Pravda

Da li si se ikad pokajao zato što si otišao na Krim, pa u Novorusiju? Nisam se pokajao ni jednog trenutka. Ne kažem da nije bilo teških i složenih situacija kad sam pomislio kako bi bilo dobro da sam sad kući u Srbiji, mnogo bolje nego ovde. Ali to je bilo razmišljanje, a ne kajanje. Kad bije artiljerija i meci zuje na sve strane, veruj da bih rado bio na nekom drugom mestu. Ali za razliku od druge strane mi ovde kad je teško pretrpimo malo, krenemo napred i obavimo zadatak. Koji je tvoj najteži trenutak u Novorusiji? Bilo je mnogo teških trenutaka, to je teško izdvojiti jer mnoge stvari ne možeš sravniti. Na primer, veoma je teško kad ti ginu ljudi oko tebe. U prvom napadu na aerodrom u Donjecku,  26. maja 2014. za ceo dan boja tamo imali smo jednog poginulog,  a Ukrajinci su imali 97. Borbe su bile žestoke u terminalima, ali to je bila grupa dobrovoljaca koji su imali iskustva iz Čečenije i Avganistana, jednom rečju sa dosta iskustva u takvim uslovima ratovanja, a i tamo je bilo nešto preko hiljadu ukrajinskih vojnika pa i nije bilo teško pogoditi. Međutim, kad smo izlazili i već bili na skoro kilometar od aerodroma iz zasede su nam naši ljudi iz bataljona Vostok uništili dva „kamaza“. Oni su dobili naređenje i zadatak, kako kažu iz samog vrha, da to idu dva „kamaza“ sa ukrajinskim vojnicima i svoj zadatak su obavili. Ubijeno je trideset pet naših boraca, a nas troje smo ostali živi. To je bio prvi i jedan u nizu teških trenutaka, jer gledati svoje borce poginule to je jako teško, a još kad znaš da su ih ubili ljudi iz iste armije još teže. Naravno niko nikad nije odgovarao za to. Posle toga sahranio sam još dosta svojih saboraca i svaki od njih je ostavio po nekoliko sedih na glavi. Takođe, jako je teško i kad vidiš poginulu decu. Na rukama mi je umro dečačić od izlivanja krvi jer mu je artiljerijska granata otkinula udove. Osećaj nemoći uraditi bilo šta je užasan, a sutradan u isti dom je upala još jedna granata i ubila i devojčicu u krevecu.  Ne postoje reči za opisati taj osećaj nemoći i želje osvetiti tu decu koju tuku sa velikih daljina i to samo zato što hoće da govore svojim jezikom i što je tamo neko u Americi i NATO paktu rešio da počne rat sa Rusijom. Takođe teški trenuci su i drugi, na primer razočarenje kad sam shvatio da su neki Srbi ovde došli iz loših namera, kao što su Gerovac, Počuča i Stanić. Međutim oni su mizerni, jer je mnogo Srba ovde bilo ratovalo i vratilo se kući. Vi u Srbiji to ne znate , međutim ima naših Srba koji su dolazili kad su bili žestoki bojevi. Niko nije znao sem mene i mojih pretpostavljenih da su oni ovde zbog problema koji bi ih čekali u Srbiji. Kad je bilo teško odvojevali su po nekoliko meseci i zatim se vratili nazad. Uveren sam i da njihovi najbliži prijatelji ne znaju za to, a bili su pravi vojnici. Na primer ta tri parazita sam izdvojio kao razočarenje , a mogu da izdvojim jednog Srbina koji je za mene bio posebno drag. Da li misliš na Dejana Vujića? Ne pričam o Vujiću, on je jedan od pravih heroja koji nikad, ali nikad nije odbio zadatak i išao je tamo gde mnogi ruski vojnici ne bi išli. Morao sam da kažem neku reč i o njemu jer su ga mnogi osuđivali i klevetali da radi za BIA. Jednom prilikom sam rekao da ako je tačno da radi za BIA, da pošalju još tridesetak takvih i mi bi stigli do Kijeva. Na koga onda mislite? Javio mi se jednom prilikom preko zajedničkih poznanika čovek od onih žestokih sa beogradskog asfalta. Iskreno malo sam bio protiv toga da takav dolazi, računao sam da će to biti jedan od umišljenih tipova koji će da mlati pištoljem i gde god stigne da se potuče sa momcima ovde za bilo kakvu sitnicu. Međutim, sve je bilo suprotno, ako bih trebao da izaberem nekoga ko je bio disciplinovan i za koga su oficiri ovde rekli lepe stvari svaki put kad smo se sreli onda je to bio naš žestoki momak. Disciplina u fulu, a i danas govore o tome da je to primer pravog vojnika. U slobodno vreme je trenirao, a na zadatke se uvek javljao dobrovoljno. Nije bilo važno da li treba da guli stražu kao obični pešadinac, jer se neko razboleo pa ga treba zameniti, ili da ide u boj. Žao mi je što ne mogu da kažem ime i prezime jer je to njegova želja, međutim ljudi u Srbiji treba da znaju ko im je ovde osvetlao obraz. Ne treba zaboraviti ni sve ostale naše Srbe ovde koji su svako na svoj način doprineli da mnogi Rusi iz Rusije, a i mnogi ljudi sa Donbasa , znajući situaciju kod nas su izrazili želju da ako ikad zatreba Srbiji pomoć oni su spremni da dođu kao dobrovoljci i da pomognu. Koji vam je najsrećniji trenutak u Donbasu? Najsrećniji trenutak na Donbasu je bio kad su me iz dečijeg doma zamolili da krstim troje dece , to se ovde naziva krestni otec i velika je odgovornost. A za mene je to bila velika čast. Kakva je budućnost Donbasa i njegovih stanovnika? Što se tiče budućnosti ovde ona je za stanovnike Donbasa sigurna i biće dobra, ali će morati mnogo da se strpe da bi uživali u tome. Ukrajinska armija, odnosno bataljoni koji se nepotčinjavaju tamo nikome, ni armiji ni predsedniku, su dobro naoružani i imaju instruktore iz Amerike, Kanade, Nemačke… Non-stop granatiraju uglavnom civile. Naši su počeli žestoko da im odgovaraju i da im nanose ponovo velike gubitke ali to njima ne smeta jer te svoje vojnike vode kao nestale. Imaju nekoliko mobilnih krematorijuma gde ih spale ili kao što su radili u Ambrosijevki odenu im pancire i bace ih u jezero. U Slavanjsku kad su ušli tamo su vadili svoje poginule iz jezera i umesto da ih predaju porodicama da budu sahranjeni kako dolikuje oni su ih pobacali u kremtarijume i izgubio se svaki trag. Razlog je jasan, treba da se zna što manje o poginulima jer bi tada nastao bunt. Na primer,  sad ide sedmi talas mobilizacije , ili kako je mi ovde nazivamo mogilizacija, jer ih šalju da poginu, ako ne od nas, onda od svojih zagran odreda. Zagran odredi su jedinice koje sede na drugoj liniji njihove odbrane i one koji pokušaju da krenu nazad, kojima je dosta rata, prosto streljaju. Kad se sve to završi tek onda će Ukrajincima biti jasno da su ustvari bili samo pijuni u rukama zapada i NATO zločinaca,  u rukama tih u koje naš narod gura petokolonaška vlast u Srbiji. Kako komantarišete tvrdnje da će Ukrajina pokušati da izvede akciju poput hrvatske „Oluje“ kako bi očistila Donbas od Rusa? I meni sve to liči na isti scenario, ista priprema, još treba uzeti u obzir da su Ukrajinci napravili nekoliko TV reportaža pravo iz Hrvatske o Oluji i da su hrvatski oficiri dolazili u Ukrajinu, verovatno da bi podelili svoja iskustva. Sve to dovodi do jednog zaključka, da se ovde sprema isti scenario. Ukrajinska armija će pokušati da napravi istu akciju, ja sam u to sto posto uveren.

Pročitajte još:

• KIJEV PRETI: „Zajedno sa Tatarima vratićemo Krim!“ Stigao je oštar odgovor Krimljana
• FORMIRANA SRBSKA OPŠTINA U NOVORUSIJI: Za predsednika izabran Marko Šolaja
• SRBIN SE SREO SA KIM DŽONG UNOM: „Devojke su plakale od sreće, tako nešto u životu nisam video“

Izvor: Oslobođenje