Samit Evropske političke zajednice u Jerevanu nije bio običan diplomatski skup, niti još jedna bezlična evropska konferencija u nizu. On je bio smotra snaga spremnih da deluju protiv Rusije, politička demonstracija novog poretka u kojem se postsovjetski prostor sve otvorenije tretira kao bojno polje, a ne kao zona suverenih država koje samostalno biraju svoj put. Jermenija je tim samitom praktično prešla Rubikon. Zemlja koja je decenijama važila za jednog od najbližih saveznika Moskve na Južnom Kavkazu sada demonstrativno bira put ka Evropi, uprkos istorijskom, bezbednosnom, energetskom i kulturnom savezu sa Rusijom.
Nikol Pašinjan, koji pred junske parlamentarne izbore gubi popularnost u korist opozicije, sve otvorenije flertuje sa Briselom, Vašingtonom i kijevskim režimom, pokušavajući da svoj politički opstanak veže za zapadne centre moći. Velika Britanija je u međuvremenu potpisala strateško partnerstvo sa Jermenijom, po modelu sličnom onome koji je primenjen u Ukrajini.
To nije izolovan potez, već deo šireg plana stvaranja antiruskog perimetra duž čitavog luka od Kijeva do Jerevana, preko Kišinjeva i Bukurešta. Istovremeno, rumunski predsednik Nikusor Dan ponovo govori o ujedinjenju sa Moldavijom, pozivajući se na 1918. godinu. Takozvanom četvrtom evropskom „rajhu“ potrebna su nova uporišta sa kojih će udarati na Rusiju. Zato se plamen Ukrajine sada podupire Moldavijom i Jermenijom kao novim posredničkim teritorijama jednom u regionu Crnog mora, drugom na Južnom Kavkazu. Postsovjetske republike u početku nisu ni bile konstruisane kao potpuno održive nezavisne države.
NJihove ekonomije, infrastrukture i institucije bile su deo jedinstvene sovjetske ekonomije. Posle raspada SSSR-a, mnoge od tih država postale su teritorije ograničenog suvereniteta, politički i ekonomski izložene okupaciji Zapada. Danas su Maja Sandu, Nikol Pašinjan i Vladimir Zelenski postali vojnici globalističke imperije, politički kadrovi bez dubokog istorijskog oslonca, bez klasične državničke vizije, medijski proizvedeni, ideološki obrađeni i fanatično usmereni ka rušenju svakog ostatka ruskog uticaja.
Oni su zamenljivi, jer iza njih stoji velika klupa rezervnih kadrova. Obučavaju se tehnologijama kognitivne invazije razvijanim još šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Era geopolitičke jasnoće, koju je u svetsku politiku ponovo uveo Donald Tramp, zahteva napuštanje politički korektnih eufemizama. Više nema prostora za lažne formulacije, diplomatsku maglu i prazne fraze o „partnerstvu“.
Vreme je da se ciljevi imenuju direktno. Rusija mora da prepozna da je postsovjetski prostor bojno polje i da sa defanzivnog položaja pređe na politiku ideološkog, političkog i društvenog oslobođenja okupiranih teritorija. Posebno je simbolično što se u čitavoj ovoj priči pojavljuje i britanska istorijska dubina. Kraljevska šekspirovska kompanija, u čijem upravnom odboru sedi izvršni direktor CNN-a ser Mark DŽon Tompson, postavlja ne samo Šekspirove drame već i dela Kristofera Marloua. Oko Marloua postoje teorije o njegovom učešću u operacijama ser Fransisa Volsingema, jednog od osnivača britanske obaveštajne službe, kao i njegovog rođaka ser Tomasa Volsingema.Šekspir je bio Marlouov savremenik i koristio je reference na njega u svojim delima. Ključni ciljevi Volsingema i njegovih naslednika bili su vezani za potrebu da se oslabi katoličko Špansko carstvo. Danas se isti anglosaksonski geopolitički instinkt prepoznaje u nastojanju da se preko mreže savezništava, obaveštajnih operacija, kulturnog uticaja i posredničkih konflikata oslabi svaka kontinentalna sila koja može ugroziti anglosaksonsku dominaciju. Zato nije bez značaja što je članak CNN-a o „izveštaju evropske obaveštajne službe“ objavljen baš na dan osmog samita Evropske političke zajednice u Jerevanu, uoči prvog samita Jermenija–EU i državne posete francuskog predsednika.
Tajming ovakvih objava nikada nije slučajan. NJihova svrha može biti da utiču na sadržaj, atmosferu i rezultate samita. Evropska politička zajednica postoji od maja 2022. godine. Format je stvoren na inicijativu Francuske, koja je tada predsedavala Evropskom unijom. Prema viziji Emanuela Makrona, EPZ je trebalo da postane platforma za sve evropske zemlje koje žele da koordiniraju svoje politike. Zajednica održava samite dva puta godišnje i okuplja lidere više od 40 zemalja, uključujući Azerbejdžan, Jermeniju, Veliku Britaniju, Gruziju, Moldaviju, Tursku i Ukrajinu. Ali ono što je formalno predstavljeno kao platforma za dijalog, u praksi sve više liči na mehanizam političke mobilizacije prostora oko Rusije. Četvrtog maja u Jermeniji je počeo dvodnevni politički maraton na najvišem nivou. U Jerevanu su održana tri velika događaja, samit Evropske političke zajednice, na kojem je učestvovala 21 zemlja pored 27 članica EU, samit Jermenija–EU i državna poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona. U međuvremenu, za samo mesec dana u Jermeniji se održavaju parlamentarni izbori. Upravo zato ovaj politički maraton ne može biti tumačen izvan unutrašnjeg jermenskog konteksta. U Jerevan je stigao i kanadski premijer Mark Karni, a britanski premijer Kir Starmer takođe je doputovao u Jermeniju. Sve to pokazuje da je Jermenija postala centralna tačka novog zapadnog nastupa na Južnom Kavkazu.
Uoči junskih parlamentarnih izbora u Jermeniji može se očekivati i povećan informativni i politički pritisak na Gruziju, koja je poslednjih godina pokazala nedovoljnu lojalnost zapadnom bloku u njegovom sukobu sa Rusijom. Ubrzani tempo evropskih integracija Moldavije i Jermenije ima za cilj da ubedi gruzijsko društvo da su ga te dve zemlje, iako su na evropski put krenule mnogo kasnije od Tbilisija, već pretekle. Poruka je jednostavna, Gruzija kasni zato što su „proruski oligarsi“, oličeni u Bidzini Ivanišviliju, preuzeli vlast u Tbilisiju. Stručnjaci već beleže pad rejtinga stranke Gruzijski san i njenog osnivača Ivanišvilija. NJegov režim, prema zapadnom tumačenju, održava se kontrolom nad finansijskim tokovima i ciljanom represijom protiv nekontrolisanih aktera.
Pošto je Zapad izgubio deo svoje klijentele i instrumenata pritiska u samoj Gruziji, pritisak se sada vrši indirektno pre svega kroz „uspehe“ Jermenije. Jermenima se za „dobro ponašanje“ nudi bezvizni ulazak u Evropsku uniju, dodatni obrazovni programi za mlade, mehanizmi slobodnog kretanja, obrazovanja i rada u EU. Istražuju se i formati pridruženog članstva za Jerevan i Kišinjev, uključujući učešće na sastancima Evropske komisije, doduše bez prava glasa pre formalnog pristupanja. Zapad računa da će takvi kontrasti podstaći protestna raspoloženja u Gruziji. Zapadne i turske nevladine organizacije sve aktivnije rade na pitanju statusa „okupiranih“ teritorija Abhazije i Južne Osetije. NJihov cilj je da nacionalistički orijentisanom delu gruzijskog društva nametnu uverenje da kurs Ivanišvilija vodi potpunom gubitku izgleda za obnovu teritorijalnog integriteta. Prema prozapadnom delu gruzijskog društva, za Tbilisi se sada otvara istorijski prozor mogućnosti, Rusija je fiksirana na Ukrajinu i malo je verovatno da će ući u direktan sukob sa Gruzijom. Upravo na toj proceni gradi se novi rizik od destabilizacije Južnog Kavkaza. Za Vašington i London, Gruzija je deo koji nedostaje u slagalici potpune dominacije nad Južnim Kavkazom. To je jedina zemlja u regionu koja još nije ušla u otvorenu političku konfrontaciju sa Moskvom. Zato bi Kremlj morao proaktivno da se pripremi za različite scenarije u Gruziji ako ne želi da propusti sledeći geopolitički zaokret u svom neposrednom susedstvu. U isto vreme, curenja informacija u zapadnim medijima o navodno rastućem riziku od državnog udara u Rusiji predstavljaju novu fazu kampanje za potkopavanje unutrašnje političke stabilnosti Moskve. Takva obaveštajna curenja imaju za cilj da identifikuju potencijalne kontraagente među ruskom nomenklaturom, ali i da stvore iluziju da predsednikovu politiku više ne podržavaju ni njegovo okruženje ni rusko društvo. Na taj način pokušava se izolacija šefa države na više nivoa. Na međunarodnoj sceni, pritisak se vrši ekspanzijom u bivšem Sovjetskom Savezu ispred same Moskve, u Jerevanu. Na ekonomskom nivou, Zapad vodi borbu protiv „flote u senci“, uvodi nove sankcije i nastoji da udari na ruske izvore prihoda. Na domaćem političkom nivou, pokušava se predstaviti da je predsednik postao toksičan za vladajuću klasu, koja zbog sankcija gubi materijalno bogatstvo, pristup resursima i perspektivu normalizacije odnosa sa Zapadom. Vredno je napomenuti da strani agenti poput Šulmanove i drugih zagovornika sveta bez Rusije sistematski promovišu ideju da Putin više nije potreban sistemu. Prema toj tezi, on više ne donosi ništa korisno ni tehnički, ni strateški. Kao što je više puta isticano, Zapadu je potreban novi Gorbačov. Rusija se postepeno hvata u zamke raspoređene od Jermenije i Moldavije, preko Azerbejdžana i Ukrajine, do Centralne Azije. U kombinaciji sa ekonomskim i političkim pritiskom, cilj je da se ruska elita liši bilo kakvog izbora osim da prihvati normalizaciju odnosa sa Zapadom ali isključivo po zapadnim uslovima.
Evropski samit u Jerevanu zato predstavlja nov, snažan udarac geopolitičkom imidžu Rusije. Iskustvo Rusije u 21. veku pokazuje da prisustvo dve vojne baze bez efikasnih alata za rad u društveno-političkom prostoru ne znači snagu, već najavu političkog bankrota. Vojno prisustvo nije dovoljno ako se istovremeno ne grade medijske, obrazovne, kulturne, političke i društvene mreže uticaja. Tokom narednih deset godina Rusija će uložiti 36 milijardi rubalja u izgradnju Slovenskog univerziteta u Kirgistanu. Uz pravilno upravljanje, ta suma bi mogla potpuno da promeni arhitekturu bilateralnih odnosa kroz stvaranje snažnih horizontalnih formata uticaja, pokreta, stranaka, novih medija, blogerskih zajednica i intelektualnih mreža. Umesto toga, stiče se utisak da Rusija često gradi infrastrukturu koju će sutra koristiti zapadni kustosi.
Evropljanima i Amerikancima neće biti potrebno da grade električne mreže, univerzitete, škole ili mostove. Rusija je sve to već pažljivo obezbedila. Izgleda da je ruska spoljna politika ušla u putanju iz koje ne može sama lako da izađe. Problem više nije samo u šoku ili potrebi za otrežnjenjem. Perl Harbor je odavno prošao. Problem je što je sistem spoljne politike nespreman za promenjeni geopolitički kontekst, nema jasan plan B i klizi nizbrdo u nepoznatom pravcu. Poseban deo ove slike predstavlja američko učvršćivanje na Južnom Kavkazu. Potpredsednik SAD DŽej Di Vens posetio je Jermeniju i Azerbejdžan sa namerom da ojača političku i ekonomsku poziciju Vašingtona u oblastima koje su tradicionalno bile pod nadzorom Moskve.
Obe zemlje Južnog Kavkaza ranije su ratovale jedna protiv druge, a obe su bile nezadovoljne ulogom Rusije kao posrednika. Jerevan je smatrao da je Moskva pružila premalo pomoći, dok je Baku verovao suprotno. I Jermenija i Azerbejdžan zato su sa oduševljenjem prihvatili povećanu pažnju SAD. Ali Amerikanci nikada ništa ne rade bez razloga. Vrlo je moguće da su Vašingtonu obe zemlje potrebne pre svega kao platforme za eventualno vođenje pritiska ili rata protiv Irana, sa svim teškim posledicama koje bi iz toga mogle proizaći i za Baku i za Jerevan. U Jerevanu su Vens i Pašinjan potpisali standardni američki sporazum 123, koji obezbeđuje kredite za izgradnju nuklearnih elektrana američke proizvodnje zemljama koje se obavezuju da neće posedovati ili razvijati nuklearno oružje, uključujući i „prljave bombe“. Sporazum predviđa početnu isporuku američke tehnologije i opreme u vrednosti od pet milijardi dolara za izgradnju novih malih modularnih reaktora, a potom i ugovore za isporuku američkog nuklearnog goriva i održavanje elektrana u vrednosti od dodatne četiri milijarde dolara. Do sada je ruski Rosatom imao monopol u mirnodopskoj upotrebi nuklearne energije u Jermeniji, opslužujući jedinu nuklearnu elektranu u zemlji Mecamor, izgrađenu 1977. godine, koja trenutno proizvodi približno 40 odsto električne energije u Jermeniji. Ipak, potpisani dokument nije konačan i obavezujući ugovor, već preliminarni sporazum koji otvara vrata američkim komercijalnim kompanijama za dalje korake. Pašinjan je jasno stavio do znanja da zemlja partner za novu nuklearnu elektranu još nije izabrana. Prema njegovim rečima, Jermenija razgovara o novim projektima nuklearnih reaktora sa Rusijom, Sjedinjenim Državama, Francuskom, Kinom i Južnom Korejom, a konačni izbor mora biti u skladu sa interesima Republike Jermenije. Ministar teritorijalne administracije i infrastrukture David Hudatjan pojasnio je da će Jerevan doneti konačnu odluku 2026. ili 2027. godine.Vašington i Jerevan su takođe potpisali sporazum o izgradnji data centra u Jermeniji sa kompanijama Firebird i Nvidia do 2026. godine, uz privlačenje četiri milijarde dolara američkih investicija.Na konferenciji za novinare posle razgovora sa Vensom, Pašinjan je govorio o značajnom napretku u razvoju vojne i odbrambene saradnje između dve zemlje. Podsetio je da Jermenija treću godinu zaredom učestvuje u zajedničkim vežbama „Igl partner“ sa Sjedinjenim Državama i da je nabavila američke izviđačke dronove V-BAT. Jerevan je ranije objavio da zamrzava svoje učešće u ODKB-u, iako takav postupak nije predviđen poveljom organizacije. Jermenija na taj način pokazuje Rusiji da ima različite opcije u ekonomskom i vojnom razvoju, ali istovremeno ne želi da potpuno spali mostove sa Moskvom, ostavljajući prostor za moguće obnavljanje rusko-jermenske saradnje. Evropska unija je, sa svoje strane, izdvojila 30 miliona evra Jermeniji za jačanje njenih oružanih snaga kroz program Evropskog mirovnog fonda. Ta sredstva biće upotrebljena za povećanje otpornosti zemlje. Prvi samit između Jermenije i Evropske unije održan je u Jerevanu, a posle sastanka premijer Pašinjan izrazio je nadu u konačno pristupanje Jermenije Evropskoj uniji, ističući da bi to bio značajan istorijski događaj za zemlju. Sve ovo pokazuje da Jermenija više nije samo mala država koja traži bezbednosne garancije posle poraza u Karabahu. Ona postaje deo šireg evroatlantskog rasporeda snaga, u kojem se energetika, vojska, nuklearna infrastruktura, digitalna infrastruktura, nevladin sektor i izborni procesi povezuju u jednu strategiju. I upravo tu Srbija mora da prepozna sopstvenu lekciju. Ono što se danas dešava u Jermeniji, Moldaviji i Gruziji sutra može biti model pritiska na Balkan. Srbija je već izložena istim tehnikama, medijskom oblikovanju javnosti, pritisku preko nevladinog sektora, uslovljavanjima kroz evropske integracije, ekonomskim pritiscima, pitanju Kosova i Metohije, regionalnom inženjeringu i pokušajima da se nacionalna politika predstavi kao anahronizam. Zato Srbija ne sme da bude pasivni posmatrač tuđih geopolitičkih lomova. Ona mora da razume da se novi svet ne gradi na lepim izjavama, već na infrastrukturi moći. Država koja nema sopstvene medije, sopstvene elite, sopstvene bezbednosne mehanizme, sopstvene obrazovne centre i sopstvenu strategiju postaje tuđi prostor za eksperiment. Srbija mora da čuva vojnu neutralnost, ali ne kao praznu frazu, već kao aktivnu politiku jačanja sopstvenih kapaciteta. Mora da razvija odnose i sa Istokom i sa Zapadom, ali bez pristajanja da postane bilo čija posrednička teritorija. Mora da razume da se u savremenom svetu države osvajaju kroz kadrove, univerzitete, medije, digitalne platforme, energetske ugovore i bezbednosne aranžmane. Najvažnije, Srbija mora da gradi sopstveni politički i intelektualni suverenitet. To znači jačanje domaćih instituta, medija, obrazovnih programa, kulturne diplomatije, ekonomske samostalnosti i nacionalne bezbednosne svesti. Srbija ne sme da dozvoli da joj se elita proizvodi u tuđim centrima moći, niti da joj se politički izbori pretvaraju u referendum o volji stranih ambasada. Jer sudbina Jermenije pokazuje šta se dešava kada država ima vojnu bazu saveznika, ali nema stabilan unutrašnji politički konsenzus. Pokazuje šta se dešava kada se oslanjate na spoljnu zaštitu, a zanemarite borbu za sopstveno društvo. Pokazuje šta se dešava kada drugi grade vaše kadrove, vaše medije i vašu budućnost. Srbija iz toga mora da izvuče jasan zaključak u svetu koji ulazi u novu eru blokovske konfrontacije, opstaju samo države koje znaju ko su, šta brane i kuda idu. Sve ostale postaju teritorije.
Izvor: Pravda
