Pravda

Taj projekat je, kao i u prošlosti, strateški značajan i za Rusiju. Ali, Zapad zajedno sa Turskom, direktno ili indirektno ometa izgradnju te arterije. Uzgred rečeno, Sjedinjene Države su je uključile u antiiranske sankcije. Počev od 1980-ih godina, odnosi Rusije sa Iranom u mnogome su određeni baš tim projektom kopnenog kanala Kaspijsko more - Persijski zaliv. Uostalom, razradili su ga ruski inženjeri od 1889.-1892-ge godine. Taj kanal će obezbediti najkraći izlaz Rusije u basen Indijskog okeana, a turski moreuzi Bosfor i Dardaneli za to više neće biti potrebni. Pojavu projekta je omogućilo kolektivno odbijanje Engleske, Francuske, Austro-Ugarske i Nemačke da podrže ruski predlog 1878. godine u pogledu Bosfora i Dardanela: da Petrograd kontroliše te moreuze i da razmesti duž njihove obale svoje vojne baze. Tada se više od polovine spoljne trgovine Rusije ostvarivalo tim putem. I upravo njime su intervencionisti, koje je podržavala Turska, više puta upadali u Crno more - sve do obala Ruske imperije. Za projekat su zainteresovani takođe Kazahstan, Azerbejdžan i Turkmenistan, koji dobijaju izlaz na Indijski okean. Nisu bez razloga 1997. godine antiiranske sankcije SAD bile proširene na projekat kanala Kaspijsko more - Persijski zaliv. Tačnije, finansijskim i drugim kaznenim ekonomskim merama podvrgnute su kompanije i zemlje koje su ukazivale Teheranu pomoć u realizaciji te zamisli. Mada se sankciona politika SAD u odnosu na Iran preispituje, zasad je nejasno, da li će biti ukinute zabrane učestvovanja u tom projektu. Zajednička rusko-iranska komisija za izgradnju kanala, formirana je krajem 19. veka, a počela je rad 1904. godine. Ali, tada strane nisu mogle da se dogovore o statusu projekta i samoj arteriji. Peterburg je insistirao na principu eksteritorijalnosti prema analogiji sa Sueckim i Panamskim kanalom, koji su pripadali u tom periodu dvema državama: Velikoj Britaniji i SAD. Teheran je predlagao kondominium - paritetno zajedničko upravljanje, ali to nije zadovoljavao Peterburg, jer nije bio uveren u istovetnu orijentaciju Irana. A eksteritorijalnost je omogućavala vojno-političku bezbednost magistrale. Pregovori su bili prekinuti 1908. godine, čemu je pogodovao rastući pritisak na Teheran iz Carigrada i Londona u vezi sa pitanjima statusa novog kanala i uslova njegovog izdržavanja. Prvi svetski rat, prirodno, nije dozvoljavao obnavljanje rusko-iranskih pregovora o projektu, a kasnija normalizacija odnosa Turske i sovjetske Rusije je umanjila njegovu aktuelnost. Boljševička Rusija i SSSR su ukazali su vojno-tehničku i ekonomsku pomoć Turskoj u periodu njenog suprotstavljanja Antanti i Grčkoj (1919-1923). U zamenu, Ankara je u septembru 1924-e godine garantovala da Bosfor i Dardaneli nikada neće biti iskorišćeni na štetu interesa SSSR. Sa smrću Mustafe Kemala Ataturka, u novembru 1938-me, antisovjetske, tačnije - panturske tendencije u politici Ankare su se oštro pojačale. Međutim, od kraja 30-ih su počeli da se pogoršavaju i sovjetsko-iranski odnosi, što je bilo izazvano aktivnim uticajem Engleske, Nemačke i Turske na spoljnu politiku Teherana. Tamo su se upravo pripremali da ukinu sovjetsko-iranski sporazum iz 1921. godine „O prijateljstvu i granici“ prema kojem (član 6) je SSSR, u slučaju pretnje njegovoj bezbednosti, imao pravo da u Iran uvede svoju vojsku. Zabrinjavajući događaji na sovjetsko-nemačkom frontu, pretnja napada Turske na SSSR i približavanje nemačko-italijanske vojske Sueckom kanalu 1942-e nisu mogli a da ne potpomognu intenziviranje radova na kanalu Kaspijsko more - Persijski zaliv. Obe strane su okarakterisale projekat kao uzajamno koristan i zbog toga perspektivan. Pitanje je pokrenuto na pregovorima I. V. Staljina sa M.R. Pahlevijem, koji je održan 1943. godine u Teheranu. Oštro pogoršanje sovjetsko-turskih odnosa od 1945-1953, sa jedne strane, je omogućilo reanimaciju projekta Kaspijsko more - Persijski zaliv. Ali, sa druge strane - pokušaji SSSR u tom istom periodu „da pripoji“ Iranski Azerbajdžan Azerbajdžanskoj SSR, doveli su do pojačanog uticaja na Teheran Vašingtona i Londona. Zbog toga su na projekat zaboravili na duže vreme, tim pre, što je u proleće 1953. godine Sovjetski Savez uzeo kurs na normalizaciju odnosa sa Turskom, kao neku vrstu protivteže složenim odnosima sa Iranom. Ipak, 1962. godine formirana je sovjetsko-iranska komisija za pripremu pitanja, a sa njenim razmatranjima bio je upoznat tadašnji šefa Vrhovnog sovjeta SSSR L. I. Brežnjev. Prva varijanta kanala bila je razmotrena za vreme posete sovjetskog premijer-ministra SSSR Alekseja Kosigina Teheranu, početkom aprila 1968-me. Projekat su, uglavnom, odobrile obe strane. Od jeseni 1975-te, SAD su počele da razrađuju planove za svrgavanja šahovog režima i provociranje iransko-sovjetske i iransko-iračke konfrontacije. Tokom 60-70-ih godina u Iranu je uz pomoć SSSR bilo izgrađeno više od 60 industrijskih, energetskih i transportnih objekata, računajući jedan od najvećih u regionu - Isfaganski metalurški kombinat i magistralu, koja se nalazila sasvim blizu Azerbajdžanske SSR u dužini od bezmalo 500 kilometara. Vašington, London i Ankara su insistirali na tome da se osnovne eksportne količine iranskog plavog goriva transportuju preko Turske, ali Moskva i Teheran su se 1972-1973. godine dogovorili o tranzitu iranskog gasa na evropsko tržište - i to u toku narednih 20 godina - preko SSSR. Te isporuke su morale da otpočnu od 1976. godine, ali pogoršanje unutarpolitičke situacije i kasniji poznati događaji u Iranu doveli su do „konzervacije“ projekta. Rečju, magistrala Kaspijsko more - Persijski zaliv, neobično pogodna za SSSR i Iran, susrela se sa sve aktivnijim protivljenjem SAD i NATO. Mada se, sudeći po navedenim sporazumima i tendencijama u bilateralnim odnosima, korak po korak pripremao pravni, ekonomski i tehnološki teren. Sada je projekat u spisku prioritetnih za Teheran, a za razliku od šah-perioda, u zemlji ni na koji način ne skrivaju ni parametre kanala, ni pregovore sa drugim zemljama, po pitanju njegove izgradnje. Kao što konstatuju iranski eksperti i mediji, kanal Kaspijsko more - Persijski zaliv, direktno odvodi u Indijski okean ne samo Rusiju, već i većinu drugih zemalja eks-SSSR, a takođe Evrope. Za potencijalne korisnike, taj vodeni put je više nego dvaput kraći od tradicionalne vodene magistrale kroz Tursku. Zbog toga u doradi projekta, učestvuju ne samo iranski, već i strani specijalisti. Uvođenje kanala u eksploataciju planira se posle 2020. godine. Slične ocene su izrekli eksperti ruskih udruženja. Ukratko, kopneni kanal Kaspijsko more - Persijski zaliv, koji u celini prolazi preko teritorije Irana u stanju je da obezbedi najkraći izlaz u basen Indijskog okeana iz severnog Antlantika, Baltičkog, Crnomorsko-Azovskog, Dunavskog i Volško-Kaspijskog basena. Ta magistrala je neophodna zemlji ne samo kao transportni koridor, već i radi obezbeđenja presne vode centralnim sušnim reonima. Istina, sve je to, iako, mnogo obećavana, ipak, još uvek, samo perspektiva. Još 1996-1997. godine rukovodstvo Ministarstva puteva i transporta Irana, upućujući delegacije u Rusiju, javljalo je o nastojanju da se privuku njene investicije ili tehnologije za izgradnju transiranskog vodenog puta. Rusija je u principu je odobrila te predloge, zalažući se za njihovu svestranu proradu, naročito u sferi ekologije - imajući u vidu jedinstvenost biosredine Kaspijskog mora. Tada je bio postignut dogovor da se zajedno razmotri rusko iskustvo hidrotehničke izgradnje. Delegacije koje je slao Teheran, iz Irana, počele su redovno da posećuju Belomorsko-Baltički, Volgo-Baltički i Volgo-Donski kanal. A 1998-me godine je formirana zajednička ekspertska grupa za izučavanje transiranskog vodenog projekta, a sledeće godine vlada Islamske Republike je zvanično odobrila njegovu doradu. Ukupna dužina kanala treba da bude oko 700 kilometara, računajući i one po tokovima reka severo-zapadnog (prikaspijskog) i jugo-zapadnog Irana, uz granicu sa Irakom, međunarodne kanale preko Šat-el-Araba, približno 450 kilometara duge. Potrebne investicije za gradnju svih arterija iranska strana je 2013. godine ocenjivala na minimalno 10 milijardi dolara. Potpuna isplativost projekta nastupiće, prema iranskim ocenama, pete godine od momenta puštanja u upotrebu. Po tim istim proračunima, kanal će obezbediti Rusiji i Iranu 1,2-1,4 i 1,4-1,7 milijardi dolara tranzitnih prihoda - počev od treće-četvrte godine eksploatacije. Početkom 2000-ih, predstavnici Teherana su predložili Rusiji niz varijanti otplate njene tehnološke podrške pri gradnji kanala, a takođe izgradnje u RF teretnih brodova („reka-more“) i pomoćnih brodova, koji su potrebni na vodenom putu.

Pročitajte još:Raspad Šengena bi mogao da bude „pakao“ za EvropuTehnologija ruskog MS-21 prevazišla „boing 787“

Izvor: fakti.org