Pravda

Ponedeljak, 21 April 2025 05:53

Poslednji napadi talibana, na pakistanski grad Lahor i avganistansku prestonicu Kabul, dovoljno su užasni već i zbog broja žrtava. Ali, simbolička snaga tih činova, kojima su radikalni islamisti, uprkos tome što za vratom imaju tri armije – uključujući i američku, udarili na sedišta moći u Pakistanu i Avganistanu, takođe je zastrašujuća. Lahor, u kojem su prema poslednjim podacima nastradale najmanje 72 osobe, među kojima i mnogo dece, dok je više od 300 ljudi ranjeno, središte je provincije Pandžab, glavne baze vladajuće stranke u Pakistanu. Predstavnik frakcije talibana koja je preuzela odgovornost za taj masakr, grupe zvane DŽamat ul Ahrar, otvoreno je izazivao vlast poručujući premijeru Navazu Šarifu da su prodrli u Lahor i da ih ništa neće sprečiti da nastave sa samoubilačkim napadima. U Kabulu se, pak, već drugi put za nešto više od pola godine na udaru našao niko drugi do nacionalni parlament, koji je juče zasut raketama, od kojih, ako je verovati zvaničnim informacijama koje talibani negiraju, niko nije poginuo. Prethodni put kada su je talibani uzeli za metu, skupština je upravo pokušavala da izglasa novog ministra odbrane. To što su poslanici morali da beže umesto da na funkciju postave čoveka koji će komandovati vojskom ponižavajuće je razobličilo nemoć Avganistana da suzbije pokret tvrdokornih islamista 14 godina nakon što su svrgnuti s vlasti. I pakistanske vlasti, koje često optužuju – odnosno, makar pojedine klike unutar nje, kao i obaveštajnu službu ISI – da su povezane s talibanima, sprovele su pretprošle godine ofanzivu na njihova uporišta na granici s Avganistanom, uz manje operacije čišćenja gradskih gnezda islamista u Karačiju. Time su mnoge talibane poterali preko granice, što je probleme izazvalo u Avganistanu, ali je akcija u Pakistanu delovala dovoljno uspešno da su lane, prvi put nakon 2007. godine, vlasti u Islamabadu organizovale veliku vojnu paradu na nacionalni praznik, neko vreme izbegavanu zato što ni na armijskoj smotri nije bilo moguće visokim zvanicama apsolutno garantovati bezbednost. Relativnost tog postignuća DŽamat ul Ahrar je i ranije demonstrirao: napad na Lahor im je već šesti od januara prošle godine. U prethodnih pet su ubili 66 osoba, među njima mahom šiite, koje, kao ekstremni suniti, drže za otpadnike od vere, te hrišćane i državne službenike. Upravo je Lahor pre godinu dana bio poprište istovremenog napada na dve hrišćanske crkve, u kojima je poginulo 14 vernika. I pre dva dana su hrišćani, i na Uskrs prema gregorijanskom kalendaru, kako je saopštio DŽamat ul Ahrar, bili glavna meta bombaša samoubice, koji je u gradskom parku prepunom žena i dece aktivirao eksplozivnu napravu, u gelerima raznoseći i eksere, ubačene u „paklenu mašinu” kako bi što više ljudi nastradalo. Ako udar na verske manjine u Pakistanu nije novost za tu grupu, proboj iz oblasti Mohmand, gde joj je baza, i širenje na Pandžab jeste pokazatelj sve veće smelosti DŽamata ul Ahrara. Pandžab bi za njih mogao biti dobro lovište simpatizera sudeći po tome što je, kako je prenela Al DŽazira, čak 25.000 njegovih stanovnika pre nekoliko dana prkosilo policiji i suzavcu protestujući zbog pogubljenja telohranitelja koji je s 28 metaka izrešetao guvernera te provincije jer se zauzeo za hrišćanku potpalu pod udar zakona protiv bogohuljenja. Problem s talibanima, kako se sve više ispostavlja, jeste u tome što su svi udari na njih uspeli da razbiju jedinstvenu strukturu pokreta, ali su time za neprijatelje dobijene manje grupe koje često, ako ne i stalno, rade na svoju ruku. Tako je DŽamat ul Ahrar prošle godine prišao Islamskoj državi (ID), da bi se ubrzo ipak vratio pod okrilje talibana. Spremnost avganistanskih talibana za mirovne pregovore lane je propala u frakcijskim borbama koje su izbile nakon što se saznalo da je njihov vođa, mula Omar, umro još pre dve godine, što se od običnih boraca i javnosti skrivalo. Procurivanje te informacije mnogi su, naročito u Avganistanu, stavljali na teret Pakistanu, gde je Omar navodno našao utočište na neko vreme dok nije izdahnuo pod nejasnim okolnostima. Islamabad zvanično učestvuje u mirovnom posredovanju, ali ga optužuju da nije iskreno zainteresovan za stabilizaciju susedne zemlje, s kojom ima napete odnose. Makar i razjedinjeni, avganistanski talibani od prošle godine napreduju koliko nisu u prethodnih četrnaest, otkako ih je invazija koju su predvodili Amerikanci zbacila s vlasti zbog odbijanja da nakon 11. septembra predaju Osamu bin Ladena i ostale vođe Al Kaide. NJihovi napadi, ranije usredsređeni na ruralne sredine, od kojih mnogima gospodare, sve su češći i u gradovima. U septembru su na dve nedelje bili zauzeli Kunduz, čija se odbrana raspala premda je bilo naznaka da je protivnik pred vratima, što je opet pokazalo koliko su avganistanske bezbednosne snage slabe uprkos tome što ih Zapad, u prvom redu SAD, obučava, oprema i finansira. U Kandaharu su u decembru talibani upali u drugu najveću vojnu bazu u zemlji, u kojoj su, uz domaću armiju, stacionirane i trupe NATO. Već mesecima osvajaju i teritoriju u strateški važnoj provinciji Helmand. Tamo je u njihovim rukama pet od četrnaest oblasti i ne posustaju uprkos tome što se suočavaju s američkim vazdušnim udarima i dodatnim kontingentom od, kako je nedavno izvestio „NJujork tajms”, najmanje 700 specijalaca koje je uputio Vašington, prinuđen da odustane od namere da ove godine povuče gotovo sve trupe iz Avganistana. Trenutno možda i veći izazov od jedinica avganistanske i američke armije za talibane predstavlja ID. Za razliku od DŽamata ul Ahrara, pojedine grupe talibana se „kalifatu” nisu priklonile samo nakratko. Islamska država je, prema proceni Ujedinjenih nacija s kraja prošle godine, sledbenike zavrbovala u 25 od 34 avganistanske provincije a u jednoj od njih, Nangarharu, toliko su ojačali da glasine tvrde da su tamošnji talibani i avganistanska vojska, pomognuta stranim snagama, prestali da se međusobno bore kako bi izašli na kraj sa zajedničkim neprijateljem. Islamistički pokret u Avganistanu i Pakistanu, tako, možda nastavlja da se cepa, ali ukupna opasnost od njega izgleda da je sve veća. Izvor: Politika