Pravda

Nakon izbora u Južnoj Karolini gotovo je nemoguće izbeći fundamentalni zaključak o ovim predsedničkim izborima: Donald Tramp je politički fenomen. Ovo što se sada događa praktično je bilo nemoguće zamisliti pre samo par meseci, uzevši u obzir njegov prostački populizam, običaj da otvoreno i direktno napada oponente i prividni nedostatak kapaciteta da ovlada intrigama javne politike. Ipak, sada je tu gde jeste – postao je najvažnija figura cele kampanje i čovek koji ima veći uticaj na tekuću političku dramu od bilo kog drugog kandidata iz obe partije. U svetlu pobede – sa 11 procenata razlike – u Južnoj Karolini, Tramp proživljava svojih pet minuta slave u republikanskoj trci. NJegovih minuti će možda i iscureti, kao što mnogi već dugo predviđaju. Ali, čak i ako se to dogodi, on je toliko izmenio politički pejzaž zemlje da u doglednoj budućnosti neće biti moguć povratak na staro. Sve je jasnije da će Tramp biti veoma važan akter – u novonastaloj trci tri čoveka – koji će se suprostaviti senatorima Marku Rubiju sa Floride i Tedu Kruzu iz Teksasa. Svaki od njih trojice može da osvoji republikansku nominaciju, ali sada je već jasno da je Tramp favorit; čovek čiji dosadašnji izborni uspesi ukazuju da ima najveću šansu da izboksuje značajan broj pobeda u ključnom „super utorku“, grupi državnih izbora koji se istovremeno održavaju 1. marta, i da potom obezbedi veliki broj delegata u takmičenju koje se sredinom marta održava po principu „pobednik nosi sve“. Ne mora da znači da će se stvari odvijati na taj način, ali sve ukazuje da će biti baš tako. Da bismo razumeli ovaj politički fenomen treba da sagledamo tri ključna elementa – Trampovu ličnost, teme na koje se fokusira i izjave, i nešto što izgleda kao instinktivna sposobnost da kapitalizuje pritajeni bes, frustracije i strahove velikih slojeva biračkog tela.

Napadi na političku korektnost

NJegova ličnost je sasvim retka, ali u svakom slučaju ne ona koja bi bila sposobna da generiše ovoliku političku podršku u normalnim ili mirnijim vremenima. Sebe prikazuje kao velikog, drskog i smelog samohvalisavca koji ume da prokrči put do bilo kog cilja. Govori spontano, vodi se instinktom i ne obazire se na reakcije pristojnog građanstva, koga izjednačava sa prezrenim establišmentom koji upravlja Amerikom. Napadi na političku korektnost služe baš tom cilju, a njegovim pristalicama se to sviđa i očigledni užitak koji im pričinjava taj sukob iz njih izmamljuje reakcije. Nastupajući ratoborno, on istovremeno ostavlja utisak pribranog i smirenog čoveka. U govoru koji je održao posle pobede u Južnoj Karolini demonstrirao je sposobnost da se biračima obrati prirodnim i emotivnim jezikom koji prigoduje i njegovoj ličnosti i cilju kojem teži. Čestitajući protivnicima, prvo je uspeo da ih pecne, da bi brzo potom smirio strasti. „Verujte mi, nije lako voditi predsedničku kampanju“, navodi on. „To je teško, gadno, zlo, nemoralno... Prelepo je.“ Time je izazvao smeh i istovremeno potvrdio svoju pobedu izvojevanu u areni krvoločne političke realnosti i složenih društvenih okolnosti. Potom se neprimetno prebacio na svj osnovni narativ. „Kada pobedite, to je prelepo“, rekao je Tramp i nastavio: „A mi ćemo početi da pobeđujemo za ovu zemlju“. Ovo nije uobičajena politička retorika. Ezra Klajn, pišući za Voks, navodi da Tramp nema osećaj stida – prosto ne mari za mišljenje drugih o njegovim postupcima i delima – što povlači za sobom pitanje šta bi ga obuzdavalo u vršenju dužnosti predsednika velike i moćne zemlje. Pronicljivo i uznemirujuće zapažanje. Ali njegove pristalice ne haju za to; previše su isfrustrirani i besni. Sudeći po izlaznim anketama iz Južne Karoline, celih 92 odsto glasača izjasnilo se da su besni ili nezadovoljni federalnom vladom, a 53 odsto njih je navelo da se osećaju „izdanim“ od njihove partije (u NJu Hempširu je broj onih koji su naveli da se tako osećaju iznosio 47 odsto). Ovo su značajne cifre koje pokazuju da dobar deo biračkog tela danas klizi u političku alijenaciju. To je dugoročno neodrživa politička situacija, što delimično objašnjava pojavu Donalda Trampa i skromani i nesigurni nastup DŽeba Buša, koji je posle glasanja u Južnoj Karolini odlučio da okonča mučnu predsedničku kampanju. Buš nije mogao da govori o političkoj alijenaciji, jer mu je ona nepoznata. On je apsolutni status kvo političar u situaciji u kojoj je status kvo glavni razlog za bes i osećaj izdaje, koji se ispoljio u subotnjnim izlaznim anketama. NJegova vizija savršene kampanje podrazumevala je okupljanje eklektičke mešavine kreativnih stručanja, programe od pet tačaka i pažljivo skrojene političke kompromise, čiji je cilj smanjivanje razlika povodom najvažnijih pitanja našeg vremena.

Trampova pitanja

Nije upalilo. Republikanski glasači nisu zainteresovani za ostavljanje ključnih pitanja po strani, jer smatraju da je njihovo rešavanje direktno povezno sa budućnošću i identitetom nacije. Žele da se ti problemi reše na ovaj ili onaj način i potreban im je pobednički karakter čoveka koji će se snažno založiti da se njihov glas daleko čuje. To nas dovodi do Trampovih tema, na koje se fokusiraju i njegove izjave. Počelo je sa napadima na političku korektnost, koja je postala neka vrsta batine u rukama liberala, koji više vole da zabrane svojim protivnicima da govore nego da ih argumentovano opovrgnu. Tramp jaše na tom talasu, prvo se predstavljajući kao ratnik protiv političke korektnosti, a potom i nastupajući sa apsolutno neuvijenom i direktnom retorikom usmerenom protiv onih koji bi da kontrolišu politički diskurs služeći se oružjem političke korektnosti. Dok im Tramp nije stao na crtu, niko nije mogao ni da pretpostavi koliko je besa i frustracije izazvao ovaj fenomen. Pošto je napadima na političku korektnost sebi utabao put, Tramp je automatski u republikanski diskurs uveo pitanja koja nikada ne bi dobila dovoljnu količinu pažnje da nije bilo njega. Primeri: Ilegalna imigracija: U svom prvom pažnje vrednom potezu u statusu predsedničkog kandidata, Tramp je, služeći se svojim iskrenim i direktnim načinom govora, izrazio stavove na takav način da je većina glasača poverovala da bi on zaista mogao da se efikasno uhvati ukoštac sa tim problemom, za šta je retko koji Amerikanac verovao da su njihovi političari spremni. Izlazne ankete iz Južne Karoline pokazuju da je 52 odsto anketiranih odobravalo davanje legalnog statusa ilegalnim doseljenicima, dok 44 osto njih smatra da je rešenje u deportaciji. Uzevši u obzir da deportacija nije razmatrana kao politički prihvatljivo rešenje čak ni pre godinu dana, ovo je impozantan podatak. Izlazna anketa nije otišla korak dalje u proveri koliko čvrsto su pobornici deportacije privrženi svom stavu u poređenju sa onima koji preferiraju davanje legalnog statusa, ali treba istaći da je primetno da se Trampov stav emotivnije zagovara u odnosu na suprotno stanovište. Zabrana muslimanima da ulaze u SAD: Izlazne ankete pokazuju da oko 73 odsto birača podržava ovaj veoma kontroverzni Trampov predlog, u poređenju sa 24 odsto koji mu se protive. Ove cifre su slične onima koje su se pojavile tokom izbora u NJu Hempširu, a to ne dokazuje samo Trampovu političku odvažnost nego i sposobnost da uoči potencijal u pitanjima koja retko ko drugi uopšte smatra dostojnim pomena. Kada je Tramp prvi put izašao sa ovim stavom, napadnut je sa svih strana, posebno iz njegove partije, i verovatno najviše od DŽeba Buša. Danas je Tramp pobednik izbora u Južnoj Karolini, a Buš je ispao iz predsedničke trke. Uzevši u obzir procente iz anketa, teško je zaključiti da ovo pitanje nije imalo uticaja na ovakav razvoj događaja. Rat u Iraku: Tramp je donekle rizikovao kada se na samom početku deklarisao kao vatreni protivnik ove ludorije DŽordža V. Buša. Potom je postupio neodgovorno (što ne znači i pogrešno), optužujući Buša i njegove visoke zvaničnike da su lagali Amerikance o postojanju oružja za masovno uništenje u Iraku pre invazije. Ali Republikanska partija mora da se suoči sa nekim zastrašujućim činjenicama povodom tog rata i njihovom korelacijom sa događajima koji su usledili na Bliskom Istoku. Rend Pol je pokušao da istera to pitanje na čistac, ali nije imao ni stila ni snage, koji su neophodni da se ono uvede u zvanični diskurs partije. Tramp ga je prosto tresnuo pitanjem o republikanski sto, gde će morati da bude ozbiljno razmotreno s obzirom na široko rasprostranjeno osećanje među Amerikancima da je taj rat bio greška. Uzdržanost prema neokonima: Tramp kaže da će pokušati da se udruži sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Nema problema sa puštanjem Putinove Rusije i Irana da pružaju podršku sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu ako je to neophodno da bi se porazila Islamska država. Obećava da će uništiti ID, ali izbegava onu vrstu vilsonovskog izraza kojom obiluje retorika Marka Rubija i drugih republikanaca (kao i demokrata). Ovi stavovi govore da nikada nije bio zaljubljenik u neokonsku spoljnu politiku, koja je uvukla DŽordža V. Buša u Irak, naterala Baraka Obamu da predvodi napore za svrgavanje libijskog predsednika Muamera el Gadafija i još uvek preovlađuje u republikanskom establišmentu. Nije ni čudo što redakcije listova Vol Strit Žurnal i Vikli Standard ne mogu da sakriju zabrinutost zbog Trampove kandidature. Protekcionizam: Ovaj politički pogled ima svetlu tradiciju u analima Republikanske partije i njene preteče partije Viga. Ali još od vremena velike depresije i Smut-Havli takse, koju je uvela Huverova administracija (koja se uglavnom smatra ekonomski katastrofalnom), malo velikih političara iz bilo koje partije su se usudili da napuste protekcionistički kurs (iako su radnički sindikati u više navrata gurnuli demokratsku stranku u tom pravcu tokom prethodnih decenija). Vrlo je diskutabilno da li protekcionizam zaista štiti nacionalnu ekonomiju. Ali Trampov stav o ovom pitanju, sa političke tačke gledišta, reflektuje odlučnost i dobar osećaj za tajming.

Čovek koji se vodi sopstvenim instiktima

Nijedno od ovih pitanja ne bi bilo na stolu da se Tramp nije uključio u republikansku predsedničku trku, a očito svako od njih ima snažan odjek kod dobrog dela glasača ove partije. Zbog toga je Tramp sa svojim hvalisanjem, nekonvencionalnim načinom razmišljanja i ratobornošću transformisao republikansku debatu u Americi i razgolitio ideološki jaz koji razdvaja nezadovoljne birače i figure poput DŽeba Buša i ostatka konvencionalne partijske elite. Na kraju, jedan osvrt na Trampov politički instinkt u sklopu analize načina na koji je profitirao od straha i frustracija velikih glasačkih grupa. Nema dokaza da je građevinski milijarder pažljivo proučavao političko-demografske anketne podatke sa ciljem da biračima pošalje poruku koja će ga vinuti ovoliko visoko u predsedničkoj trci. Niti deluje da je imao onu vrste savetnika koji se vrzmaju uokolo nadajući se da će i ovoga puta učestvovati u još jednoj predsedničkoj kampanji. Deluje kao da se čovek prosto najviše vodio sopstvenim instinktima, reagujući spontano i prirodno u svojim nastupima. Malo je političara koji su sposobni to da izvedu. Tramp možda hoće, a možda i neće osvojiti predsedničku nominaciju, a, ukoliko u tome uspe, opet možda hoće, a možda i neće biti od koristi njegovoj zemlji i partiji. Ali, tragajući za tim odgovorima, imamo priliku da gledamo rast jednog političkog fenomena.

Pročitajte još:Trampovi adutiUkrajinac je danas onaj koji je spaljivao ljude u Odesi i streljao decu u GorlovkiČime preti razmeštaj jedinica američke koalicije u Siriji

Izvor: The National Interest, Novi Standard