Piše: Rostislav Išćenko

Izjava vojnog lica takvog ranga – nije šala. Jer, Pacifička flota – to je najveća i najmoćnija grupacija oružanih snaga SAD, koja uključuje tri operativne flote (3, 5. i 7.), 5 divizija nuklearnih raketnih podmornica (38 jedinica) i 2 ekspediciona korpusa marinaca (ukupno preko 100 hiljada ljudi).

Ova izjava postaje još značajnija ako se uzme u obzor da je data odmah nakon nedvosmislene uvrede koju je novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp uputio Kini.

Tramp je, da podsetim, telefonski pregovarao sa predsednikom Tajvana (koji Kina smatra svojom teritorijom), a na negodovanje Pekinga odgovorio da on ne razume zašto bi se SAD pridržavale politike „jedne Kine“ ako ne mogu da se sa Kinom dogovore u vezi drugih pitanja.

„Druga pitanja“ – to je prenošenje industrijskih preduzeća američkih kompanija iz Kine na teritoriju SAD, kao i zahtev da se kineski juan učvrsti u odnosu na dolar.

Tramp pokušava ne samo da ispuni svoje predizborno obećanje da će naterati američki kapital da investira u svoju zemlju. Realizacija njegovih planova u kineskom pravcu to nije samo otvaranje u SAD-u hiljada radnih mesta kojih će se lišiti Kina, već Tramp pokušava da Americi vrati status „svetske radionice“.

Zato je zahtev za vraćanje američke industrije u rodnu zemlju praćen zahtevom da se juan učvrsti prema dolaru. Jer, ono što se proizvede – mora i da se proda. A slabi dolar stvara povoljne uslove za nacionalne proizvođače-izvoznike.

Izjave novoizabranog predsednika SAD i komandanta Pacifičke flote zajedno zvuče kao ultimatum Kini. Ili će Peking „dobrovoljno“ predati SAD industriju i tržišta, ili će Amerika sadašnji nivo vojne konfrontacije (koji je ionako visok) usijati do krajnje granice.

Označene su i tačke oko kojih se planira suprotstavljanje.

SAD će zahtevati likvidaciju vojnih baza koje je Kina izgradila u Južnom Kineskom moru (na veštačkim ostrvima). Vašington će takođe pojačati svoju podršku tajvanskim političarima koji istupaju za nezavisnost ostrva i povećati vojnu i tehničku pomoć Tajvanu. Na sličan način SAD će podržati sve zemlje u regionu sa kojima Peking vodi teritorijalne sporove, a to su Vijetnam, Filipini, Malezija i Tajvan.

Sve u svemu, Tramp je za Kinu isto, što je Klintonova trebalo da predstavlja za Rusiju – predsednik koji je zarad dostizanja svojih političkih ciljeva spreman da diplomatske pregovore zameni ucenom koristeći vojnu moć i dovodeći je do takve granice, kada početak ratnih dejstava može da bude spontan ili izazvan slučajnošću.

Kina je saveznik Rusije (neka i neformalni). Peking je nedavno u Savetu Bezbednosti UN podržao poziciju Rusije u vezi Sirije. U proteklih nekoliko godina se održavaju zajedničke vojne vežbe kako kopnenih snaga tako i ratnih flota Rusije i Kine i sve zamašnije.

Glavno je u tome što bi se bez Kine raspao koncept Velike Evroazije koji čini osnovu međunarodne politike Moskve u protekloj deceniji. Osim toga, taj koncept se ruši i u slučaju ako Kina izgubi industrijsku moć i mogućnost međunarodne trgovine.

Ako glavni dostavljač industrijske robe u Evropu umesto Kine postanu SAD, onda će i trgovinske rute zaobilaziti Rusiju, a EU će se ekonomski (i vojno i politički) preorijentisati na Ameriku.

Čak i projekti Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva i Transpacifičkog trgovinskog partnerstva, koje je Tramp doveo u pitanje, ponovo mogu da postanu aktuelni.

Generalno, sve što su globalisti izgubili u direktnom sudaru sa Rusijom, Tramp može da povrati iz pomoć manevara, jednostavno prenevši glavni udarac sa Rusije (koju nisu uspeli da obore) na Kinu čija je vojna moć znatno slabija od ruske.

Ako Kina odbije ultimatum Trampa (verovatnoća je bliska 100%), ona će računati na rusku podršku. Pri čemu je Tramp očigledno spreman da popusti Moskvi u Siriji i Evropi.

Zašto da ne popustiš danas, ako planiraš da to vratiš sutra (nakon pobede nad Kinom)?

Neće biti jednostavno da se na Zapadu vode pregovore sa Vašingtonom a da se u isto vreme podržava njegov oponent na Istoku.

Amerikanci će – u skladu sa njihovom diplomatskom tradicijom – pokušati da stave sve probleme u jedan paket i da uslove dogovore u vezi Sirije, Ukrajine i EU neutralnom pozicijom Rusije u odmeravanju snaga između SAD i Kine.

Za Rusiju je takva odluka neprihvatljiva, jer ako pobede SAD – Moskva će izgubiti pozicije stečene za deceniju i po. Ako, pak, Peking sam odnese pobedu u borbi protiv SAD – on će naglo ojačati, ali više neće biti prijatelj Rusije. Naprotiv, pokušaće da na račun Rusije kompenzuje gubitke u konfrontiranju sa SAD.

Jedina varijanta Istočne strategije koja je pogodna za Rusiju jeste organizacija trilateralnih pregovora (Moskva-Peking-Vašington). Jasno je da partnere neće oduševiti pokušaj Rusije da se umeša u spor sa loše prekrivenom posredničkom misijom.

Međutim, Moskva u konkretnom slučaju može da nastupi u američkom maniru. Pošto vojna opasnost u Tihom okeanu direktno predstavlja pretnju granicama Rusije, logično je istupiti sa predlogom demilitarizacije regiona. A pošto je nemoguće odjednom rešiti tako složeno pitanje, moguće je ograničiti se i dati floti jasno označenu odbrambenu konfiguraciju.

Glavne snage Tihookeanske flote Rusije se inače nalaze blizu njene obale. Rusija nema baza van Vladivostoka, Kurila i Kamčatke.

Za efikasnu odbranu svoje obale Kina mora da kontroliše priobalne vode zbog čega i gradi baze.

Znači, može da se postigne dogovor o odustajanju od izgradnje novih i o zamrzavanju nedovršenih baza (ako će takve postojati do završetka pregovora). SAD će sa svoje strane, kako bi se pojačalo poverenje, opozvati operativne flote da se vrate svojim obalama. Isturene baze na Havajima i Aljasci biće dovoljni garanti bezbednosti kopnenog dela Amerike.

Jasno je da je praktično nerealno postići dogovor u takvim uslovima. Međutim, dogovor za nas nije principijelan. Rusiji odgovaraju i beskonačni pregovori.

Situacije u Siriji, u Ukrajini, kao i u samoj EU, razvijaju se tako da vreme radi za Rusiju. Uz takvu dinamiku i vektor razvoja događaja, pitanje nije da li će se one naći pod starateljstvom Moskve, već – u kakvom će se stanju naći.

Što su SAD duže okupirane na Istoku, to će Rusija imati više vremena i mogućnosti da napravi za sebe najpogodniji format prelaska.

Tramp bi trebalo da žuri više od svih jer mora da predstavi biračima međurezultat već 2019. godine. Kina takođe mora da što pre ima odrešene ruke. Regionalna kriza sputava sve njene resurse i ne dozvoljava joj da vodi aktivnu politiku na drugim pravcima.

Rusiji bi otezanje pregovora na Istoku omogućilo da slobodno deluje na Zapadu, nakon čega bi mogla da skoncentriše oslobođene resurse na istočnom pravcu.

Osim toga, sam pristanak SAD da razmatraju mogućnost smanjenja vojnog prisustva u regionu ojačao bi pozicije Moskve u teritorijalnom sporu sa Tokijom. Japan bi morao da ima u vidu da pitanje odlaska američkih baza sa njegove teritorije, koje sada pokušava da koristi za trgovinu u vezi Kurilskih ostrva, može da se reši i bez njegovog učešća. U direktnim pregovorima između Rusije i SAD.

U suštini, Rusiji je na Dalekom Istoku danas potreban svojevrstan lokalni „minski proces“ – pregovori zbog pregovora – igra čiji je cilj da se dobije na vremenu.

Jednostavno zato što bilo kakvi nagli pokreti pogoršavaju poziciju, a odugovlačenje proširuje prostor za moguća rešenja.

Izvor: fakti.org