Pravda

Državna televizija Poljske upravo završava dokumentarno-igrani film o majoru Draganu Sotiroviću, pod nazivom “Draža – četnik“ (u originalu: „Draża – Czetnik, Legenda Kresów“). Major Sotirović je bio jedan od najpopularnijih komandanata poljske gerilske armije – Armije Krajova – u Drugom svetskom ratu. Najviše je koristio upravo pseudonim “Draža“. I filmska ekipa TV Poljske, i svedoci događaja koji se pojavljuju u filmu, majora Sotirovića jednostavno zovu – Draža. Sudeći prema trejleru, koji se može videti na Jutjub kanalu “PoglediKragujevac“, film je urađen veoma profesionalno, u duhu najboljih ostvarenja kanala “Histori“. Režiser je Jerzi Oleškovič, a lik majora Sotirovića tumači poznati poljski glumac Sebastian Cibulski. Rekonstrukcije događaja snimljene su veoma dinamično, sa autentičnim kostimima i naoružanjem. Taj igrani deo filma ispresecan je intervjuima sa Poljacima koji se sećaju majora Sotirovića. I sa ovo malo razumevanja poljskog jezika, vidimo da oni govore o Sotiroviću sa puno topline i uvažavanja. Pored Poljaka, u filmu se kao svedoci pojavljuju i Srbi: Mihajlo i Nikola Sotirović, sin i unuk majora Sotirovića. Sem toga, neke scene su snimljene u Beogradu, a među njima i zgrada u kojoj je maja 1941. godine poručnik Dragan Sotirović prvi put čuo za pukovnika Dražu Mihailovića. Olešković je imao veliku želju da snimi i Halandar, ali, sticajem okolnosti, do toga nije došlo, pa će se priča o Hilandaru “pokriti“ fotografijama Gorana Veljkovića. Taj deo priče važan je jer je Dragan Sotirović bio veliki vernik i hilandarski hodočasnik. Na Svetu Goru je odlazio svake godine, čak i kada mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno, tako da je 1987. godine preminuo u Solunu, prilikom povratka sa poslednjeg hodočašća (sahranjen je u Cirihu). Na početku priče je upravo ona zgrada u Beogradu u kojoj je mladi poručnik Sotirović (rođen je 1913. u Vranju) prvi put čuo za pukovnika Mihailovića. Na Ravnoj Gori se obreo već oko 20. maja. U knjizi “Srbija i Ravna Gora“, koju je kasnije u Parizu objavio sa Brankom Jovanovićem, Sotirović ovako opisuje tada jedinu kolibu na Ravnoj Gori: “Jedan drveni krevet, prekriven lepo istkanim se­o­skim ći­li­mom. Ostali deo sobe zastrt senom pre­krivenim raznovrsnim će­­badima. To je bila pos­te­­lja nepokorenih oficira. Na ekserima ukucanim u zidu visila su raznovrsna odela. Ranac i pelerina, je­­di­na imovina pukovnika Mihailovića, ležali su na krevetu. Ta mala soba prostorom i nameštajem, više je ličila i odisala so­bom isposnika, negoli ak­­tivnom i jedinom slobodnom vojni­čkom sa­vez­ni­č­­k­om štabu Evrope.“ Pukovnik Mihailović je uveče došao sa terena i tada je poručnik Sotirović prvi put razgovarao sa njim. Bio je to najvažniji razgovor u njegovom životu, o čemu piše: “Govorio je (Mihailović) jasno i jezikom koji su njegovi slu­ša­o­­ci ra­zu­me­va­li i želeli čuti. Doticao se i davao od­govore o svemu, što su oni koji su dolazili da ga ču­ju i vide, nejasno osećali i žarko že­leli da saznaju i razumeju. Tu, te večeri, na tim saonicama, ne vi­­de­­ći u nedostatku svetlosti njegovo lice, osetih po prvi put da sam sreo `duhovnog učitelja` i da sam našao put kojim ću od tada koračati na način, kako su to činili i čine svi oni, koji su jasno vi­de­li, znali i osećali šta žele, čemu teže i za šta će se, ako i kada to bude potrebno bilo, jednoga da­na i žrt­vo­vati… Te noći nisam usnuo do zore. Blag osmeh, setan iz­­raz li­ca i sta­rateljski pogled čoveka koji me je ove večeri zauvek ori­jentisao novim putem, isp­ra­ti­li su me na počinak. Vi­deo sam ta­ko­đe i anđelski os­­m­ejak moga sina, koji je upravo počeo da ži­vi, sre­­ćan da će dete jednoga dana saznati i razumeti, zaš­to je otac morao prestati da se stara o njemu, iako ga je snažno i ne­­ž­no voleo.“ Draganov sin Mihailo rođen je u Kragujevcu i u ovom gradu se tada nalazio sa majkom Dušankom. Kanije će i ona, kao i supruge mnogih drugih oficira, dospeti u nemački zatvor. U zatvoru je dobila teško zapaljenje pluća, od koga je preminula 1944. godine, u Kragujevcu. O malom Mihailu starala se tetka, uz mnogo nevolja posle rata, jer su i komunisti progonili porodice četnika. Sin će videti oca tek kada odraste, u Francuskoj. Susret u Srbiji, naravno, nije dolazio u obzir, jer je i Sotirović, kao i svi oficiri u emigraciji, bio proglašen “narodnim neprijateljem“, uz sve prateće prideve i atribute. Prvi zadatak koji je Sotirović dobio na Ravnoj Gori, 27. maja 1941, bio je organizacioni oficir Šumadije. Kasnije, tokom leta, postaće načelnik štaba Šumadijskih četničkih odreda (komandant je bio major Miodrag Palošević). Opšte Mihailovićeve instrukcije za sve oficire bile su: otvoreni rat na levoj obali Drine, radi zaštite naroda od masovnih pokolja, a jačanje organizacije i inteligentna sabotaža na desnoj obali Drine. Jednu od takvih sabotaža Sotirović je lično izveo, 6. avgusta 1941, na pruzi Kragujevac – Lapovo. Presvučen u ložača, ušao je u lokomotivu koja je vukla voz pun Nemaca. U selu Badnjevac, kada je voz trebalo da se skloni na sporedni kolosek i propusti kompoziciju iz pravca Lapova, Sotirović je lopatom udario u potiljak  i onesvestio nemačkog stražara u lokomotivi. Voz je ostao na glavnom koloseku i došlo je do sudara, u kome je poginulo devet i ranjeno oko 50 nemačkih vojnika. Međutim, u to vreme se pojavljuju komunisti, sa suprotnim instrukcijama: ne ići u Bosnu, nego provocirati Nemce u Srbiji. Sotirović odlazi na Ravnu Goru, gde mu Mihailović daje uputstvo za nastup prema komunistima: da se narod upozna sa time “ko su ko­munisti, šta se iza njih krije i za čiji račun rade“, a što se tiče fronta: “Mi već imamo front gde se borimo. On je zapadno od Drine“. Od odmazdi stotinu za jednoga Sotirović je spasao Jagodinu, zapretivši komunistima da će ih sačekati ako priđu. Međutim, to nije bilo moguće u slučaju Kragujevca, jer su se u ovom delu Srbije nalazile veće komunističke jedinice. Komunisti su bili za napad na Kragujevac po svaku cenu i bez obzira na posledice, a četnici protiv. Na kraju je došlo do kompromisnog dogovora: da se Nemci zajedničkim snagama napadnu na drumu Kragujevac – Gornji Milanovac. Komnuisti su, naravno, pobegli sa bojišta već u prvom minutu, a ze Nemce koje su četnici tada ubili i ranili, 21. oktobra u Šumaricama je streljano 2.300 Srba. Kao ilegalca, Sotirovića je početkom 1942. godine na železničkoj stanici u Kragujevcu prepoznao jedan ljotićevac i prijavio Gestapou. Zarobljen je i posle ispitivanja i boravka u nemačkim zatvorima i logorima u Srbiji, prebačen u logor Ravi Ruskoj na istoku Poljske (danas u Ukrajini). Iz ovog logora je kasnije premešten u Strij, odakle beži 13. januara 1944. i priključuje se Armiji Krajova. Pošto su proverili ko je i šta je, Poljaci su ga postavili za zamenika komandanta 14. ulanskog puka (puk lake konjice) u oblasti grada Lavova (danas takođe u Ukrajini). Sotirović je uspešno komandovao jedinicama u borbama protiv ukrajinskih osovinskih formacija, kao i u borbama za oslobođenje Lavova od Nemaca, u kojima je učestvovao kao komandant 14. puka. Na predlog Komande Jugoistočnih poljskih snaga, na čelu sa generalom Vladislavom Filipovskim, odlikovan je najvišim poljskim vojnim oredenom, “Virtuti Militari“ (taj orden prethodne godine dobio je i general Mihailović). Kasnije je unapređen u čin majora Poljske armije. I Sovjeti, koji su sadejstvovali u borbama za oslobođenje Lavova, odlikuju Sotirovića, ali ga, kao i mnoge druge poljske oficire, uskoro hapse. On uspeva da pobegne i tokom avgusta 1944. postaje komandant jedinice D-14 u sastavu Grupe Varta Poljske armije. Sovjeti ga ponovo hapse, a iz bolnice u Žešovu oslobađa ga poljska organizacija za oslobođenje od Sovjeta, koja se zvala NJE. (Bio je u bolnici jer je, prilikom pokušaja bekstva od NKVD-a, skočio sa drugog sprata i slomio stopalo.) Aprila 1945. godine ponovo se priključio Grupi Varta. Poslednja akcija u kojoj je učestvovao bila je napad na sovjetsku bazu kod sela Domaradz, 25. juna 1945. godine. Posle rasformiranja Grupe Varta, krajem avgusta 1945, emigrirao je u Francusku. Živeo je u Monaku, pod pseudonimom Žak Roman (Jacques Roman). Sarađivao je i sa poljskim i sa srpskim emigrantima. Žalio je što je deo Poljske za koji se borio pripojen Sovjetskom Savezu. Sudbinu poljskog naroda u oblasti Lavova poredio je sa sudbinom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji (do 1999. godine njegov sin i unuk živeli su u Prištini). Prema informacijama dobijanim od filmske ekipe, jedna ulica u Žešovu uskoro će poneti ime Dragana Sotirovića. Poljaci će svoj film ponuditi i Radio-televiziji Srbije. Izvor: Časopis Sloboda