Pitanje koje se nameće u tekstu o poslednjim godinama života svetski priznatog naučnika, dobrovoljca srpske vojske i humaniste Arčibalda Rajsa - zbog čega Srbija baca svoje ruže u trnje?
Istoričari tvrde da je zbog svog angažovanja na strani Srbije i Antante, Rajs još za vreme Prvog svetskog rata, ne samo u protivničkim zemljama, već i u samoj Švajcarskoj navukao na sebe pravu oluju napada, pretnji i intriga. Hajka protiv njega vodila se i u švajcarskoj dnevnoj štampi. Sam Rajs govorio je da je sve to sa čime je morao da se suoči nemilosrdnije i opasnije od onog što je doživljavao na ratištu, a poznato je i da je Rajs deset godina posle rata u svom političkom testamentu "Čujte, Srbi" otrkio motivaciju jedne grupe u Švajcarskoj koja je kovala zaveru da ga kompromituje, prikaže kao izdajicu i špijuna, ali i dvostrukog agenta. Suočen sa brojnim kritikama, a od strane Centralnih sila optuživan i da je potplaćen da radi za Srbiju, na Sorboni je pred studentima jednom prilikom uzviknuo: "Pred zločinom nema neutralnosti. Ja ću nastaviti da objavljujem istinu, pošto je to moja dužnost...švajcarsko vaspitanje navelo me je da zavolim malu demokratsku zemlju Srbiju, koja nam sada pruža divan primer građanske hrabrosti...mogli bismo da gajimo poštovanje prema ljudima koji umeju tako da brane slobodu". Ali nije samo na zapadu Rajs nailazio na prepreke i kritike. On je posle rata došao u veoma oštar, i po njega koban sukob sa najmoćnijim srpskim političarem svih vremena Nikolom Pašićem. I nije to jedini sukob - ušao je u konflikt i sa nekim drugim moćnim političkim rukovodiocima Kraljevine SHS, ali i sa jednim delom društva, s njegovim shvatanjima, vrednostima, moralom... Ovde je bitno i da vas upoznamo sa istorijskom činjenicom da je Rajs posle rata nastavio da živi u Srbiji u kući na Topčideru. Naime, kralj Aleksandar Prvi, poklonio je Rajsu plac, u ulici Bulevar vojvode Mišića 73, na kome je on izgradio kuću prema projektu građevinara Lazara Lackovića 1921. godine, a po uzoru na tradicionalne šumadijske kuće. Rajs je kuću nazvao vila "Dobro polje" u ime sećanja na ratničke dane i istoimeni lokalitet na Kajmakčalanu. I tada ovaj velikan nastavlja da sebe nesebično daje Srbiji - naime, godine 1921. Rajs je stvorio prvu visokoškolsku policijsku ustanovu kod nas - prvu državnu policijsku školu, a zahvaljujući njemu, kriminalistička tehnika pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, bila je na visokom nivou u to vreme. Osim Ministarstva unutrašnjih poslova učestvovao je u radu i Ministarstva inostranih poslova, odseku za dokumentaciju ratnih zločina. Jedno vreme je radio i kao veštak za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu. Bio je i član delegacije jugoslovenske vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Ali kako u svom delu o Rajsu ukazuje Zdravko Levental, zlatno doba trajalo je svega nekoliko godina...zatim je nastalo vreme njegovog nedobrovoljnog povlačenja, kapitulacije pred intrigama...neka vrsta unutrašnjeg izgnanstva". Razočaran i u sukobu sa tadašnjom vladom Nikole Pašića, Rajs je napustio sve državne funkcije, ostajući samo honorarni saradnik Narodne banke Kraljevine SHS. U to vreme, 1928. godine nastaje i njegov politički testament "Čujte, Srbi", koji je na njegov zahtev mogao da bude objavljen tek posle njegove smrti. Tu je, na jednom mestu nabrojao srpske vrline i mane, ali i otkrio koliko je poznavao i voleo Srbe: "Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja. Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao 'čuvajte se' i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane", napisao je Rajs. U delu "Švajcarac na Kajmakčalanu" Zdenko Levental postavlja pitanje šta je posle deset godina od ushićenog ulaska u tek oslobođeni Beograd, još ostalo od Rajsove euforije - osim kulta slavom ozarene prošlosti? Koliko se nepravdi moralo sručiti na Rajsa da bi se nagomilala tolika gorčina? On ocenjuje da su Rajsovo trežnjenje i sve dublje razočaranje bili izazvani ne samo intrigama, već i demagogijom, sebičnostima i korupcijom u vrhovnom krugovima tadašnje Kraljevine SHS. Rajsov prikaz Nikole Pašića u delu "Čujte Srbi" najbolje demonstrira njegov revolt tadašnjim društvom i vrednostima koje su pothranjivane: "Među vašim političarima koje sam upoznao bilo je ljudi koji su mogli da budu veliki državnici da su zaista bili rodoljubi bez računa, predani opštem dobru i hrabri. Najbolji primer za to je Nikola Pašić. Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju. Sigurno je jedan od onih vaših državnika koji su najviše učinili. Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje. Da su mu interesi bili suprotni, on bi svoju veliku inteligenciju - u velikom delu satkanu od lukavstva i spontane intuicije - koristio protiv vas. Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. Elem, čovek koji se preda samo opštoj stvari, a Pašić je tokom celog života bio samo političar, i kome je na pameti samo ta opšta stvar ne bogati se, naprotiv - on žrtvuje i ono što je mogao imati. Borba za neku ideju, ideal košta. Znam nešto o tome. Odbrana vas koštala me je svega što sam imao: bogatstva, položaja, budućnosti. Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više. Da je Pašić zaista bio velik i pošten čovek, kako bi neki hteli da ga predstave, posle njega bi našli samo ženin miraz, a bilo bi čudno da i on bude potpun jer su Pašić i, pogotovo, njegovi živeli na visokoj nozi, a dugovi sina, koje je otac plaćao, sigurno su nadmašili miraz gospođe Pašić. Uz to, zaista veliki čovek se gnuša druženja sa pokvarenjacima. On u svom okruženju traži ljude koji su mu moralno slični, znači poštene i nesebične ljude poput sebe. A Pašićevo okruženje?! LJudi siromašna duha, ali korumpirani. Profiteri i mutivode kojima je dozvoljavao da se bogate pod uslovom da služe njego-vim interesima. Pa ona neverovatna Pašićeva slabost pre-ma nedostojnom sinu... Za vreme rata Pašić ga je, a već je znao za izopačenost svog potomka, sklonio pod izgovorom nepostojeće bolesti. Čovek koji je na položaju političkog vođe jedne države u ratu morao je održati sinu sledeće slovo: 'Ti si mi sin jedinac. Mesto ti je među onima koji prsima brane zemlju koja mi je poverila svoje interese. Kažeš da si bolestan. Nije važno, čak i da si na samrti, moraš da budeš među braniteljima otažbine. Idi i izvrši svoju dužnost! Ako to ne učiniš, odričem te se i nikada te više neću videti!' Međutim, umesto da mu održi to slovo, Nikola Pašić je dopustio sinu da banči po Parizu i da na Krfu svojom raskošnom limuzinom pregazi srpske junake koji su se izbavili iz neprijateljskih planina Albanije. Pašić je bio realista i mislio je da su svi ljudi kao on. Tako, kada mu je jedan zajednički prijatelj prigovorio što je loše postupio prema meni, odgovorio mu je: 'Pa, šta hoće taj čovek? Tri puta sam mu nudio novac, a on je odbio!' U tom odgovoru se sadrži sav mentalitet tog državnika. Stari Pašić je poslužio kao primer vašim današnjim političarima-strančarima. Oni su se oblikovali prema njemu. Stvorio je te bezobzirne političare, profitere koji državu često smatraju kravom muzarom čijim se mlekom hrane", navodi Rajs u kritici tadašnjeg sistema. U septembru 1928. godine Rajs je čak nameravao da ode iz Kraljevine SHS, a ta razmišljanja objavljena su u intervjuu za Politiku u kom kaže: "Ali, svako strpljenje ima svojih granica. I moje je iscrpljeno do najdaljih granica. Moj rad se toliko ometa i bagateliše, da mi se dovoljno stavlja na znanje kako vam više nisam potreban“. Rajsa je pogodilo i to što je sa prijateljima iz mnogih beogradskih društava godinu dana radio na organizaciji proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta: "Međutim, gospodin dr. Marinković, ne obaveštavajući o tome odbor, negirao je ceo taj posao. Određen je jedan novi odbor koji će da pripremi proslavu. A proslava je zakazana za osmi oktobar. Zašto? Kakav je to znameniti dan osmi oktobar u istoriji vašega naroda". Zvonko Levental navodi i da je u svojoj analizi tadašnjeg režima Kraljevine SHS, njenih institucija, metoda vladanja i političkog morala, Rajs uspeo da se uzdigne iznad programa i interesa pojedinih partija i klika - što naravno nije olakšalo njegov položaj. Kao izuzetan primer erupcije Rajsovog nezadovoljstva služi i njegov govor održan krajem 1928. godine pred XI pešadijskim pukom "Karađorđe" u Kragujevcu u kom kaže: "Sećate li se još tih junaka koji su u leto 1916. godine, na maloj zemljici kod Soluna, kao roj pčela pali na zastavu XI puka? U to doba jedan sjajni duh nas je oduševljavao, duh onih koji su mrtvi i onih koji su ostali u životu, taj duh koji se izgubio posle rata. Dakako, dragi moji prijatelji, oni koji su danas defilovali tamo na nebu, možda su srećniji od nas koje je smrt poštedela. Oni ne moraju da žive u ovoj rđavoj i sebičnoj epohi posle rata. Oni su otišli sa svojim idealima, dok smo mi dužni da pijemo gorku čašu razočarenja. Zašto su naša braća umrla? Zašto smo se mi borili i stradali? Za slobodu i za ujedinjenje zemlje očeva, bilo da su se zvali Srbi, Hrvati ili Slovenci. A kako smo nagrađeni? Neblagodarnošću i zaboravom. Posle ogromnih žrtava koje je sprski narod podneo da bi ostvario san predaka, on je imao pravo da misli da će ubuduće biti samo jedna stranka koja sve obuhvata -stranka Otadžbine! Mesto toga, sitne borbe stranaka počele su ponova, te oslobođena braća bacaju kamen na svoje oslobodioce". Rajsovo nezadovoljstvo i gorčina, kao i duboko neslaganje sa sistemom vrednosti koji je tada vladao bukvalno su mu i došli glave - umro je 8. avgusta 1929. godine, a uzrok smrti bila je moždana kap kao posledica žučne svađe sa prvim komšijom, bivšim ministrom, Milanom Kapetanovićem koji ga je po nekim svedočenjima opsovao. Postoji više verzija o razlozima koji su isprovocirali svađu, a prenosi se ona koju je ispričao Rajsov savremenik, francuski slikar Marsel Amige u knjizi "Sam u pravcu Azije". On kaže da je u vili "Dobro polje" Rajsa "našao u dosta živahnoj prepirci sa nekadašnjim ministrom Kapetanovićem koji je bio poznat po tome što se za vreme rata sa celom porodicom sklonio od svih opasnosti..." "Tek kasnije sam doznao šta je bio predmet njihove prepirke: put koji vodi pored 'Dobrog polja' zabranjen je za teška vozila. Da bi izbegao plaćanje trošarine, Kapetanović je naredio da kola koja su prevozila njegova drva za loženje, ipak prođu tim putem, ali je gospodin Rajs tražio da se kola vrate i krenu cestom udaljenom pet minuta odavde...Verovatno se Kapetanović do te mere naljutio što će morati da plati rošarinu, da se nepristojno poneo prema Rajsu, prebacujući mu da je niko i ništa u ovoj zemlji. Pošto je Rajs uživao veliko poštovaje i pripadao onima kojima su kraljevi bili intimni poznanici, on nije mogao da podnese takvu uvredu, i krv mu je udarila u glavu. Pao je bez svesti na ivici puta, dok se Kapetanović zadovoljio tim što je pozvao Rajsovog momka Jovu, a zatim se brzo udaljio upućujući pretnje gospođi Favra (čija porodica je živela s Rajsom), koja je dotrčala i žalila se na njegovo ponašanje". "Nije dugo potrajalo. Policija je bila svuda po kući. Kralj je u svom telegramu saopštio nameru da preuzme troškove sahrane. Ona je bila zaista veličanstvena. Rajsovo telo na odru bilo je cilj pravog hodoćašća. Ceo Beograd je prodefilovao, ljubeći kovčeg ili malo zastakljeno okno kroz koje se videlo pokojnikovo lice. Prethodno mu je izvađeno srce, koje je, prema želji urmlog, odneseno na vrh Kajmakčalana. Siromasi u beloj odeći,vojnici u blistavim uniformama i elegantni pojedinci defilovali su s poštovanjem tri puta celivajući kovčeg", priseća se u svojoj knjizi Amige. Svega tri nedelje posle smrti ispunila se velika Rajsova želja - prenos njegovog srca na Kajmakčalan. "Zavetnu želju dr Rajsa" opevao je Vojislav Ilić mlađi: Kad mi se ovde, u zemlji srpskoj, završi staza životnih dana, želim da mi srce počiva visoko, navrh Kajmakčalana Tog najdičnijeg vrha Srbije, gde orli oblak prodiru, da tamo budem pokraj drugova koje sam gled'o kad umiru... ...Kad srpski narod bejaše poš'o u borbu protiv sile varvarske, on nam je žurno u pomoć doš'o iz živopisne svoje Švajcarske. Zavoleo je Srbiju našu, svoju je sudbu sa njenom slio, s njom je klec'o, posrt'o, pad'o mada je rodom Švajcarac bio. Taj vitez pera, spomenu čijem celo se srpstvo zahvalno klanja, živ se herojski za nas borio, a sada nam, mrtav, srce poklanja. Prema navodima lista "Gezet d Lozan", transport Rajsovog srca do Kajmakčalana obavio je njegov prijatelj - rezervni avijatičarski poručnik Sava Mikić u pratnji bitoljskog arhimandrita Josifa. Samoj ceremoniji prisustvovali su predtstavnici kraljevskog dvora, bivši francuski i srpski solunski borci, generali... "Jedan po jedan, predstavnici kralja i vlade, zatim generali Ranković i Tomić, građanske vlasti Bitolja, srpski i francuski prijatelji. Ušli smo u kapelu...Povezuje nas grobna tišina. Vlažnih očiju čitamo na mermernoj urni zapis ćirilicom, za koji se postaralo Udruženje rezervnih oficira SHS: Ovde, u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana Zlatno srce spava, Prijatelja Srba iz najtežih dana, Junaka Pravde, Istine i Prava, Švajcarca Rajsa, kom' nek je slava" U opisu svedoka ceremonije, koji se u izjavi za list iz Lozane potpisao samo kao Rajsov prijatelj L.C, dalje piše: Na poziv zvona i uz lepršanje zastava otrkivaju se glave tri stotine prisutnih...Svega nekoliko metara uznad nas progrmi deset aviona bombarderske eskadrile. Vraćaju se dvadeset puta da bi kišom cveća zasuli grobove i veliki pozlaćeni krst iznad nas. Dvadeset puta ih usisava ambis i odnose besni rafali vetra sa visova. Oni ispunjavaju planinu svojim predivnim letom i uzdižu naša osećanja do paroksizma". Nažalost, početkom Drugog svetskog rata bugarski fašisti su nakon okupacije Makedonije polomili mermernu urnu i sklonili srce Arčibalda Rajsa. Rajs je po ličnoj želji sahranjen na Topčiderskom groblju u Beogradu, a na Topčideru mu je podignut i spomenik. Jedna osnovna škola u Beogradu nosi njegovo ime, a septembra prošle godine u Holu Doma Vojske Srbije otkriveno je i obeležje u bronzi posvećeno Rajsu. Na Čukarici, u novom naselju Filmski grad nalazi se ulica s njegovim imenom. Ulice s njegovim imenom postoje i u Obrenovcu, Petrovaradinu, odnosno Novom Sadu, Krupnju, Nišu, Zaječaru, Smederevu, Požarevcu, Banjaluci, Šapcu... I pored više inicijativa da se u vili „Dobro polje“ napravi muzej posvećen Rajsu, to se do danas nije ostvarilo. Prema najpopularnijoj elektronskoj mapi Beograda tu se danas nalazi Muzej dr Arčibalda Rajsa, ali ga na tom mestu nema zbog stambeno-pravnih pitanja. U toj kući i danas žive stanari koji su u njoj otkupili stanove, a vlasnici su za beogradsku štampu rekli da u kuću stalno dolaze ljudi koji misle da je u njoj Rajsov muzej. Inače, Rajs je u testamentu deponovanom u Lozani veoma precizno podelio sva materijalna dobra, među kojima i kuće u Beogradu i u Skoplju. Vilu „Dobro polje“ je ostavio Beogradu pod uslovom da je njegovi poslužitelji i prijatelji, švajcarski par Favra i njihova deca, koriste dok god žive u Jugoslaviji. Skopsku kuću „Dušanovac“ ostavio je kao dar Favrovima, ako se ne odsele u Švajcarsku. U slučaju da oni napuste Jugoslaviju, Rajs je zaveštao kuće srpskim ratnicima koji su posle rata živeli u krajnjoj bedi. "Kuća 'Dobro polje' treba da posluži za stanovanje srpskim oficirima nekadašnje srpske vojske koji su u nevolji i invalidi ratova od 1912. do 1918. godine. Moje imanje 'Dušanovac' blizu Skoplja ima pripasti Udruženju bivših boraca i rezervnih oficira Kraljevine SHS, tako da na njemu žive oficiri iz redova srpskih ratnika ako su invalidi ili u nevolji", bio je precizan Rajs. Od toga nije bilo ništa, a Beograd danas nema ni jedan muzej posvećen Rajsu. NJegova zaostavština ipak je sačuvana u "Rajsovoj sobi" pri Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu, školskoj ustanovi koju je osnovao upravo Rajs. Danas se u Rajsovoj sobi čuvaju njegovi lični predmeti, koji su činili neizostavni deo njegove svakodnevice, a posebnu vrednost u postavci ima originalan rukopis njegovog političkog testamenta "Čujte Srbi", kao i pisaća mašina na kojoj su otkucani njegovi redovi. Te predmete policijskoj akademiji ustupili su naslednici Rajsove lične kolekcije - Nikola i Mirjana Gačić iz Gornjeg Milanovca. Oni su postali Rajsovi naslednici tako što je njihov deda, Rajsov prijatelj Alfred Favra, poneo iz vile "Dobro polje" pred Drugi svetski rat. Deo Rajsove zaostavštine čuva se i u muzeju koji su Gačići napravili u Gornjem Milanovcu. Ipak, čini se da će Srbija posle višedecenijske nepravde, naći još dobrih načina da se oduži Rajsu. Inicijativni odbor u kom su zaljubljenici i poštovaoci njegovog dela sakuplja peticiju da se u Pionirskom parku postavi spomen obeležje Arčibaldu Rajsu, njegova kuća na Topčideru uredi i pretvori u spomen dom, a njegovo delo "Čujte, Srbi" uvrsti u nastavni program osnovnih škola.
Pročitajte još:Stranac koji je dao srce za Srbiju – Arčibald RajsŠta je Arčibald Rajs pisao u izveštajima sa fronta?
Izvor: Mondo