatim dodaje sopstvenu rezervu: verovatno su i izaslanici cetinjskog episkopa Mardarija, kada su u Rimu 1640. molili papin blagoslov, to činili pod uticajem takvog shvatanja. Blagoslov je, dakle, imao i versko i zaštitničko značenje – narod ga nije nužno tražio iz dogmatske odanosti Rimu, već i kao duhovno-politički štit protiv Turaka.
Prema Leonardiju, u barskoj arhidijecezi ima svega oko pet hiljada rimokatolika. Potreba za sveštenicima je velika, jer su katolici okruženi pravoslavnima koji postepeno osvajaju prostor. On kao primer navodi Spič, gde je u kratkom vremenu veliki deo stanovništva prešao u pravoslavlje. Zato predlaže da se barskom nadbiskupu omogući stalno rezidiranje u Baru, kako bi od svetovnjaka povratio crkvena dobra. Predlaže i franjevačke misije u Šestanima ili Tuđemilima, jer bi one, po njegovom mišljenju, mogle ne samo očuvati katolike, nego i pridobiti pravoslavne. U vezi sa Paštrovićima i Crnom Gorom on ponovo ističe značaj škole u Budvi.
Za Skadar sa okolinom Leonardi navodi oko dvadeset hiljada rimokatolika. Smatra da je veoma loše što je Skadar bez biskupa, jer je upravo nedostatak crkvene vlasti doprineo da Mrkovići pređu na islam. Prelazak na islam objašnjava se teškim poreskim pritiskom – turske vlasti hrišćane opterećuju dažbinama, dok se preverice oslobađaju nekih tereta. Ulcinj je, po Leonardiju, čisto tursko mesto bez hrišćanskih kuća, dok u okolini ima oko pet hiljada katolika. Ali sveštenstvo je oskudno i krajnje neuko. Jedan sveštenik na obali Bojane toliko je neobrazovan da mu je biskup LJeša zabranio da služi misu, dopuštajući mu samo sahrane. Za sveštenika u mestu Samarisi Leonardi kaže da ne zna ni da čita.

KRITIKA BISKUPA U ALBANIJI

Posebno je oštar odeljak o zloupotrebama biskupa. Leonardi tvrdi da se oni ponašaju kao da u svojoj dijecezi mogu sve što papa može u celom svetu. Razvode brakove bez rimske dozvole, dopuštaju nove brakove, rukopolažu mladiće ispod propisanih godina, prodaju parohije za deset talira, bogate parohije zadržavaju za sebe, a za jednu parohiju ponekad postavljaju dva ili tri sveštenika. Naplaćuju sveto miro, krizmu, posvećenje oltara i druge crkvene radnje. Sveštenici su, po Leonardiju, „krajnje neznalice”; sem onih koji su školovani u Italiji, ostali jedva znaju da čitaju. Kod službe gutaju reči tako da se ne razume šta govore, a često napuštaju parohije i odlaze na slave u druga mesta.
Leonardi zbog toga predlaže drugačiji sistem obrazovanja. Pitomci školovani u Italiji ne treba odmah da postanu biskupi, jer su često vaspitani u apstraktnim doktrinama i nesposobni za praktičan rad. Treba ih najpre dodeliti iskusnim biskupima, da uče narod, jezik, prilike i pastirske potrebe. Tek posle takve praktične škole mogli bi dobiti više položaje. On ne odbacuje sholastiku, ali upozorava da sama teorija nije dovoljna. U turskim krajevima potrebni su spremni, strpljivi i primerni ljudi, jer su upravo tamo prilike najteže.

LEONARDI PO CRNOJ GORI

Radonić zatim prikazuje kako je Kongregacija primila Leonardijev uspeh kod cetinjskog episkopa Mardarija. U Rimu je nastalo oduševljenje. Kardinali su razgovore Mardarija sa Leonardijem i Bolicom shvatili gotovo kao završenu stvar. Mislilo se da će Mardarijev dolazak u Rim biti više formalnost, a da će preko njega biti moguće uticati i na pećkog patrijarha Pajsija. Zato je Leonardijeva misija proširena na Srbiju, sa zadatkom da posredovanjem cetinjskog episkopa radi na privođenju pećkog patrijarha jedinstvu sa Rimom. U tom poslu trebalo je da mu pomaže stari barski nadbiskup Đorđe Bianki.
Leonardi se iz Rima vratio u Paštroviće leti 1640. sa crnogorskim delegatima. Poslao je kaluđera Mihaila na Cetinje, a ovaj mu je javio da je Mardarije veoma zadovoljan prijemom njegovih izaslanika kod pape Urbana VIII, kardinala Barberinija i Ingoljija. Leonardi je bio uveren da će Mardarije potpisati ispovest vere napisanu srpski ćirilicom. Međutim, ubrzo potom Turci su uhvatili vladiku Mardarija, okovali ga i zatvorili u Podgorici. Radonić objašnjava da je pravi uzrok hapšenja bio sukob Crnogoraca i Podgoričana oko ubistava, pljački i otete čohe turskih trgovaca. Turci su vladiku uhvatili kao sredstvo pritiska na Crnogorce.
Uprkos tome, Leonardi je nastavio rad. U Budvi je počela škola koju je vodio sveštenik Vestio, a u nju se prijavilo dvanaest dečaka iz Paštrovića. Leonardi je svakodnevno nadgledao školu. Na Veliku Gospojinu bio je u Crmnici, u manastiru Svetog Nikole u Vranjini, gde se okupio veliki broj Srba. Oni su, po njegovom izveštaju, bili zadovoljni rimskim prijemom crnogorske delegacije i tražili su papski blagoslov. Radonić, međutim, ponovo dodaje rezervu: verovatno su blagoslov tražili više kao zaštitu od Turaka nego iz čisto verskih razloga.

VLADIKA MARDARIJE PRIMA UNIJU

Posle oslobođenja vladike Mardarija, u septembru 1640, Leonardi je odmah preduzeo korake da dobije njegovo ispovedanje rimske vere. U manastiru Vavedenja Bogorodice u Mainama, 28. septembra 1640, Mardarije je izjavio pokornost papi i dao ispovest vere po propisu Urbana VIII i Kongregacije. Potpisao se kao „episkop Montenegra i celog primorja” i stavio pečat. Leonardi je bio presrećan, jer je smatrao da je izvršeno veliko delo. Mardarije je zatim 2. oktobra poslao tri pisma u Rim: papi i Kongregaciji, kardinalu Barberiniju i sekretaru Ingoljiju. U pismu papi naziva sebe „episkup kir Mardarie ot predel makedonskih, ot zemle Crnegore, ot manastira Cetinja” i kaže da je poslao poklisare „za dati dužni posluh svetoj skupštini opšteje crkve rimskie”.
Mardarije obećava da će, po želji pape i kardinala, krenuti u Peć da govori patrijarhu „za dati dužni posluh tomu svetomu sedalištu”. Ako ne bude mogao lično, poslaće arhiđakona Visariona, koji je već bio u Rimu sa Leonardijem. Ipak, Radonić podvlači materijalnu stranu cele stvari. Vladika Mardarije traži pomoć za cetinjski manastir i prihod kojim bi se manastir izdržavao. On piše Ingoljiju – „u tebe je duga ruka i prostrana”, moleći da se pomogne crkvi. Radonić zato zaključuje da je vladika Mardarije u pregovorima sa Rimom gledao i ličnu i manastirsku korist. U istom krugu javlja se i pitanje Marina Bolice, koga je trebalo poslati kao Leonardijevog pomoćnika, ali od toga, izgleda, nije bilo ništa. Zato se u ovom delu Mardarijevo prilaženje uniji javlja kao veliki rimski uspeh, ali uspeh već opterećen novcem, lokalnim interesima, turskim pritiskom i neizvesnošću da li će obećanja o Peći i patrijarhu zaista biti ispunjena.
Leonardi 30. maja 1641. javlja Ingoljiju da namerava da ode cetinjskom episkopu Mardariju kako bi sa njim utvrdio vreme odlaska u Peć. On zna da je put opasan, ali piše da će „za ljubav Crkve” učiniti sve. U julu 1641. zaista je proveo nekoliko dana na Cetinju. Tamo je zatekao nove komplikacije. Iz Peći je stigao kaluđer koji je poručio da kaluđeri žele da se pridruže Cetinju i Kotoru, ali nije bilo jasno koliko su takve poruke pouzdane. Dogovoreno je da Leonardi, Frano Bolica i arhiđakon Visarion posle Male Gospojine krenu patrijarhu Pajsiju. Ali Leonardi je osetio da se Mardarije koleba. Isti čovek koji je ranije tvrdio da je spreman da ide čak u Rim sada nije pokazivao istu odlučnost za odlazak u Peć. Zbog toga se Leonardijevo oduševljenje znatno ohladilo.

NARODNO MIŠLJENJE O MITROPOLITU CETINJSKOM

Pavle Rovinski, ruski istoričar, u svojoj knjizi o istoriji Crne Gore, navodi narodna predanja vezana za neslavnog „kornetskog vladiku“ ( rođen u selu Kornet u LJešanskoj nahiji ):“Bez obzira na nepostojanje podataka u srpskim pismenim dokumentima o Mardariju, u narodu je na njega ostalo nelijepo sjećanje, što nije čudno s obzirom na iznesene činjenice ( u vezi pregovora sa Rimom, nap.prir). Uz to, postoji priča kao je vladika Mardarije imao dijete sa djevojkom koja je služila kod njega, i taj grijeh je želio da prebaci na mladog Vasilija, kasnije ostroškog svetitelja, koji je u to vrijeme živio kod  vladike u manastiru. Zato i danas, kada u Crnoj Gori neko svoje grehove želi da prenese na drugoga, za njega kažu: „On hoće kao kornetski vladika!“ Kako kazuje narodno predanje, vladika Mardarije je na kraju kamenovan od naroda, tj. zatrpan pod gomilu kamenja, koju i sada pokazuju u selu Kornet u LJešanskoj nahiji.“
Priča o kamenovanju je, naravno, narodno predanje, ali i svojevrsna kritika zbog šurovanja sa rimskim papom. Uz to je ostala izreka da, kad je neko nepouzdan u izvršenju zadatka, kaže se da je „opravio posao kao kornetski vladika“ – traljavo i loše.

DELOVANJE SVETOG VASILIJA

Sveti Vasilije Ostroški (1610–1671) delovao je u izuzetno teškom istorijskom periodu za pravoslavni narod u Hercegovini i Crnoj Gori, koji je bio pritisnut između dve velike sile: surovih Turaka sa istoka i uporne unijatske propagande sa zapada, koju su sprovodili predstavnici papističke politike na Balkanu.
Sveti Vasilije je nazivan revniteljem Pravoslavlja jer je revnosno delovao protiv unije, čime je sprečio da pravoslavni narod i sveštenstvo podlegnu latinskoj propagandi.
Kao episkop zahumski, a kasnije mitropolit, aktivno je čuvao stado svoje od „svirepstva turskog i lukavstva latinskog“.
Sveti Vasilije je upozoravao svoje savremenike, pa čak i mitropolita Mardarija, na „podmukli rad protiv pravoslavnih“ koji su sprovodili rimokatolički misionari.
Svojim radom, propovedima i ličnim primerom, svetitelj je utvrđivao pravoslavni narod u veri predaka, braneći ga od pokušaja pokatoličavanja.
NJegova borba bila je duhovna – čuvanje pravoslavne vere i istine Hristove, zaštita naroda od tuđinštine i očuvanje duhovnog identiteta u vreme kada su pravoslavni bili pod turskom vlašću, a istovremeno izloženi pritiscima da priznaju papsku vlast.

DA LI SE SVETI VASILIJE „UNIJATIO“?

Odnos između Svetog Vasilija Ostroškog (1610–1671) i Rimske kurije, odnosno pape, predmet je istorijskih istraživanja i različitih tumačenja, posebno u kontekstu unijaćenja na teritoriji tadašnje Dalmacije i Hercegovine.
Postoje arhivski dokumenti koji ukazuju na to da je, navodno, papa Aleksandar VII 1661. godine uputio pismo „prepodobnom bratu Vasiliju, arhiepiskopu hercegovačkome“. U tom periodu, papina politika je bila aktivna u pokušaju da pridobije pravoslavne arhijereje na uniju (priznavanje pape, a zadržavanje pravoslavnog obreda).
Episkop Nikodim Milaš je još 1913. godine proučavao ovo pitanje i zaključio da se ne može nikako dokazati ( a hrvatski „povijesničari“ su u to vreme pokušavali da „dokažu“ ) da je vladika Vasilije primio uniju sa Rimom. Milaš je smatrao da je Vasilije, kao i mnogi tadašnji pravoslavni episkopi, možda pokušavao da iskoristi pregovore sa Rimom kako bi dobio političku zaštitu od turskog zuluma, ali ne i da se odrekne pravoslavlja.
Iako „arhivski dokumenti“ iz Rima pokazuju da je postojala komunikacija i pokušaj pape da ostvari jedinstvo, istorijski konsenzus (posebno prema Milašu) je da Sveti Vasilije nije prihvatio uniju i da je ostao dosledan pravoslavni arhijerej.
Đoko Slijepčević, istoričar Srpske Crkve, sasvim je jasan: reč je o vatikansko – hrvatskom falsifikatu. On, povodom teza hrvatskog unijatskog propagandiste Janka Šimraka, po kome je Sveti Vasilije primio uniju, jasno kaže:“Pisac knjižice Rimska propaganda, gde je objavljen tekst pisma sv. Vasilija papi Klimentu H od 3. januara 1671. godine, odriče mogućnost da je sv. Vasilije mogao pristati na uniju. Sv. Vasilije je umro 28. aprila 1671. godine i kao sigurno se može uzeti, da se on tada nije nalazio u manastiru Sv. Bogorodice u Trebinju kada je ovo pismo pisano (a tako stoji u pismu. Od godine 1651. sv. Vasilije nije rezidirao u manastiru Tvrdošu, gde je, za ovaj deo Hercegovine, došao za vladiku Arsenije, a ne Avakum, kako to tvrdi Janko Šimrak. U vreme, o kome je ovde reč, sv. Vasilije nije bio trebinjski episkop.“

ISTINA ŽITIJA JE POTPUNA ISTINA

Zato, sa punim pouzdanjem, možemo citirati žitije Svetog Vasilija Ostroškog, koje je napisao Sveti Justin Ćelijski:“U to vreme beše se proširila u zapadnim pravoslavnim krajevima usiljena latinska propaganda. Klirici rimski zvani jezuiti, poslani iz Rima od rimskog pape da koriste teško stanje robovanja i stradanja pravoslavnih eda bi ih obratili u svoju Latinsku jeres i potčinili papskoj vlasti, behu nasrnuli u to vreme na krajeve Primorske, Crnogorske i Hercegovačke. Na njihov podmukli rad protiv pravoslavnih skrenu pažnju mitropolitu Mardariju revnitelj Pravoslavlja blaženi Vasilije, ali mitropolit ne hajaše za to i beše popustljiv prema unijatskoj propagandi. Blagodareći svojoj veri i privrženosti Pravoslavlju, a takođe i revnosnom delovanju prepodobnog Vasilija protiv unije, pravoslavni narod i sveštenstvo ne podlegoše latinskoj propagandi. A prepodobni savetovaše mitropolitu da borbeno istupi protiv neprijatelja Crkve i da se ničega ne plaši kad je u pitanju odbrana vere i istine Hristove, ali to mitropolit ne posluša. Šta više, on poče da spletkari protiv svetog Vasilija i da ga lažno okrivljuje pred narodom. Narod nije poverovao tim klevetama mitropolitovim, jer je dobro znao za sveto i bogougodno življenje Vasilijevo, i mnogo ga je poštovao i voleo. Ali, želeći da se udalji od zlobe i spletkarenja, prepodobni se vrati natrag u svoj manastir Tvrdoš. No ni tamo on ne prestade da se bori za očuvanje Pravoslavne vere i za zaštitu svoga naroda od opake tuđinštine. Zato i bi od naroda nazvan revniteljem Pravoslavlja.“
Sveti Vasilije Ostroški, moli Boga za nas!

Izvor: Iskra