Piše: Nenad Kecmanović
Na ovu rečenicu bi se, kao notornu glupost, nasmejao svaki Srbin i Srpkinja, izuzev Jelene Milić, kada se ne bi radilo o „tajnim” zaključcima ministarske konferencije NATO, održane početkom ovog meseca, a koji su procurili u medije. Time zaključci ne prestaju da budu glupost, nego možda postaju i opasna glupost.
Šta se to dešava sa NATO?
Po završetku hladnog rata, vodeći zapadnoevropski saveznici su se nadali da će ih nestanak crvene opasnosti osloboditi od NATO-kišobrana i bezbednostnog tutorstva SAD i povratiti im nacionalni suverenitet. SAD su, međutim, opstrukcijom već usvojenog evropskog plana za BiH i sabotiranjem nekoliko evropskih mirovnih inicijativa podstakle rat u BiH i učinile da se produži tri i po godine. Uslov da se potpiše Dejtonski mir bio je da EU prihvati da NATO vojno interveniše na položaje VRS u Bosni i tako po prvi put ofanzivno deluje izvan granica svojih članica.
Jedina supersila je na svome vrhuncu tokom dva Klintonova mandata pretvorila NATO u svoju udarnu pesnicu, a podršku evropskih članica u vojnu obavezu. Bler, Sarkozi, Merkelova i drugi su bili i pod prislušnim nadzorom američkih službi.
„Ko j… EU!”, sažeto je njihov status izrazila Viktorija Oland, podsekretarka u Stejt departmentu u presretnutom razgovoru sa američkim ambasadorom u Kijevu kada joj je preneo rezerve nekih evropskih kolega prema rušenju legalne vlasti u Ukrajini.
Tokom intervencija u BiH, Srbiji, Iraku, Ukrajini, Avganistanu, Libiji, Egiptu i Siriji, NATO je izrastao u ekspanzivnu i samostalnu multinacionalnu vojno-političku korporaciju koja guta ogroman novac svojih deoničara i, pre svih, SAD koje drže kontrolni paket.
Pred najavom Trampove izolacionističke politike i pred nemogućnošću evropskih članica da namire umanjeni američki ulog, NATO počinje da djeluje kao otuđeni centar moći, okrenut interesima vlastitog održanja i odlazeće neoliberalne demokratske administracije.
I dok Tramp zaustavlja širenje NATO na Crnu Goru, a Merkelova i Oland u novim uslovima traže rešenje mimo NATO u formiranju evropskih oružanih snaga koje bi EU obezbedile veću samostalnost i spoljnopolitički uticaj, gensek NATO Jens Stoltenberg nastupa kao politički lider koji sledi predizborni militantni program poražene Hilari Klinton.
Setimo se samo kolika panika je zavladala u NATO na vijest da je pobedio Tramp zbog toga što je najavio pacifikaciju odnosa sa Rusijom. Čitavoj armiji oficira i civila — stratega, operativaca, logističara, intendanata, propagandista i obaveštajaca koje zapošljava NATO i egzistencijalno i profesionalno više odgovara hladni rat.
Opravdanje svog opstanka i ekspanzije NATO, kako 1969 tako i 2016, ponovo pokušava da nađe na Zapadnom Balkanu gde prepoznaje više opasnosti: povratak boraca «islamske države» u BiH, rastući uticaj Rusije i Dodikov referendum. U dokumentu se navodi broj od približno 260 stranih boraca koji su do kraja 2015 iz BiH otišli u borbu na strani terorističkih organizacija ID i Al Kaide u Iraku i Siriji. Radikalizacija, nasilni ekstremizam i povratak stranih ratnika s fronta predstavljaju značajan razlog za zabrinutost.
Kao komentar na ovu opasnost jedino vredi primetiti tendenciozno zaobilaženje da se kaže da se radi o islamskom, a ne bilo kom drugom terorizmu. Kao i da dobrovoljci-povratnici sa ratišta u Iraku i Siriji nisu ni Srbi ni Hrvati nego isključivo Bošnjaci, koji nit su otišli iz, nit se vraćaju u Republiku Srpsku i „Herceg-Bosnu”, nego isključivo u bošnjačke kantone u srednjoj Bosni. Svaki dalji komentar je suvišan, jer su upravo NATO strukture pod vođstvom SAD srušile legalne režime u Iraku i Siriji, izazvale građanske ratove i tamo iz Avganistana preselile Al Kaidu, koja je stvorila terorističku Islamsku državu.
Isti centri globalne moći su tokom rata 1992-1995 dovele u BiH mudžahedine — islamske interbrigadiste koji su se tu trajno stacionirali i formirali centre islamskog terorizma, sa širokim radijusom dejstava diljem Zapadne Evrope.
Kada je Donald Tramp u predizbornom programu najavio da SAD više neće rušiti režime po svetu, verovatno je mislio ne samo na Irak i Siriju nego i na SFRJ i Srbiju.
NATO uočava porast ruskih aktivnosti na zapadnom Balkanu, koje uključuju destabilizirajuće ponašanje. Reč je o mešavini političkih poruka, izgradnji veza s pripadnicima elita, investicijama u energetski i medijski sektor. Rusija pruža i političku i privrednu podršku srpskom entitetu u BiH kako bi podsticala ometanje evroatlantskog puta BiH. Pristup Rusije je najčešće usmeren prema srpskom stanovništvu u regionu. Među Srbima ruske poruke imaju najveći odjek, dodaje se u dokumentu.
Šta tek ovo treba da znači?! Rusi zaista razvijaju veze sa srpskim elitama, investiraju u energetiku i medije, podržavaju Republiku Srpsku, ali ne čine li to isto i EU i NATO mnogo duže i mnogo više?
Nije, međutim, ponuđen ama baš ni jedan argument zašto je to destabilizirajuće ponašanje kada rade Rusi, a nije kada isto rade Amerikanci. Naprotiv, kada oni rade, onda je čak stabilizirajuće. Tačno je jedino da su Rusi, kada je reč o Srpskoj i Srbima, u tome uspešniji. Nije ni čudo!
Početkom 90ih su SAD i EZ podržali Muslimane i Hrvate u otvorenom gaženju ravnopravnosti srpskog naroda u BiH. NATO je bombardovao samo položaje VRS u BiH. Četiri petine zapadne pomoći otišlo je u bošnjačko-hrvatsku Federaciju. SAD i EU već 20 godina menjaju Dejtonski sporazum na štetu Srpske. Nakon svega, mudraci iz NATO-a su poverljivo otkrili da ruske poruke imaju najveći odjek među Srbima.
Bravo majstori!
Dodik, prema oceni NATO, nastoji da potkopa evroatlantske integracije BiH što se vidi i u nedavnom raspisivanju nelegalnog referenduma o Danu Republike, ali i u tome što njegov entitet odbija da registruje vojne nekretnine. Popis vojne imovine u BiH je ključan preduslov za aktiviranje NATO akcijskog plana za članstvo BiH, a do sada je uknjiženo 25 vojnih nekretnina u BiH ali ni jedna od 21 koliko ih je na području RS. Jedan od glavnih izazova u BiH je, smatra NATO, implementiranje odluka donesenih na državnom nivou na nivo entiteta. NATO daje punu podršku evroatlantskom putu Makedonije i BiH.
Najzad, ne može ništa bez Dodika!
Što se tiče evro-integracija, podatak u zaključcima NATO nije tačan, jer BiH je i angažovanjem Dodika pre dva meseca napravila veliki korak ka Briselu, uz rezervu da je danas svaki iole razuman čovjek, manje ili više evroskeptik. Što se pak atlantskih integracija tiče, tu stvari stoje drugačije: BiH se nikad nije ni opredelila za NATO, već samim tim što trećina naroda na polovini njene teritorije nije zauzela takav stav.
Dodik je, naprotiv, izjavio da će Srpska slediti primer Srbije, koja neće protiv Rusije, a da će u krajnjoj liniji o tome odlučiti narod na referendumu. Dosledno tome Srpska, koja po Dejtonu ima pravo na vojsku, neće se odreći ni vojnih nekretnina na svojoj teritoriji od kojih je, recimo, jedna pretvorena u Univerzitetski kampus u Banjaluci.
Srpska možda potkopava planove NATO, ali ne i svoje vlastite, bez obzira na to što ovaj tajni dokument podržava njen put atlanstkih integracija na koji ona još i ne pomišlja da krene.
Da NATO posmatra Balkan kao region koji je interesantan za širenje atlantskih integracija, to bi bilo potpunu legitimno. Međutim, NATO ovaj region tretira kao svoj kaparisani rezervat u čijem preuređenju ga ometaju kako nenaklonjene domaće političke elite i narod koji ih je demokratski izabrao, tako i Rusija koja bar jednako legitimno pokušava da povrati svoj, istorijski mnogo stariji, uticaj na Balkan.
Uoči predsedničke inauguracije Donalda Trampa političke elite nekih zapadnih zemalja podsećaju na boljševičke vlade sovjetskog lagera kada im je Gorbačov saopštio da će ubuduće morati same da brinu o sebi i suverenitetu i bezbednosti svojih zemalja. Na stranu što je naivno poverovao u Bušovo obećanje da se NATO neće širiti na istok, Gorbačov je odluku o spasavanju Rusije raspuštanjem sovjetske imperije doneo zbog unutrašnje i spoljne ekonomske prenapregnutosti i opasnosti od fatalnih pobuna. Umesto da se prilagode novoj situaciji i stanu na čelo temeljitih i kontrolisanih promena, komunističke elite zemalja istočne Evrope su sitnim reformama i kadrovskim rokadama pokušale da ostanu u sedlu i zaradile plišane revolucije.
Analogno, Donald Tramp se sad odriče imperije da bi spasao SAD od nezasite halapljivosti korporativno-finansijske oligarhije, koja je svoje megašpekulacije namirila milijardama dolara iz državnog budžeta. Ovaj gangsteraj bez presedana u istoriji kapitalizma, ostvaren njihovim pritiskom na državnu administraciju, bio je samo odlaganje nove još veće krize koja nije mogla biti rešena vojnim avanturama na Bliskom istoku. Naprotiv, dovela je do kolapsa Grčke, do migrantskog stampeda, do Brexit, do ekonomske i političke krize opstanka EU.
Svojom operativnom spremnošću da interveniše na Zapadnom Balkanu, NATO kao da bi hteo da je reši trećim svetskim ratom, koji bi nalakše zapalio, a gdje drugo nego u buretu baruta.
Šta bi inače i mogla jedna moćna vojna organizacija, kojoj je istorijski rok trajanja istekao još raspuštanjem Varšavskog pakta 1991, kada oseti da joj ponestaju i pare i poslovi, do li da izmišlja opasnosti po bezbednost i stabilnost zapadnog sveta. Međutim, Putin poštuje međunarodno pravo. Dodik se drži Dejtonskog ustava. A Al Kaida je čedo NATO koje se otrglo od njegove kontrole jednako kao što se i sam oteo civilnoj kontroli SAD u interregnumu od Obame do Trampa i EU koja ne zna ni šta će sa sobom.
Pošto neće stići da Trampa, pre inauguracije uvuče u neke nove ratne obaveze, NATO će morati da se suoči sa multipolarnim svetom u nastanku u kome će biti podeljen između Armije SAD i Oružanih snaga EU.
Zato tajni dokument deluje tako anahrono, banalno i nedotupavno.
Izvor: fakti.org
