Правда

Након избора у Јужној Каролини готово је немогуће избећи фундаментални закључак о овим председничким изборима: Доналд Трамп је политички феномен. Ово што се сада догађа практично је било немогуће замислити пре само пар месеци, узевши у обзир његов простачки популизам, обичај да отворено и директно напада опоненте и привидни недостатак капацитета да овлада интригама јавне политике. Ипак, сада је ту где јесте – постао је најважнија фигура целе кампање и човек који има већи утицај на текућу политичку драму од било ког другог кандидата из обе партије. У светлу победе – са 11 процената разлике – у Јужној Каролини, Трамп проживљава својих пет минута славе у републиканској трци. Његових минути ће можда и исцурети, као што многи већ дуго предвиђају. Али, чак и ако се то догоди, он је толико изменио политички пејзаж земље да у догледној будућности неће бити могућ повратак на старо. Све је јасније да ће Трамп бити веома важан актер – у новонасталој трци три човека – који ће се супроставити сенаторима Марку Рубију са Флориде и Теду Крузу из Тексаса. Сваки од њих тројице може да освоји републиканску номинацију, али сада је већ јасно да је Трамп фаворит; човек чији досадашњи изборни успеси указују да има највећу шансу да избоксује значајан број победа у кључном „супер уторку“, групи државних избора који се истовремено одржавају 1. марта, и да потом обезбеди велики број делегата у такмичењу које се средином марта одржава по принципу „победник носи све“. Не мора да значи да ће се ствари одвијати на тај начин, али све указује да ће бити баш тако. Да бисмо разумели овај политички феномен треба да сагледамо три кључна елемента – Трампову личност, теме на које се фокусира и изјаве, и нешто што изгледа као инстинктивна способност да капитализује притајени бес, фрустрације и страхове великих слојева бирачког тела.

Напади на политичку коректност

Његова личност је сасвим ретка, али у сваком случају не она која би била способна да генерише оволику политичку подршку у нормалним или мирнијим временима. Себе приказује као великог, дрског и смелог самохвалисавца који уме да прокрчи пут до било ког циља. Говори спонтано, води се инстинктом и не обазире се на реакције пристојног грађанства, кога изједначава са презреним естаблишментом који управља Америком. Напади на политичку коректност служе баш том циљу, а његовим присталицама се то свиђа и очигледни ужитак који им причињава тај сукоб из њих измамљује реакције. Наступајући ратоборно, он истовремено оставља утисак прибраног и смиреног човека. У говору који је одржао после победе у Јужној Каролини демонстрирао је способност да се бирачима обрати природним и емотивним језиком који пригодује и његовој личности и циљу којем тежи. Честитајући противницима, прво је успео да их пецне, да би брзо потом смирио страсти. „Верујте ми, није лако водити председничку кампању“, наводи он. „То је тешко, гадно, зло, неморално... Прелепо је.“ Тиме је изазвао смех и истовремено потврдио своју победу извојевану у арени крволочне политичке реалности и сложених друштвених околности. Потом се неприметно пребацио на свј основни наратив. „Када победите, то је прелепо“, рекао је Трамп и наставио: „А ми ћемо почети да побеђујемо за ову земљу“. Ово није уобичајена политичка реторика. Езра Клајн, пишући за Вокс, наводи да Трамп нема осећај стида – просто не мари за мишљење других о његовим поступцима и делима – што повлачи за собом питање шта би га обуздавало у вршењу дужности председника велике и моћне земље. Проницљиво и узнемирујуће запажање. Али његове присталице не хају за то; превише су исфрустрирани и бесни. Судећи по излазним анкетама из Јужне Каролине, целих 92 одсто гласача изјаснило се да су бесни или незадовољни федералном владом, а 53 одсто њих је навело да се осећају „изданим“ од њихове партије (у Њу Хемпширу је број оних који су навели да се тако осећају износио 47 одсто). Ово су значајне цифре које показују да добар део бирачког тела данас клизи у политичку алијенацију. То је дугорочно неодржива политичка ситуација, што делимично објашњава појаву Доналда Трампа и скромани и несигурни наступ Џеба Буша, који је после гласања у Јужној Каролини одлучио да оконча мучну председничку кампању. Буш није могао да говори о политичкој алијенацији, јер му је она непозната. Он је апсолутни статус кво политичар у ситуацији у којој је статус кво главни разлог за бес и осећај издаје, који се испољио у суботњним излазним анкетама. Његова визија савршене кампање подразумевала је окупљање еклектичке мешавине креативних стручања, програме од пет тачака и пажљиво скројене политичке компромисе, чији је циљ смањивање разлика поводом најважнијих питања нашег времена.

Трампова питања

Није упалило. Републикански гласачи нису заинтересовани за остављање кључних питања по страни, јер сматрају да је њихово решавање директно повезно са будућношћу и идентитетом нације. Желе да се ти проблеми реше на овај или онај начин и потребан им је победнички карактер човека који ће се снажно заложити да се њихов глас далеко чује. То нас доводи до Трампових тема, на које се фокусирају и његове изјаве. Почело је са нападима на политичку коректност, која је постала нека врста батине у рукама либерала, који више воле да забране својим противницима да говоре него да их аргументовано оповргну. Трамп јаше на том таласу, прво се представљајући као ратник против политичке коректности, а потом и наступајући са апсолутно неувијеном и директном реториком усмереном против оних који би да контролишу политички дискурс служећи се оружјем политичке коректности. Док им Трамп није стао на црту, нико није могао ни да претпостави колико је беса и фрустрације изазвао овај феномен. Пошто је нападима на политичку коректност себи утабао пут, Трамп је аутоматски у републикански дискурс увео питања која никада не би добила довољну количину пажње да није било њега. Примери: Илегална имиграција: У свом првом пажње вредном потезу у статусу председничког кандидата, Трамп је, служећи се својим искреним и директним начином говора, изразио ставове на такав начин да је већина гласача поверовала да би он заиста могао да се ефикасно ухвати укоштац са тим проблемом, за шта је ретко који Американац веровао да су њихови политичари спремни. Излазне анкете из Јужне Каролине показују да је 52 одсто анкетираних одобравало давање легалног статуса илегалним досељеницима, док 44 осто њих сматра да је решење у депортацији. Узевши у обзир да депортација није разматрана као политички прихватљиво решење чак ни пре годину дана, ово је импозантан податак. Излазна анкета није отишла корак даље у провери колико чврсто су поборници депортације привржени свом ставу у поређењу са онима који преферирају давање легалног статуса, али треба истаћи да је приметно да се Трампов став емотивније заговара у односу на супротно становиште. Забрана муслиманима да улазе у САД: Излазне анкете показују да око 73 одсто бирача подржава овај веома контроверзни Трампов предлог, у поређењу са 24 одсто који му се противе. Ове цифре су сличне онима које су се појавиле током избора у Њу Хемпширу, а то не доказује само Трампову политичку одважност него и способност да уочи потенцијал у питањима која ретко ко други уопште сматра достојним помена. Када је Трамп први пут изашао са овим ставом, нападнут је са свих страна, посебно из његове партије, и вероватно највише од Џеба Буша. Данас је Трамп победник избора у Јужној Каролини, а Буш је испао из председничке трке. Узевши у обзир проценте из анкета, тешко је закључити да ово питање није имало утицаја на овакав развој догађаја. Рат у Ираку: Трамп је донекле ризиковао када се на самом почетку декларисао као ватрени противник ове лудорије Џорџа В. Буша. Потом је поступио неодговорно (што не значи и погрешно), оптужујући Буша и његове високе званичнике да су лагали Американце о постојању оружја за масовно уништење у Ираку пре инвазије. Али Републиканска партија мора да се суочи са неким застрашујућим чињеницама поводом тог рата и њиховом корелацијом са догађајима који су уследили на Блиском Истоку. Ренд Пол је покушао да истера то питање на чистац, али није имао ни стила ни снаге, који су неопходни да се оно уведе у званични дискурс партије. Трамп га је просто треснуо питањем о републикански сто, где ће морати да буде озбиљно размотрено с обзиром на широко распрострањено осећање међу Американцима да је тај рат био грешка. Уздржаност према неоконима: Трамп каже да ће покушати да се удружи са руским председником Владимиром Путином. Нема проблема са пуштањем Путинове Русије и Ирана да пружају подршку сиријском председнику Башару ел Асаду ако је то неопходно да би се поразила Исламска држава. Обећава да ће уништити ИД, али избегава ону врсту вилсоновског израза којом обилује реторика Марка Рубија и других републиканаца (као и демократа). Ови ставови говоре да никада није био заљубљеник у неоконску спољну политику, која је увукла Џорџа В. Буша у Ирак, натерала Барака Обаму да предводи напоре за свргавање либијског председника Муамера ел Гадафија и још увек преовлађује у републиканском естаблишменту. Није ни чудо што редакције листова Вол Стрит Журнал и Викли Стандард не могу да сакрију забринутост због Трампове кандидатуре. Протекционизам: Овај политички поглед има светлу традицију у аналима Републиканске партије и њене претече партије Вига. Али још од времена велике депресије и Смут-Хавли таксе, коју је увела Хуверова администрација (која се углавном сматра економски катастрофалном), мало великих политичара из било које партије су се усудили да напусте протекционистички курс (иако су раднички синдикати у више наврата гурнули демократску странку у том правцу током претходних деценија). Врло је дискутабилно да ли протекционизам заиста штити националну економију. Али Трампов став о овом питању, са политичке тачке гледишта, рефлектује одлучност и добар осећај за тајминг.

Човек који се води сопственим инстиктима

Ниједно од ових питања не би било на столу да се Трамп није укључио у републиканску председничку трку, а очито свако од њих има снажан одјек код доброг дела гласача ове партије. Због тога је Трамп са својим хвалисањем, неконвенционалним начином размишљања и ратоборношћу трансформисао републиканску дебату у Америци и разголитио идеолошки јаз који раздваја незадовољне бираче и фигуре попут Џеба Буша и остатка конвенционалне партијске елите. На крају, један осврт на Трампов политички инстинкт у склопу анализе начина на који је профитирао од страха и фрустрација великих гласачких група. Нема доказа да је грађевински милијардер пажљиво проучавао политичко-демографске анкетне податке са циљем да бирачима пошаље поруку која ће га винути оволико високо у председничкој трци. Нити делује да је имао ону врсте саветника који се врзмају уоколо надајући се да ће и овога пута учествовати у још једној председничкој кампањи. Делује као да се човек просто највише водио сопственим инстинктима, реагујући спонтано и природно у својим наступима. Мало је политичара који су способни то да изведу. Трамп можда хоће, а можда и неће освојити председничку номинацију, а, уколико у томе успе, опет можда хоће, а можда и неће бити од користи његовој земљи и партији. Али, трагајући за тим одговорима, имамо прилику да гледамо раст једног политичког феномена.

Прочитајте још:Трампови адутиУкрајинац је данас онај који је спаљивао људе у Одеси и стрељао децу у ГорловкиЧиме прети размештај јединица америчке коалиције у Сирији

Извор: The National Interest, Нови Стандард