Pravda

Prvi put, za poslednjih 25 godina, u sukobu, zategnutom odnosu, nesporazumu... Srbije i Hrvatske, Evropa je stala na stranu Srbije. Otvoreno, bez ostatka, bez dodatnog poziva na kompromis, razumevanje. To je prvi žestok šamar hrvatskoj državi od devedesetih, šta god ko rekao ili mislio o izbegličkim i graničnim događanjima poslednjih pet dana na relaciji Beograd-Zagreb. Nošen decenijskim iskustvom zaštite Hrvatske od strane Brisela, neko će reći Berlina, poguran sopstvenom poremećenošću koju ranije nije pokazivao, bar ne u ovoj meri, opušten kao da je u kupaćim gaćama na jahti Emila Tedeskija (vlasnik "Atlantik grupe"), Zoran Milanović je igrao na sve ili ništa a da toga nije bio ni svestan. Na drugoj strani imao je Aleksandra Vučića, koji je u sebi ključao žešće nego pretis-lonac ali je pokazivao iznenađujuće visok stepen samokontrole i, svakako, političke zrelosti. U toj igri nerava i vremena, shvatanja i neshvatanja sopstvenih položaja i značaja u evropskoj politici prema Balkanu, predsednik hrvatske vlade udario je nosom o ledinu. Dodatna dimenzija u sagledavanju uzroka, a posebno rezultata i posledica ove priče leži u činjenici da je Milanović predsednik vlade zemlje članice Evropske unije dok Vučić to nije. Može li se objasniti ponašanje Zorana Milanovića? Oni koji ga dobro poznaju reći će da se radi o isključivom, konfliktnom čoveku, prilično neobaveznom i neodgovornom. Milanović spava do 10, na posao dolazi u 11, a odlazi oko 15 sati. Radi samo ono što mora, a i to otaljava. Na čelo SDP-a, posle Račanove smrti, došao je igrom slučaja. Tako je postao i predsednik Vlade Hrvatske. Nikada do sada nije imao nacionalističke ispade, antisrpskog predznaka, po tome se razlikovao od svih aktuelnih hrvatskih političara, uključujući Josipovića, ali je onda u toj disciplini za samo pet dana prestigao Karamarka (HDZ) i Vidu Tomašić (ustaška HSP AS). Neupućeni i neoprezni reći će da Milanović gotovo neshvatljivim odnosom prema Srbiji, zatvaranjem graničnih prelaza i retorikom koja ide do "Srba varvara" privlači sebi deo birača s desnog krila, pošto je u Hrvatskoj počela predizborna kampanja. Takvo objašnjenje može da funkcioniše samo ako krenemo od pretpostavke da je Milanović psihički potpuno poremećen; očekivati od glasača HDZ-a da zaokruži listu SDP-a (Milanovićeva stranka) ravno je verovanju da bi Dunav mogao da krene uzvodno, prema Švarcvaldu. Pa o čemu se onda radi? Gde leži objašnjenje konstatacije s početka teksta? Uz već napisano dodajmo da je Milanović prespavao neka događanja na Balkanu, posebno u Srbiji, u poslednje dve godine. On vidi samo ono što želi da vidi, još je u devedesetima, a kad proceni da će mu to nešto doneti, krene da "ratuje" protiv Miloševića i Šešelja, da Srbiju tretira kao ruglo od države prema kojoj drugi, a posebno članovi EU, mogu da rade šta im je volja. Izgleda da se tu, bar kad su Srbija i Hrvatska u pitanju (nadajmo se i šire) stvari menjaju.

Pročitajte još:LAZANSKI: „Lepi Zoki” koristi izbegličku krizu i Srbiju za predizbornu kampanjuZapad pretvara Srbiju u logor za migrante

Izvor: Večernje novosti