Pravda

Patrijarh Irinej je u intervjuu za Politiku (koji je prenijela agencija Tanjug 2. jula 2014.) rekao da su najave iz Vatikana da bi kardinal Stepinac mogao biti kanonizovan do kraja 2014. godine bile "veliko iznenađenje za srpske arhijereje", jer - "da neko bude svet, to mora biti zaista svetla i sveta osoba koju prihvataju kao takvu i drugi hrušćani". Tada smo saznali da je gospodin Irinej pisao papi Franji negodujući zbog najave Stepinčeve kanonizacije. Kada se pak saznalo da je papa Franjo prihvatio molbu SPC-a da se pitanje kanonizacije kardinala Stepinca skine s dnevnog reda i odloži do daljnjeg, odnosno kada se saznalo da je papa Franjo predložio osnivanje mešovito katoličko-pravoslavne komisije koja bi trebala pretresti argumente jedne i druge strane, odnosno preispitati sporna pitanja za SPC, konsternacija u redovima Katoličke crkve u Republici Hrvatskoj bila je potpuna. U više je navrata naslednik Alojzija Stepinca zagrebački nadbiskup kardinal Josip Bozanić pokušao da pojasni šta se to događa. Najšire je to nastojao učiniti tokom propoviedi održanoj na Trsatu u Rijeci prilikom slavlja 300. godišnjice krunjenja čudotvorne slike Majke Božje Trsatske. Tada je rekao da je potez koji je papa Franjo učinio prema SPC "ekumenski" i "bez presedana", ali je dodao, pokušavajući primiriti duhove katolika, da je papa Franjo "uveren da je Stepinac svet". Početkom septembra patrijarh Irinej izjavio je da je dobio pismo pape Franje i da u tom pismu papa Franjo, za razliku od onoga što je na Trsatu jamčio i rekao kardinal Bozanić, ne govori da je Stepinac svet: "Nije tačno da je papa Franjo podržao proglašenje Stepinca za sveca. Papa mi je poručio da će o svemu tome još razmisliti!" Patrijarh Irinej je u ime Svetog sinoda SPC-a poslao papi Franji dva pisma. Nije pristojno (niti moguće) objaviti sav sadržaj tih pisama, ali će se navesti bitni delovi. Pisma su, važno je istaknuti, pokazala da kardinal Josip Bozanić nije baš najbolje informisan o celom procesu. Na primer, prvo patrijarhovo pismo papi nije upućeno "krajem juna" već krajem aprila 2014. Uostalom, kardinalov bliski saradnik i profesor moralne teologije dr Stjepan Baloban nedavno se požalio u Glasu Koncila (25. oktobra, članak "Zašto zaprijeke kanonizaciji blaženoga Alojzija Stepinca?"), da su nered u komunikaciji uneli donedavni apostolski nuncij u Republici Srbiji mons. Orlando Antonini i vatikanska diplomatija (!), odnosno rekao je da bi "prema načelu supsidijarnosti i sinodalnosti - a pre svega zbog vernika i Crkve u Hrvatskoj - bilo puno učinkovitije da je od početka bila u razgovor i raspravu uključena Crkva u Hrvatskoj preko svojih legitimnih predstavnika." Tako se, "nažalost" (lamentira prof. Baloban), "dogodilo da se o veoma osetljivoj temi proglašenja svetim Alojzija Stepinca raspravljalo bez bitne strane, tj. Katoličke crkve u Hrvatskoj". Pisma su pokazala i nešto daleko važnije: da papa Franjo razume da se ne može preći samo tako preko kontroverzi koje je ostavio iza sebe ratni Stepinac te da Papa želi slučaj Stepinca staviti u kontekst digitalizacije i najavljenog otvaranja arhiva takođe spornog pape Pija XII (za šta se zalagao još kao nadbiskup Buenos Airesa). Uostalom, otvaranje arhiva Pija XII neće samo odgovoriti na pitanje i cilj koji papa Franjo postavlja: "Neka se otvore arhivi i neka se sve raščisti. Neka se vidi je li se moglo nešto više učiniti, pa ako smo u nečemu pogrešili, moraćemo to priznati", već će se za hrvatske istražitelje i širu publiku na našim prostorima postaviti pitanje koje se problematizuje niz godina: hoće li se Stepinac moći izvući iz senke problematičnog pape Pija XII, odnosno zašto Vatikan nije želeo da prizna NDH, za šta se pak zalagao sam Stepinac? Vreme je, dakle, da se javnost upozna s time šta je kod Stepinca sporno za SPC. U prvome pismu koji potpisuje kao predsednik Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve (Broj 1684 od 30. aprila 2014. godine), patrijarh Irinej reaguje na najave kardinala Angela Amata, prefekta Kongregacije za proglašenje svetih, da postoji inicijativa da se papi (pošto je priznato čudo izlječenja po zagovoru blaženog Alojzija Stepinca) "predloži da se kardinal Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački za vreme Drugog svjetskog rata, uzdigne u red svetih Rimokatoličke crkve", te da je to navelo Sveti sinod SPC-a da pišu Papi, jer, "kao i u slučaju Stepinčevog savremenika, pape Pija XII", tako "izgleda da nema kraja kontroverzi" - kako kažu istraživači - "u vezi s ulogom nadbiskupa zagrebačkog u Drugom svetskom ratu’’. Ističući da je "toj kontroverzi na najgori mogući način pridonela krvava komunistička strahovlada posle Drugog svetskog rata, kao i proces koji se protiv kardinala Stepinca vodio pred komunističkim sudom 1946. godine, a koji je rezultirao njegovim dugogodišnjim zatvorom i konfinacijom", reaguja se na sliku koja je stvorena ovim procesom jer "na taj način nije u javnosti nikad stvoren izbalansiran istorijski sud o Stepincu". Priznajući da se Stepinac zauzimao za pojedine progonjene Srbe i Jevreje, vladike s patrijarhom na čelu žele istine radi reći i ovo: "Kardinal Stepinac je svesrdno podržao stvaranje Nezavisne Države Hrvatske, obasuo je pohvalama njeno vođstvo i višestruko sudelovao u stvaranju atmosfere netolerancije koja je carevala u toj državi, kopiji Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije. Dok danas sve civilizovae nacije i istorijska nauka daju visok značaj puču kojim se 27. marta 1941. godine Jugoslavija otrgla iz Trojnog pakta, kardinal Stepinac je isti puč proglasio izdajom za koju je optužio Pravoslavnu crkvu. Pravoslavlje je proglasio za ‘najveće prokletstvo Evrope’ i upravo te reči zabeležio u svom dnevniku odmah posle kobnih događaja koji će uvesti Jugoslaviju u rat, dovesti do njenog pada i do stvaranja Nezavisne Države Hrvatske." Jedino takvim njegovim odnosom prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, navodi patrijarh papi Franji, moguće je objasniti i njegov odnos prema prisilnom prevođenju Srba u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u rimokatoličku veru i Crkvu (pokatoličeno je oko 240-250 hiljadaa ljudi), a pritom je ta prisilna prozelitistička akcija sprovođena najčešće i kroz ponovno krštavanje. Stepinac je, doduše, podsećao na to da prelazak na katoličanstvo treba biti slobodno, ali prozelitizam u praksi nije sprečio nego i odobrio, iako je svakome, a ponajprije njemu samom, bilo jasno pod kakvim užasnim nasiljem se ono vrši. Zločinačka priroda tzv. NDH ubrzo je postala jasna i onima koji su u njoj videli legitimno pravo hrvatskog naroda na svoju državu, ali i tada, "kada su državne vlasti Nezavisne Države Hrvatske bestidno i naočigled svih pretvorile zemlju u klaonicu, kardinal Stepinac se suzdržavao od osude režima, zalažući se isključivo za pojedinačne žrtve progona i nemajući snage da osudi vlast koju je od početka tako srdačno pozdravio". SPC najviše smeta (i boli) što, nažalost, kardinal Stepinac "nije protestovao nego je ćutao i kada se znalo da je nacistički ustaški režim na najužasniji način poslao u smrt tri pravoslavna episkopa, više stotina pravoslavnih sveštenika i monaha i više stotina hiljada pravoslavnih vernika, njegovih sugrađana. Nije protestovao nego je ćutao i kad su hrvatske ustaše, između ostalih, mučili i ubijali i one pravoslavne Srbe (..) Nije protestovao nego je ćutaoi pred činjenicom da su u ‘njegovoj’ državi hladnokrvno, planski i sistemski ubijana i deca ‘nepodobnih’ građana te države - Srba, Jevreja, Cigana…". Ukratko, SPC ne može preći preko enciklike pape Pija XI, kojom je hrabro i pravovremeno osuđena državolatrija fašističkog režima, a koja je (enciklika) izgubila vrednost u NDH samo zato što se krvavi ustaški režim izdavao za rimokatolički, ali da se zbog toga kardinalu Stepincu treba posvetiti trezveno i mudro razmatranje" njegovog mesta u istoriji, pogotovu ako je ono opterećeno Jadovnom i Jasenovcem, svekolikim simbolom stradanja više od milion pravoslavnih Srba i Jevreja u Drugom svetskom ratu, u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i šire, u Jugoslaviji". SPC upozorava papu Franju na neke primere, najblaže rečeno, ambivalentnosti u ponašanju kardinala Stepinca. Tako je i njegovo pismo tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Nezavisne Države Hrvatske, Andriji Artukoviću, koji je u tom trenutku nadgledao sprovođenje ubilačkih procesa u kompleksu logora Jadovno koji je sâm i stvorio. U ovom pismu, Stepinac moli Artukovića "da se jevrejski i ostali slični zakoni (mere protiv Srba i drugo) provode tako da se u svakom čoveku poštuje ličnost i čovečje dostojanstvo". Kardinal Stepinac, kako vidimo iz pisma, ne samo da ničim ne dovodi u pitanje postojanje zakonâ i mjerâ protiv Jevreja i Srba nego se zalaže za poštovanje njihovog "dostojanstva" u trenutku kada je itekako dobro znao da spomenute "mjere" znače skoro isključivo jezivu smrt desetina hiljada ljudi u Jadovnu, a potom mnogo više u Jasenovcu i širom NDH. Kako piše patrijarh, "bojimo se da je suviše otvorenih pitanja i nezalečenih rana koje kardinal Stepinac simbolizuje te bi njegova kanonizacija samo produbila rane i postojeće razlike, a znamo koliko je manipulacija pamćenjem i prošlošću pridonela tragičnim događajima na Balkanu devedesetih godina prošlog veka, događajima od kojih su samo neprijatelji hrišćanstva imali koristi i radosti". Ova ključna rečenica služi kao uvod u molbu što je i cilj 9 stranica dugog pisma: da se zaustavi proces kanonizacije, i to kao dio procesa "zalečenja râna između hrišćanskog Istoka i Zapada i u vremenu kada se otvaramo jedni prema drugima". Patrijarh Irinej to izražava ovim rečima: "Zbog svega iskreno iznesenog u Našem bratskom pismu, a u ime ljubavi Hrista Spasitelja, kojom nas jedino On ljubi, pozivajući nas da i mi ljubimo jedni druge kao što On ljubi nas, Mi Vas, Vaša Svetosti, molimo da pitanje kanonizacije kardinala Stepinca skinete s dnevnog reda i prepustite nepogrešivom Sudu Božjem. Time ćete dati snažan podstrek dijalogu istine i ljubavi na putu ka jedinstvu hrišćana i pokazati da autentični smisao primata u Crkvi jest kenotičko, samožrtveno, Hristovim primerom nadahnuto služenje svim crkvama Božjim u svetu i njihovom jedinstvu u punoći Jedne, Svete, Katoličanske i Apostolske crkve. Nasuprot tome, Stepinčeva bi kanonizacija, na našu veliku žalost, pravoslavno-katoličke odnose, kao i odnose Srba i Hrvata, susednih i geografski izmešanih hrišćanskih naroda, bez sumnje vratila duboko u tragičnu i našega hrišćanskoga prizvanja nedostojnu prošlost’’. Nakon ovoga pisma (i drugih sličnih kojih je papa Franjo dobio), kako je poznato, papa Franjo je odgovorio patrijarhu i predložio formiranje spomenute komisije. Proces kanonizacije Alojzija Stepinca nasuprot tvrdnjama hrvatskih (nad)biskupa i sveštenika (nekih od njih, poput postulatora Stepinčeve kauze, mons. Jurja Batelje, jako neprijateljski nastrojeni prema pravoslavnim sveštenicima) odlaže se do daljnjega, a ne "za neko vrime" kao da je to pitanje samo koje godine. Veliko svetlo na celi ovaj proces baca i drugo patrijarhovo pismo papi Franji (dokument broj 909., dugo četiri stranica i u potpunosti nepoznato do ovoga trenutka) koje je potpisano u Beogradu 10. jula 2015. U njemu patrijarh zahvaljuje na drugom papinom pismu potpisanom u Vatikanu 19. februara 2015. i tu se vidi da je SPC izrazila zabrinutost zbog moguće kanonizacije Alojzija Stepinca još za pontifikata pape Benedikta XVI kojim su vladike takođe pisali! Srpske vladike ne kriju oduševljenje gestom pape Franje da zaustavi kanonizaciju i da se formira rečena komisija jer se time otvara "novi nivo odnosa među crkvama". Predlaže se papi Franji da rezultat komisije bude, među ostalim, i akt "pročišćenja istorijskog sećanja". Predlaže se da se rad najavljene radne grupe usredsredi "na ličnost kardinala Stepinca i njegovu delatnost za vreme Drugog svjetskog rata, ali i u vremenu koje je ratu prethodilo i za ratom usledilo". Naime, vladike su uverene da će se tako "istovremeno doći i do novih uvida u istorijski kontekst u kome je delovao kardinal Stepinac, kao i u kompleks odnosa naših dvaju Crkava i odnosa srpskog i hrvatskog naroda u vreme Drugog svetskog rata". Smatraju predstavnici SPC-a da komisija mora imati međunarodni karakter i da "će ovakav razgovor biti plodan i koristan ukoliko u njemu, pored pastira dvaju Crkava, budu sudelovali i oni koji su stručni za temu o kojoj je reč, što podrazumeva sudelovanje međunarodnih stručnjaka koji bi osigurali najviši nivo razgovora i njegovu plodotvornost". SPC je odlučio da o ovomu obavesti druge autokefalne pravoslavne crkve i da ih pozove na molitvu, čime celi proces sada dobija jednu potpunu novu dimenziju dijaloga Beograda i Vatikana, ali i s celim pravoslavnim svetom! Moli se papa, konačno, da u bliskoj budućnosti primi delegaciju SPC-a u sastavu arhiepiskop-mitropolit crnogorsko-primorski dr. Amfilohije (Radović), episkop novosadski i bački dr. Irinej (Bulović) i profesor dr Darko Tanasković, bivši ambasador Srbije pri Svetoj Stolici - "koja bi Vam uručila predlog članova naše Komisije za dijalog o kardinalu Stepincu". Patrijarh Irinej predlaže i formiranje jedne trajne delegacije SPC-a "za neposredni dijalog sa Svetom Stolicom" jer su uvereni da je otvorena jedna potpuno nova stranica ne samo u jugoistočnoj Europi, već uopšte u katoličko-pravoslavnim odnosima čime Srpska pravoslavna crkva svedoči da joj je stalo do mira, do pomirenja i do razvitka dijaloga i ekumenizma, ovde i u svetu.