Naime, statistika kaže da u Srbiji svaki drugi muškarac ima neki oblik erektilne disfunkcije, pa bi seksi pilula sigurno donela neke glasove.
Međutim, dok se srpski političari toga ne dosete, nastaviće sa deljenjem paketa hrane, jer je u Srbiji ipak daleko više gladnih, zatim sa organizovanjem besplatnih lekarskih pregleda i kurseva jezika ili će jednostavno glas platiti nečijim zaposlenjem ili novcem. Ništa od toga, nažalost, ne nedostaje ni u ovoj kampanji.
U zamenu za glas stranke nude i obećavaju gotovo sve. Osim što dele blokčiće i hemijske olovke, naočare, slatkiše, pakete hrane, besplatne lekarske preglede i časove, u pojedinim opštinama nude i novac u vidu jednokratne socijalne pomoći, asfaltiranje puteva, organizuju odlazak na izlete i fudbalske utakmice...
Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, kaže da ponude koje političke partije nude za glas govore o jadu i siromaštvu, jer su ljudi spremni da za, kako navodi, izborne džidžabidže daju svoj glas. On podseća da su zarad glasa obavljani čak i hirurški zahvati u prostorijama domova kulture.
- To gubi neku vrstu smisla u onom trenutku kad partije i partijsko zapošljavanje postaje smisao života. Ali jedan broj neodlučnih birača, koji nemaju svoju partijsku ili izbornu identifikaciju, partije žele da privuku i na takav način. Tako se, recimo, sa najsiromašnijima trguje namirnicama. Bilo je i drugih obećanja, u zavisnosti koliko to glasova može da donese. Svojevremeno su odgovarajuće firme davale flomastere kojima su ljudi popunjavali izborne listiće, a sada se na izbornom mestu mobilnim telefonom može slikati glas. Nažalost, to nije netipično samo za Srbiju, nego i za čitav region, a to govori o nivou političke kulture i o razmerama siromaštva - kaže Stojiljković.
Upitan koliko partije uspeju da naplate svoje glasove za proizvode ili usluge kojima podmićuju birače, Stojiljković naglašava da nema nikakve konkretne garancije da će neko ko je obećao glas na kraju tako i glasati, ali da ipak metode da se to proveri doprinose tome, kao i strah da će možda neko saznati da niste ispunili svoj deo dila.
- Naši ljudi više razmišljaju kad stave novčanik u kesu i krenu na pijacu ili samoposlugu, nego kad idu na izbore, odnosno, imaju jako malo znanja o samom izbornom procesu, i u takvom odnosu veća je verovatnoća da će partije i uspeti da naplate glas - navodi on.
Stojiljković naglašava da stranke nisu humanitarna organizacije, kao ni da izborni proces nije humanitarni koncept, i da partije treba da prezentuju program i da omoće građanima da se opredele na osnovu toga.
- Agencija za borbu protiv korupcije može na propisan način da reaguje i da se to sankcioniše. Već smo podnosili niz prekšajnih prijava i veliki broj tih kazni je naplaćen - upozorava Stojiljković.
Slično tvrdi i Neven Cvetićanin, naučni saradnik u Institutu društvenih nauka. On kaže da deljenje hrane, lekarski pregledi i druge ponude tokom kampanje imaju uticaj na potencijalne birače.
- Pogotovu na one koji žive u siromašnijim sredinama. Takav vid kampanje nije netipičan. Demokratija je skopčana s tim da se glasa za neki određeni interes. Slično je u celom regionu. Sa druge strane, ne postoje relevantna istraživanja koliko se glasača opredeli za stranku koja im je nešto poklonila tokom predizborne kampanje. Može da se pretpostavi da je to neka vrsta nepisanog ugovora između jedne i druge strane - objašnjava on.
Upitan da li političari nemaju mašte pa svake godine dele jedno te isto, on kaže da oni nude sve ono što je ljudima najpotrebnije za svakodnevni život i da ne bi bilo realno očekivati da će iko od njih početi, u zamenu za glas, da poklanja kabanice ili deli knjige, na primer, Dobrice Ćosića.
Izvor: Alo
