Pravda

Piše: Petar Akopov Anglosaksonski projekat globalizacije je glavni uzrok opšte groznice, međutim njegovo uništenje je već dobilo nepovratan karakter, i sada se svi glavni svetski centri moći bave izgradnjom i jačanjem privremenih konstrukcija bezbednosti, dizajniranih da ublaže udar u slučaju žestokog raspada „američkog sveta”. Globalna kriza je sistemska: i globalna ekonomija, i sam sistem međunarodnih odnosa došli su do potpuno logičnog zastoja. Po inerciji kretanje u istom smeru se nastavlja, ali svi shvataju da je to put u nigde - odnosno, niko ne želi da ide u svetlu budućnost, izgrađenu na temelju anglosaksonskog modela globalizma. Čak i sam Zapad, tačnije anglosaksonski svet, koji je sve donedavno objavljivao svoju viziju budućnosti jedinom pravom i svemogućom, već ne može sakriti osećaj bespomoćnosti - malo ko veruje u njegove sposobnosti da ujedini čovečanstvo, sve je više onih koji ga se ne plaše, a velika većina smatra samu ideju globalizacije na atlantski način opasanom i pogrešnom. Vojna, ekonomska i ideološka snaga SAD i NATO više nije dovoljna za održavanje trenutnog finansijsko-ekonomskog i političkog sistema međunarodnih odnosa, a u stvari jedino je ona omogućavala produžavanje globalizacije profitabilne jedino nadnacionalnim elitama. Oni na vrhu ne mogu, oni na dnu ne žele - ova stara marksistička šema je u potpunosti je primenjiva u trenutnom svetskom poretku. Revolucija samo u geopolitici i multilateralnim odnosima civilizacije se ne dešava - može postojati ili rat, ili postepena reforma. Ratovi se već vode ili tinjaju, ali iako je u njih, na ovaj ili onaj način, uključena većina velikih svetskih sila, to su još uvek lokalni ratovi jer i nisu predviđeni da prerastu u globalni - Treći svetski rat. Zbog nuklearnog oružja, njegove posledice bi bile toliko strašne da niko od vodećih igrača ne želi približavanje apokalipsi. Čak i radikalni deo nadnacionalnih atlantističkih elita samo koketira sa pretnjom eskalacije rata sa „kalifatom“ u eshatološku borbu svih protiv svih. Vojni sukobi su, najčešće, način da se odloži ili, baš suprotno, približi reformisanje svetskog poretka - da se demonstrira rešenost da se brane postojeća pravila ili da se ostvari njihova brza izmena. Stoga ruske akcije na svetskoj sceni treba posmatrati istovremeno u dva pravca: mi, s jedne strane, pokušavamo da pratimo proces transformacije svetskog poretka, imajući u njemu sve aktivniju ulogu, a sa druge - stalno smo pod pritiskom atlantskih snaga koje teže da obuzdaju, blokiraju i oslabe Rusiju, sateraju je u ugao i nateraju je da se povuče u sebe, a idealno bi bilo da je uvuku u unutrašnji haos i građanski rat. Oba ova procesa se javljaju istovremeno, ali nisu striktno povezana - na primer, naša sposobnost da utičemo na brzinu promena u globalnim finansijama i ekonomiji, na situaciju unutar samog Zapada više je nego skromna. Ali su naše sposobnosti da se suprotstavimo pritisku izuzetno visoke - druga stvar je, što bez stvaranja i promovisanja sopstvene vizije budućnosti (kako sopstvene, tako i svetske) samo po sebi „blokiranje udaraca” neće dovesti do pobede. Za bezmalo već dve poslekrimske godine - Rusija je pokazala sposobnost da se fokusira na sebe i napade izvana, ali 2016-a će ​​zahtevati razvoj ofanzivnih operacija u oba smera. U svetskim okvirima može se računati na povoljne tendencije po nas - doći će do jačanja unutrašnjih protivrečnosti i problema koji su se nagomilali na Zapadu. To jest, mogućnosti atlantističkog sveta da zaštite svoj globalni projekat će oslabiti, a Rusija će, prirodno, učiniti sve da iskoristi situaciju kako za jačanje svoje pozicije, tako i za dalje labavljenje pozicija globalizatora. U 2016-oj je praktično neizbežno jačanje protivrečnosti između dva dela Zapada - angosaksonskih SAD i Velike Britanije i evropskih zemalja uključenih u EU. Nametanje Transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva - a atlantisti sa obe strane okeana rade sve kako bi ga potpisali do kraja sledeće godine, to jest pre promene gazde u Beloj kući - izaziva otpor kod značajnog dela nacionalnih evropskih elita. Formiranje zajedničkog tržišta SAD i EU, odnosno „ekonomskog NATO“, odgovara pre svega nadnacionalnim elitama, u kojima ključnu ulogu igraju anglosaksonci, i samim Sjedinjenim Državama kao njihovom glavnom oružju. Zasad se proces pripreme sporazuma u velikoj meri vodi uspešno po atlantiste - uglavnom zahvaljujući činjenici da se na vlasti u ključnim zemljama EU nalaze proatlantističke snage - ali njegovo uspešno zaključivanje i ratifikacija nisu zagarantovani. Međutim, ono što je još važnije - sama činjenica upornog nametanja Transatlantskog partnerstva u Evropi izaziva jačanje antiatlantističkih, delimično, i antiglobalistikih snaga, u potpunosti. Mogućnost dolaska na vlast nacionalno orijentisanih snaga se povećava, što znači - povećava se rizik od pobune u evropskom delu atlantističkog broda. Monetarna kriza, izbeglička kriza, rast terorističkih pretnji, nastavak sankcija protiv Rusije - sve ovo je izazivalo 2015. rastuću iritaciju, ne samo kod običnih Evropljana, već je dovodilo i do transformacije unutar nacionalnih elita. Pad autoriteta Angele Merkel, sam početak preizborne kampanje u Francuskoj uz lidersku poziciju Nacionalnog fronta, rast popularnosti evroskeptika u Italiji, kriza partijskog sistema u Španiji, zajedno sa predstojećim odvajanjem Katalonije, pripreme referenduma u Velikoj Britaniji za izlazak iz Evropske unije - sve će to 2016. u Evropi izazvati povećanu turbulentnost. Verovatni pokušaj većeg dela EU da na leto 2016-e ukine antiruske sankcije - ​​biće pokušaj da se ispusti para - korisna za obnavljanje rusko-evropskih ekonomskih odnosa. SAD neće moći da zadrže Evropljane. I zbog toga što će i same biti spremne da razmene ukidanje evropskih sankcija za pokretanje Transatlantskog partnerstva. Međutim, za same Sjedinjene Američke Države 2016. će biti godina unutrašnje politike jer ka vlasti suvereno ide nesistemski kandidat Donald Tramp, čija pobeda ne ide u prilog ni demokratskim, ni republikanskim intervencionistima. Trampova pobeda u novembru će biti jak signal američkoj eliti - to još uvek neće biti dolazak na vlast izolacionista, ali će biti jasan simptom nespremnosti Amerikanaca da nastave da nose kostim „supermena“, globalnog hegemona. U fokusu Vašingtona 2016-e će i dalje biti Bliski Istok i Kina, ali u oba slučaja američka strategija neće funkcionisati. Obuzdavanje Pekinga neće uspeti, a upravljanje haosom u islamskom svetu će biti još teže. Ruska vojna operacija u Siriji definitivno je lišila SAD statusa glavnog dirigenta u regionu - regionalne države sve više počinju da igraju svoju igru, istovremeno sve pažljivije slušajući melodiju iz Moskve. Ishod rata sa „kalifatom“ u 2016-oj će zavisiće od sirijske situacije, a tamo će se međusirijski pregovori (koji će, konačno, početi u prvoj polovini godine) voditi paralelno sa borbenim dejstvima. Apsolutno je moguće da se do kraja godine usaglasi datum novih predsedničkih izbora, ali to će se desiti samo u slučaju ako Asad u tom trenutku bude kontrolisao veći deo sirijske teritorije. Moguće odvajanje iračkog Kurdistana - referendum o tome se može očekivati kroz nekoliko meseci - biće konačna potvrda raspada Iraka. Irak zajedno sa Kurdima, uz podršku Irana i SAD, može ostvariti pobedu nad iračkim delom „kalifata“, ali samo ukoliko rat sa „kalifatom“ i na sirijskoj strani bude uspešan. Približavanje porazu „kalifata“ dovešće do povećanja terorizma u raznim delovima sveta - od Evrope do SAD, od Jerusalima do Meke. Saudijska Arabija će se stoga naći pod udarima sa dve strane - njena započeta intervencija u Jemenu već se pretvara u udare po njenoj teritoriji. Tokom 2016. jemensko-saudijski rat se može rasplamsati još više. Skidanje sankcija protiv Irana ne samo da će ojačati poziciju Teherana u svetskoj areni i na Bliskom istoku, već će mu otvoriti i put u ŠOS. Kinesko-ruski blok će 2016. biti pojačan Indijom i Pakistanom, a ulazak Irana se može očekivati 2017. godine. Uz pomoć Teherana, Delhija i Islamabada - Rusija i Kina će tražiti opcije za rešavanje avganistanske krize, gde preostala američka vojska neće moći da obezbedi ni, planirane za sledeće leto, parlamentarne izbore, niti stabilnost kabulske vlasti, čiju će snagu sve češće testirati Talibani. Kako usaglasiti strateški cilj eliminisanja američkog vojnog prisustva u Avganistanu sa stvaranjem održive koalicije Talibana i sadašnje avganistanske vlasti - biće ključni izazov kako za Rusiju tako i za ŠSO u celini. Ako Avganistan i dalje ima šansu da 2016. bude više ili manje miran, Libija je praktično osuđena na nove borbe - Zapad priprema operacije protiv lokalnih islamista, koji kontrolišu deo države. Bombardovaće Francuska, SAD, Italija, Velika Britanija, uprkos činjenici da su zbacivanjem Gadafija pre četiri godine upravo one omogućile ekstremistima dolazak na vlast. Ponovnim bombardovanjem neće uspeti da naprave jedinstvenu Libiju, a i na drugoj strani Sredozemnog mora može se desiti jedan poraz inostranog uplitanja. Bosna i Hercegovina, utvrđena Dejtonskim sporazumom pre 20 godina, može se raspasti zbog izlaska Republike Srpske. To samo po sebi može postati detonator nove faze balkanske krize - previše nerešenih problemi je ostalo na ruševinama Jugoslavije, posebno sa Albancima u Makedoniji. Druga tačka krize u Evropi je - Ukrajina. Ona će i dalje ostati pod američkim protektoratom, ali će se Evropljani sve više distancirati od američko-ruske borbe za Kijev. Naravno, atlantističke snage u EU neće biti spremne da priznaju uzaludnost pokušaja da otmu Ukrajinu od Ruskog sveta, ali niko neće ni investirati u njenu integraciju, pogotovo znajući visok rizik od izlaska Nezavisne iz atlantističke orbite. U 2016-oj sukob u ukrajinskoj eliti će nastaviti da raste, ali je teško predvideti da li će rezultirati novim Majdanom, novom besmislenom agresijom protiv Donbasa, ili će se proces raspadanja manifestovati dezintegracijom nefunkcionalne države. U slučaju početka novog rata u Donbasu njegov rezultat može biti - kolaps cele Ukrajine. Konkretne događaje u 2016-oj je besmisleno predviđati, ali su glavne tendencije jasne, stoga možemo biti sigurni, da će ovo biti žestoka godina. Ne samo „krizna“ - što je suviše blag termin jer je primeren za sve godine posle 2008. - već maksimalno teška. Ali, ona može i mora biti prelomna, zato što će tokom nje dodatno oslabiti snage koje pokušavaju da očuvaju postojeći svetski poredak koji je odavno postao glavni uzrok globalnog haosa. Dakle, približiće se trenutak formiranja novih pravila globalne igre - kroz izgradnju ravnoteže snaga i interesa velikih svetskih civilizacija, bez jednog centra koji bi gvozdenom pesnicom saterivao čovečanstvo u „divni novi svet“.

Pročitajte još:

• Zašto ne volim Ameriku?
• Malagurski: Amerikanci, pazite šta radite, srpski narod je nepredvidiv!
• Kirbijeva istina

Preveo: Srđan Đorđević / fakti.org