Pravda

Piše: Dragoslav Pakić U svom opravdanom zahtevu Kadija 1 navodi da je optuženi Šešelj, u odnosu na ukupnu konstrukciju haškog Tribunala, u tolikoj prednosti da dalja igra nema nikakvog smisla. NJegova dominacija na polju prava, opšte kulture, istorijskih zbivanja, njegova erudicija, elokvencija i duhovitost tako dominiraju sudnicom da su se mnoge sudije, razočarane u sopstvena pravnička umeća, odale piću pa su neki morali da se vrate čak u Dansku. Neke sudije, nepoverljive prema haškoj istini, pre vremena su otišle Bogu na istinu da vide ima li bar tamo haške pravde koja bi važila i za Šešelja. Naravno da su se zeznuli jer je tek Božija pravda na Šešeljevoj strani. Pored toga, optuženi je proverene i dokazane eksperte ovog suda doveo do nivoa samosažaljenja i želje za samouništenjem. To se naročito odnosi na stručnjake iz oblasti egzaktnih nauka koje je Šešelj u unakrsnom ispitivanju doveo do priznanja da ne znaju ni najelementarnije zakone fizike i hemije a kamoli zakone ovog Tribunala (koji i ne postoje). Šešelj je svojom harizmatičnom dominacijom mnogim lažnim svedocima ugrozio elementarna ljudska prava dovodeći u pitanje i osnovnu nameru Tribunala da pomoću lažnih svedoka uspostavi istinsko pomirenje naroda Zapadnog Balkana. Šešelj, pored toga, nikada nije prihvatio hašku tvrdnju da je Balkan jedino mesto na planeti koje ima samo jednu stranu sveta – zapad. Na Balkanu su države Zapadnog Balkana, narodi Zapadnog Balkana, jezici Zapadnog Balkana. Na Balkanu je i zapad zapadni. Zbog toga je Tribunal uveo nova pravila ponašanja koja glase: zapadni, pa vladaj! Kadije iz Haga su prvi put posumnjale u opravdanost sopstvene misije kada je Vuk Drašković izašao sa tvrdnjom da je Šešelj po nacionalnosti – Hrvat. Nikako nisu uspevali da dođu do odgovora na hipotetičko pitanje šta bi bilo da oni osude Šešelja, a posle se ispostavi da je Drašković bio u pravu. Ko bi ih oprao u Vatikanu. Zbog njihove prljavštine, Bela kuća bi postala Žuta kuća – iako značajnije razlike i nema. Kadija 2 je jednoglasno usvojio predlog Kadije 1, uz obrazloženje odluke saopštene na BHS jeziku, zapadna varijanta. Pouka o pravnom leku glasi: „Uh, j’bote, dobro je da se već neko setio da predloži ovo rešenje“! Ovakva odluka je tim pre opravdana što optuženi, pored svega navedenog, ima i 130 kila, obožava „jedan kućerak u Sremu“ i glas „r“ izgovara sa takvim rolanjem da bi mu na tome pozavidele i bivše estradne zvezde pariskog neba, Iv Montan i Edit Pijaf. To je francusku jezičku grupu u Tribunalu dovodilo do ludačke ljubomore, što je otežavalo razvoj daljeg sudskog procesa. Kod toliko ludaka, u situaciji gde je premnogo zbunjenih, jedini ishod koji bi se mogao očekivati je prekid daljeg suđenja. Kao prekid neželjene trudnoće. Ako su se toliki Srbi mogli osuditi bez dokaza, bez krivice i bez ikakve nade za pravdu, zašto se Šešelj ne bi mogao optužiti i bez prisustva – zaključile su Kadije. Uostalom, složili su se, bez obzira što smo naplatili dvanaest dragocenih godišnjih platurina, sa Šešeljem smo izgubili dvanaest dragocenih godina. Za to vreme smo mogli osuditi sto dvadeset Srba uz mnogo manje napora i sa mnogo više uživanja… Videli smo kako je to izgledalo u slučaju Karadžića, videće se u slučaju Mladića, kao i mnogih drugih pre njih i posle njih, svi na „ić“. Dragoceno iskustvo haške sudske prakse je da navodno razumni sud u navodno razumnom roku donosi stvarno nerazumne presude. Ko to ne razume ostaće neizlečivi Srbin. Za njega nema ni pravnog leka. Izvor: Stanje stvari