Pravda

Piše: LJiljana Smajlović Moj apsolutni favorit je Nenad Čanak. Mislim da smo svi bili preneraženi kada je prethodnog dana presuđeno da Čanak tobože nije kriv za prebijanje nesrećnog Pavla Lešanovića kod kafane „Tako je suđeno”. Zapamtila sam ime Čankove sudije, zove se Tamara Kucurac. Samo dan kasnije, međutim, i Čanak se šokirao: svi unesrećeni „zaslužuju pravdu”, zavapili su Čanak i njegova Liga socijaldemokrata protiv oslobađanja Šešelja. Sa žaljenjem priznajem da mi se ni predsednik Srbije nije učinio manje licemeran. Ni da je drevni Buda u pitanju, ne bih poverovala da je sudbina bivšeg saborca ostavila Tomislava Nikolića tako ledeno ravnodušnim kako je prekjuče izjavio. U toj navodnoj ravnodušnosti kao da je bilo i prezira: ako je Hag mera Srbina, onda u Hagu oslobođeni Šešelj kanda i nije neki Srbin? Ali zato se Tomislav Orešković pokazao kao potpuno bestidan. Gradio se da je revoltiran isti taj predsednik hrvatske vlade koji prošlog vikenda ni glasa protesta nije pustio dok je osječka publika na utakmici Hrvatske i Izraela skandirala ustaški poklič „Za dom spremni”. Nije našao za shodno ni da napusti stadion dok su se oko njega razlivale ustaške parole.   Malo me razočarala i Gordana Čomić. Na RTS-u se izgovarala da se u vladavini prava sudske presude ne komentarišu. Netačno, u slobodnom društvu se sve slobodno komentariše, jedino nije pristojno da sa pozicije izvršne vlasti kritikuješ odluke sudske vlasti. Tu gospođa Čomić može da bude mirna, jer niko iz Demokratske stranke ili vojvođanske vlasti nije kritikovao što je Čanak oslobođen krivice za delo koje je javno priznao. Nemam reči za Tomislava Žigmanova, predsednika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, koji je na Radiju Slobodna Evropa izmislio da je vođa srpskih radikala umešan u ubistvo navodnih 25 hrvatskih žrtava rata u Sremu i južnoj Bačkoj. Sudija Antoneti je prekjuče izričito objasnio da je u Hagu pominjana jedna žrtva ličnog obračuna u kafiću, da su počinioci otkriveni i osuđeni i da to nije imalo nikakve veze s proterivanjem Hrvata. Ne ponosim se ni izmišljotinom Dejana Anastasijevića da je sudija Antoneti „prevazišao sebe” tako što je usvojio ideologiju optuženog govoreći o „Srbima pravoslavne, katoličke i islamske vere”. Francuski sudija je bio vrlo precizan: citirao je Šešelja o velikoj Srbiji, i ništa drugo. Kolega iz „Vremena” ima pravo da se na Antonetija ljuti koliko hoće, ali nije u redu da mu pripisuje tuđe političke snove. Muči me to što sumnjam da je reč o lapsusu: ipak je Dejan, kao svedok Tužilaštva u Hagu, neka vrsta insajdera u tribunalu. Znate ko tu jedini nije licemer? Žan-Klod Antoneti. Isti prezir prema slučaju tužilaštva pokazivao je na početku, na sredini i na kraju postupka u Hagu. Izvor: Politika