Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Da, zavere. One koja je do nedavno navodno postojala samo u glavama njenih „teoretičara“, tako krštenih od strane onih koji su ili nedovoljno inteligentni ili previše plašljivi da govore o onome što je mnogim „običnim ljudima“ odavno jasno – da postoji zakulisna moć koja upravlja mnogim, ako ne i većinom javnih događaja – ili plaćeni da čuvaju mrtvo more od talasanja i, poput ona tri mudra majmuna, ne vide zlo, ne čuju zlo i ne govore zlo. Istih „teoretičara“ koji su smatrali da je, recimo, Hilari Klinton deo zakulisne zavere za uništavanje nacija (uključujući i sopstvenu), što putem masovne ilegalne imigracije, što putem „rušenja svih granica“ između država radi obezbeđivanja prevlasti korporativnog interesa nad državnim i ličnim, što putem „humanitarnih intervencija“. I koji su nailazili na uobičajeni prezir – sve dok nije počela Hilarina predsednička kampanja, pa onda i „curenje“ u javnost njenih mejlova, razgovora i govora iza zatvorenih vrata, koji svedoče da Hilari i jeste ozbiljan agent globalizma, koji potencijalnim glasačima javno govori jedno, a izvan očiju javnosti radi ili smera nešto drugo, dijametralno suprotno. I koji se, pride, na toj priči nepristojno obogatio. Vrlo je verovatno, u svakom slučaju, da „teoretičari zavere“ sa svih meridijana ovih dana doživljavaju svojevrsnu satisfakciju, katarzu. I to ne samo radi muka u kojim se odjednom, nenadano našla Hilari Klinton u samoj završnici američke predsedničke kampanje – suočena sa ponovnim otvaranjem istrage u vezi korišćenja svog privatnog mejl servera za poverljivu državnu korespondenciju u vreme dok je bila državni sekretar SAD. Već i radi ironije prizora u kojem se Hilari – paragon svega najgoreg u američkom establišmentu – žali da je žrtva nečasnog, a možda i nezakonitog pokušaja da se od strane predstavnika američkog državnog aparata (preciznije direktora Ef-bi-aja) kompromituje njena kampanja u samom finišu, par sedmica pre glasanja 8. novembra. Odnosno, da je žrtva zavere. Što je još zabavnije – ta „teorija zavere“ koju sada lansiraju Hilari i hilarioti nije lišena osnova. Naime, smatra se da je direktor FBI DŽejms Komi sa svojom objavom mogao da sačeka i do posle izbora, kako ne bi uticao na njih, što je njemu, kao agentu FBI, izričito zabranjeno tzv. Hečovim zakonom. (Naravno, tu postoji i druga strana priče: da je Komi čekao da prođu izbori, sebe bi doveo u opasnost da bude optužen od strane Hilarinih protivnika da je blokirao istragu iz političkih razloga, odnosno da bi sprečio potencijalnu političku štetu za Hilari.) Ovako, Hilarin protivnik, Donald Tramp, iskoristio je pruženu priliku za nove napade na nju i praktično se izjednačio – a po nekim anketama i poveo – u najnovijim predizbornim anketama. Dodatnu potporu za svoju „paranoju“ su novopečeni „teoretičari zavere“ dobili upravo prvog dana novembra, odnosno svega nedelju dana pre izbora, kada je – opet – FBI pustio u javnost arhivu dokumenata starih 17 godina, iz zatvorene istrage o odluci Hilarinog muža, Divljeg Bila, o pomilovanju odbeglog američkog „kontroverznog biznismena“ Marka Riča u poslednjim danima njegovog drugog predsedničkog mandata. Prema navodima istrage, novčane donacije koje su tada date Klintonovoj fondaciji su potencijalno uticale na odluku o pomilovanju (u prevodu za pošten svet – pare date u „dobrotvorne“ svrhe Klintonovoj fondaciji, zapravo su od odlazećeg predsednika SAD kupile pomilovanje jednog izuzetno bogatog begunca od zakona). Sekretar za štampu Hilarine kampanje Brajan Falon se odmah oglasio, nazivajući odluku „čudnom“. Naime, FBI je objavio ove dokumente shodno zahtevu upućenom na osnovu američkog Zakona o slobodi informacija – ali, kao što je Falon primetio, nije postojao sudski naložen rok za njihovo objavljivanje. Taj stav je podržao i sagovornik engleskog Sputnjika, novinar Sem Najt, koji je potvrdio da zvaničnici koji postupaju po zahtevima za slobodu informacija imaju priličnu slobodu u određivanju šta će i kada od traženih dokumenata da objave: „Usled nedostatka bilo kakvih naznaka da su morali da se drže nekog roka, razumno je pretpostaviti da vreme objavljivanja ovih dokumenata nije bilo uslovljeno bilo kakvim pravnim pritiskom“. Drugim rečima, prema ovoj „teoriji zavere“ – FBI radi Hilari o glavi. Ali, zašto bi se establišment okrenuo protiv svog omiljenog kandidata? Mogući odgovor pruža zvezda alternativnog novinarstva Pepe Eskobar, citirajući neimenovanog člana tzv. Gospodara univerzuma, odnosno visokopozicioniranog američkog biznismena s kim je u kontaktu: „Do zaokreta FBI nije moglo da dođe bez komande sa mesta iznad samog Predsednika (SAD – prim. aut). Ako su Gospodari (univerzuma) promenili mišljenje, oni će uništiti Hilari… Oni mogu da se dogovore sa Donaldom (Trampom) kao i bilo ko drugi; pobediće Donald – pobediće i Gospodari; narod će poverovati da se njegov glas čuo. I onda će doći do nekih (kontrolisanih) promena“. Ali, opet, zašto bi se „Gospodari univerzuma“ okrenuli protiv jednog od svojih? Možda jednostavno zato što su shvatili da ju je, zbog nebrojenih skandala, znanih i potencijalnih, više nemoguće oprati. Stari vašingtonski vuk Patrik Bjukenen smatra da postoji vrlo velika verovatnoća da bi eventualna predsednica Hilari, zbog silnog putera na glavi, što svog što muževljevog, za oko dve godine bila suočena sa novim Vatergejtom. A to je sigurno nešto što bi „vladari iz senke“ hteli da izbegnu. Jer, kako kaže Eskobarovo „Duboko grlo“ iz vrhova elite: ono što je najvažnije u celoj priči je da se vera u američki politički sistem – koliko god bio korumpiran – mora održati, poput vere u američki dolar. Ako nestane vera, nestaju i SAD kao hegemonistička finansijska sila. A „zataškavanje u koje je umešana Hilari je skoro bez presedana… Gospodari se brinu da stvari izmiču kontroli“. Istina, nastavlja Eskobarov sagovornik, bilo je i ranijih kriza s kojima su se Gospodari suočavali. Međutim, „u svim tim ranijim slučajevima nije bilo suštinske opasnosti po njihovu kontrolu kao što je ova sada koju je pred očima javnosti pokrenuo Tramp. Razdražili su i uvredili pogrešnog čoveka“. Naravno, nema garancija da ni sam Tramp ne bi, ako bi došao na vlast, postao „jedan od njih“ – ako već i nije. Da ne bi, kao što je radio celog života, sa „Gospodarima“ istrgovao neki kompromis koji bi, kako je već rečeno, ostavio sistem suštinski netaknutim. Ili da mu se ne bi „nešto“ desilo, kao što se desilo npr. Kenediju. Ili da bi ga establišment, uključujući i Republikance čiji je kandidat, blokirao u Kongresu, vojsci, službama, Vol stritu – i onemogućio da sprovodi bilo kakvu svoju odluku ili naum u delo. Ili da bi mu, jednostavno, nametnuli neki novi 11. septembar i naterali ga da reaguje u željenom pravcu. Ono što, međutim, deluje prilično izvesno je da je Tramp uspeo da natera establišment – tu istu političko-medijsku hidru protiv koje je vodio beskompromisnu verbalnu borbu tokom cele svoje kampanje – da se, bar taktički, povuče, pa i, možda, odrekne sopstvenog kandidata, da bi se „spaslo što se spasti može“. Masovni globalni revolt protiv samoproklamovanih „Gospodara univerzuma“ je stvaran, bez obzira na to da li ga predvode pravi, lažni ili ubačeni lideri. Postoji šansa da će prva kapitalna žrtva tog revolta da bude upravo Hilari Klinton. I to bi vredelo videti, šta god dan posle toga doneo. Izvor: Fond strateške kulture