Pravda

Svoje beleške iz bolničke sobe, u kojoj je proveo 31 dan, a u kojima je do najsitnijih detalja opisao sve strahote koje je preživeo i video te noći, pisao je verujući da neće preživeti, a želeći da njegova deca znaju ko im je bio otac. Tekst se prenosi doslovno, bez bilo kakvih korekcija:

11. 5. 1999. Sirene su oglasile prestanak vazdušne opasnosti u 6.21. Doktorka Sanja Radovanović jutros me je obavestila o tome da nisu dozvolili predstavnicima australijske ambasade da me posete u bolnici jer je za to je potrebna saglasnost naše vlade, a pošto se i Australija tretira kao saučesnik u agresiji na našu zemlju, saglasnost gotovo sigurno neće ni da dobiju“. Umalo da zaboravim. Danas nemoj ništa da jedeš, ideš na operaciju! Budi spreman oko...” Ne mogu da verujem, nadam se da će danas biti struje i da ovaj treći pokušaj moje operacije neće završiti otkazivanjem kao dva prethodna. Ubija me ova neizvesnost i pripreme za nešto što se na kraju ipak ne dogodi. „Ako ni danas ne bude operacije, ima da pobegnem…“

Đorđe, moj cimer u sobi, celu noć je imao bolove i jak kašalj. Ima tuberkulozu. Iskašljava krv, ovde je već dva i po meseca, inače je iz jednog sela u blizini Valjeva. Nekada je radio u fabrici ‚Krušik‘, fabrici koju neprijateljski avioni gađaju gotovo svakoga dana. Fabrika je nekada proizvodila raketne sisteme i municiju, više gotovo da i ne postoji, mada su je neprijateljski avioni gađali i prošlu noć. Više stvar navike nego neka konkretna korist, ali pošto je to jedan od retkih ‚vojnih ciljeva‘, svako novo raketiranje za neprijatelja je verovatno veliki uspeh.

Najneprijatniji osećaj u životu! Pretpostavljam da sam živ... Ovako sam zamišljao mučenje u nacističkim logorima. U operacionu salu ušao sam u 12.03, a izašao u 1.15.

Graniči sa neverovatnim načinom na koji mi je izvršena intervencija. Injekcija u grlo (grkljan!), kao neka vrsta lokalne anestezije. Zatim, početak kraja ili kraj početka, ulazak sa optičkim sondama kroz nozdrve u plućna krila (Video-igrice za ludake!). Osećao sam svaki pokret, a što sam se više naprezao i gušio, omogućavao sam mome „dželatu“ da sa svojim sondama prodre do krajnjih delova mojih plućnih kanala i da pokuša što bolje da ih očisti.

Kao da je na hiljade bubašvaba jurilo kroz moje grlo, nozdrve, ruke, noge, mozak, a pošto im sve to nije bilo dovoljno, skupljaše se na mojim plućnim krilima i grizući i otkidajući komad po komad, čas sa leve, čas sa desne strane. Bljuvao sam krv na sve strane, kroz usta, nos... Užas! Gušio sam se i povraćao. Oči su naprosto htele da mi iskoče... Cela večnost. Eh, samo da nisam bio vezan. Od silnoga naprezanja i konstantnog bola nisam mogao čak ni da se onesvestim, iako sam molio boga da mi se to dogodi. Moj zemljak, Dr Mandarić, načelnik Instituta za plućne bolesti, muški se preznojio. Onako isprskan krvlju, ličio mi je više na kasapina koji je golim rukama isčupao grkljan nekom mladom teletu nego na vrhunskoga hirurga. Teši me i hrabri, grozna je ovo i mučna rutina čak i za njega.

Žali se kako u ovim trenucima nemaju u bolnici gotovo nikakve uslove za rad, dotrajale i zastarele instrumente, manjak ljudi, gotovo nijedan anestetik, lošu hranu... Ali reče i da će jednoga dana biti bolje. Ličio mi je u tome trenutku na nekoga ko je u meni video bogatog gastarbajtera, pa mi je reda radi odreferisao već i vrapcima znanu pesmu.

„... Treba nam ovo... Treba nam to... Nema ovoga... Da li postoji neki način da nam nabavite... Vi nama možete nabaviti... Trebalo bi i nešto...“
„Ipak, rat je, zemljače moj, a vi tamo u toj tvojoj Australiji imate, a mi...”

U trenutku dok su me vraćali u sobu, prolomio se onaj jezivi zvuk sirene, koja je po ko zna koji put označavala početak neposredne vazdušne opasnosti. Sirena još nije ni stala, a zloslutni zvuk aviona u brišućem letu nagoveštava da sam se iz „raja“ vratio u paklenu stvarnost. Onako raskrvavljenog nosa i gotova na pola svesti, stavljaju me u krevet. Detonacije: prva, druga, treća, četvrta, ukupno osam, negde veoma blizu. Prva me je gotovo izbacila iz kreveta. Ali sve im je uzalud, niti sam ja bio u stanju da bežim, a niti sam u tome trenutku o tako nečemu i razmišljao. Ponovo četiri detonacije, nešto dalje... Moj drug Đorđe gleda me preneražen od straha (sutra ga čeka slična sprava za mučenje), pokušava da me uteši tešeći samog sebe.

„... jebem ti život i onoga ko mi ga dade, ti si preživeo, a ja sutra ima da ispustim dušu ovu jadnu. Ja sam ti, brale, kukavica nad kukavicama, auuuuuuuuu!

Jebem ti život, šta me ne ubiju ovoga trena, auuuuuu! Đorđe, Đorđe, crni sine, auuuuuuu!“.

Gledao sam ga kroz poluzatvorene oči. On jadan, kost i koža, bled, bez gotovo kapi krvi, zarastao u gustu crnu bradu. (Ne sme da se brije jer na vratu ispod levoga uva ima ogromnu izraslinu, „žlezdu“, koja mu konstantno krvari)

Đorđe upravo prima injekciju protiv bolova, a da ironija bude veća, ista osoba koja je pre 21 godinu sedela sa mnom u školskoj klupi ovog trenutka olakšava muke mome drugu Đorđu.

Sestra Gordana Grubić bila je u osnovnoj školi za glavu krupnija od najkrupnijeg dečaka među nama. Bilo je poprilično hrabro i riskantno zameriti joj se. Nikada je ne bih prepoznao, osim po jednoj „sitnici“.

Imala je težu ruku nego bukovački kamen!

Inače rođena je u okolini Benkovca, tačnije u jednom malom dalmatinskom selu, u kojem osim kamena nije uspevala niti jedna druga „egzotična biljka“. Ali na moju „sreću“, od dosadašnjih 63 uboda, što u venu, što u mišić (dupe), ona me ubode samo četiri puta, ali kako stvari stoje, imaće verovatno još poneku priliku. Na slobodan krevet između mene i Đorđa doveli su jednoga starca, starog sedamdesetak godina, na prvi pogled težak slučaj. Nisam ništa jeo od prošle noći. Sestre su donele večeru oko 19.15. Greškom su i na moj sto ostavile jednu porciju. Nedokuvan list kupusa i parče hleba. Kada sam malo izbliže pogledao onaj list kupusa (fatamorgana!), bio je identičan onome od pre četiri dana!? Samo da bih zadovoljio svoju sujetu, tačnije intuiciju, zasekao sam na peteljci vrhom noža mali krstić (verovatno u nadi da ću ga za koji dan ponovo dobiti nazad). Hrana je, kako moj doktor reče, loša, u stvari gotovo da je i nema, a ono čega ima vrti se ukrug i po nekoliko dana dok ne naiđe na nekoga ko je „gladan“. Medicinsko osoblje ne dobija čak ni to, mada dežuraju po 24 sata.

U Urgentnom centru, tačnije na odeljenju intenzivne nege, ili još tačnije na najtežem odeljenju Kliničkog centra, „zloglasnom šoku B“, trenutno se nalaze šestorica kineskih diplomata povređenih prilikom zlikovačkog bombardovanja zgrade kineske ambasade. Danas ih je posetio glumac Bata Živojinović, narodni poslanik, za njih najpopularniji junak jednog od najgledanijih filmova u Kini „Valter brani Sarajevo“. (Samo od početka agresije na SR Jugoslaviju, na kineskoj televiziji prikazan je 18 puta). Jedan od njih zadobio je teške povrede očiju, pa mu je teško palo što junaka nije mogao videti, ali je, za razliku od ostalih, koji su u znak sećanja na ovaj događaj dobili autograme Bate Životinje, on jedini dobio i autogram i poljubac u čelo.“LJubi ga Bata u...!“

Kako mi reče načelnik Urgentnog centra dr Vlada Đukić, jedan od njih leži u istom onom krevetu u kojem sam ležao i ja prilikom mog boravka na tom odeljenju (krevet br.1 - šok B). Doktora Đukića upoznao sam one zlokobne noći 23. aprila, kada je predvodeći hirurški tim KBC-a među prvima stigao da iz ruševina zgrade Radio-televizije Srbije (RTS) vadi teško nastradale i povređene radnike, objekta koji su maloumni zlikovci označili kao „vojni objekat visoke važnosti“.

U tom trenutku, zajedno sa spasilačkom ekipom, ulagao sam nadljudske napore da ispod dve armiranobetonske ploče oslobodimo noge jednoga od teško nastradalih radnika RTS-a.

Vreme je prolazilo strahovitom brzinom. Leđima sam se podvukao ispod unesrećenog i potpuno bespomoćnog čoveka i uspeo da ga pažljivo podignem u poluhorizontalni položaj. Čekajući pomoć, svojim telom osluškivao sam otkucaje njegovog srca. Bilo je to veliko i snažno srce, srce koje je samo nekoliko minuta pre toga kucalo u čoveku koji je na svom radnom mestu, sedeći na stolici koja je još stajala smrskana ispod njegovoga tela, pripremao svoj poslednji izveštaj o ubicama kojima je otkucaj njegovoga srca bio samo najjači lokator, koga treba zauvek utišati. Niz vrat i lice osetio sam slivanje njegove vrele krvi, gotovo da sam imao osećaj da smo do te mere spojeni, da sam mogao osetiti da njegova vrela krv ulazi u moje telo i meša se sa mojom. Položaj u kome sam se nalazio dozvoljavao mi je da vidim samo mali deo prostora desno i levo od svojih nogu. Polako sam pomerio desnu nogu, primetivši da stojim na nečijoj ruci, otkinutoj nešto ispod ramena.

Nedostajali su palac i kažiprst... Sasvim jasno sam mogao primetiti kako se tri preostala prsta polako pomeraju, na način kao da na nevidljivoj tastaturi pokušavaju da otkucaju preostali deo teksta. Nešto dalje, pokraj nečega što je bilo nalik stalku za kameru, virile su nečije otkinute noge. Po levoj cipeli zaključio sam da je u pitanju muškarac. Nakon toga sam krajičkom oka počeo da pretražujem prostor sa svoje leve strane. Svega dva metra od mene visilo je još jedno obezglavljeno telo. Muškarac u tamnoplavom kombinezonu. Primetio sam sat na njegovoj ruci i poželeo da vidim koliko je sati. Nisam uspeo, mada kada sam malo bolje razmislio, ni sam nisam znao zašto mi je baš to palo na pamet tog trenutka. Možda zbog toga što sam želeo trajno da izbrišem tu sliku, sliku njegovog obezglavljenog tela, jer sam znao da ću, ako ne budem gledao u njegov sat, moći da nastavim da tražim njegovu glavu, a to nisam želeo. U tom trenutku, začuo sam prodoran muški glas:

“Bežite svi! Bežite! Avioni dolaze da overe zgradu! Bežite! Bežite u park! LJudi, bežite! Avioniiiiii!“.

Na sve strane je zavladala panika, lomljava, beg i nakon toga apsolutna tišina. Iz daljine je dopirao zlokobni i jezivi zvuk nebeskog ubice. Na trenutak sam pomislio da je situacija u kojoj se nalazim ravna samoubistvu i da je veoma glup način na koji ću da poginem. Zvuk ubice postajao je sve bliži i jači. Trenutak je postao večnost, a večnost agonija.

Šta da radim? Poželeo sam da mu makar na trenutak prestane kucati srce, ali je ono kao za inat lupalo sve jače i jače. I onda glas! Glas srca! Glas duše...

„Beži, sine... Beži... Beži...“

Rukavom sam obrisao hladan znoj sa čela, jezikom prešao preko suvih usana punih prašine, polako zatvorio oči i snagom podsvesti blokirao svoj sluh. Kroz glavu mi je brzinom svetlosti proletela samo jedna misao:

„Ne mogu sada da ga ostavim i pobegnem. Ne mogu od sramote.“
Ne mogu... NEĆU”.

Stisnuao sam šake, ukopao se nogama još jače ispod njegovog tela i čekao smrt...

Ni sam ne znam koliko nakon toga, umesto smrti, na svom ramenu osetio sam ruku vatrogasca. Podvukao se ispod nesrećnika i namestio svoje rame da bi preuzeo deo težine.

„Dobro je, samo je preleteo! Odmori se malo...“

Iz mraka su počeli da prilaze i ostali vatrogasci, pripadnici Civilne zaštite, preživeli radnici RTS-a, stanari okolnih zgrada...Trebalo je prvo da oslobodimo telo od komada armature, koja se poput čeličnih zmija obavijala oko unesrećenog čoveka. Dok su jedni velikim kleštima i motornim brusilicama kidali komade armature, drugi su naizmenično na rukama i leđima držali ovoga nesrećnika, sprečavajući na taj način da se uguši. I sam bog je svedok da smo učinili apsolutno sve što je bilo u našoj moći, ali tone i tone betona čvrsto su pritiskale veći ionako smrskane noge. Uz sve to, izuzetno teške povrede glave, grudnog koša, otkinuta šaka desne ruke, veliki gubitak krvi i u zao čas izbijanje požara iznad naših glava, zaustavili su naša nastojanja.

„Molim te, ti ostani da nam asistiraš“, okrenuo sam se i ugledao čoveka u zelenom hirurškom mantilu, bio je to Vlada.

Bio sam potpuno svestan onoga što sledi, zatražio sam od jednog vatrogasca da donese manje merdevine kako bismo na njih polegli telo.

„Drži ga čvrsto za ruke i kaži kada si spreman!“

Nisam morao da držim ja njega, držao je on mene. Gotovo nadljudskom snagom je levom rukom uhvatio moju mišicu, pogledao me direktno u oči i kroz poluzatvorena usta tihim i potpuno sabranim glasom izgovorio:

„Seci, sine, seci kao da su dušmanske... Seci!”.

Još jednom sam pogledao nesrećnika u polurazmrskano lice i vlažnom, u blato i krv pretvorenom krpom pokušao da mu obrišem oči i iscedim u njegova usta makar jednu jedinu kap. Da sam makar znao kako mu je ime ili možda nadimak... Da sam znao bilo šta što sam mogao da mu kažem u tom trenutku, da sam znao imena njegove dece, njegovih unučića, da sam znao...

„Drži se, ćale! Drži se i gledaj u moje oči...“

Nakon toga sam pogledao u Vladu i rekao odlučno:

„Može.“

To „može“ kao da je u deliću sekunda u meni probudilo ono što do toga trenutka nikada nisam osetio na taj način.

To „može“ u meni je probudilo mržnju koja će u meni ostati do kraja života. Mržnju prema Americi i svemu onome što je američko.

„Mrrrrrrrzimmmmm vaaaaaaas, pičke američke, mrzim vas, ubice, mrzim vas, zlikovci!“.

Amputacija je trajala kratko, betonske ploče već su obavile najveći deo posla. Sada je na redu bila desna noga.

„Kolega, moraćete asistirati i meni“, i ovo se nesumljivo odnosilo na mene, jer sam na ramenu osetio dodir osobe koja mi se obraćala.

Ali... Taj glas. Taj glas... LJutito sam se okrenuo prema čoveku koji se nalazio iza mojih leđa. „Nisam ja tebi nikakav kolega!“.

„Mrzim ovo što radim, ali u ovom trenutku nema drugog načina, noge ne možemo, ali bar da mu spasemo život!“.

„Počni već jednom, koji kurac gledaš u mene?!” U tom trenutku besno sam ga pogledao u lice, dajući mu na znanje da krene. „Ej, Slobo, pa to si ti, pa jeb…!“

„Miroslave?!“

„Izvini, doktore, nisam te prepoznao!“

„Pa čoveče otkud ti ovde?!“

Otkuda ja, i sam sam se pitao, ali vremena nije bilo, morali smo u najkraćem vremenskom roku da amputitamo i drugu nogu.

„Može li?“

„Može, stari moj druže!“

Gledajući doktora Slobodana Ivanovića kako rutinski obavlja svoj deo posla, kroz glavu su mi brzinom svetlosti prolazile slike od pre devet godina, kada je Sloba kao hirurg dobrovoljac boravio na benkovačkom delu ratišta. Ostao je potpuno isti, onaj stari mrtvohladni „Doktor Mladen“. Samo, tom prilikom je spasavao moje noge, izvadivši iz njih 32 šrapnela od protivtenkovske mine, a ovom prilikom pokušava da spase život čoveku kome mora da odseče i drugu nogu. Čvrsto sam držao nesrećnika kome ni ime nisam znao. Ali onom poluzdravom rukom držao je i on mene, kao da mi je stavljao na znanje da moja snaga nije ništa veća od njegove.

Sloba je završio, ali njegova ruka i dalje je čvrsto stiskala moju mišicu. Morao sam da upotrebim obe ruke da se „oslobodim“ ovoga, za njega možda i poslednjeg stiska. Ambulantna kola polako su zamicala iza Crkve Svetoga Marka, a ja sam se vratio na ruševine, izvlačeći preostale žrtve. Nisam ni slutio da će još toga jutra dr Vlada postati i moj doktor, a dr Sloba jedan od mojih prvih posetilaca u „zloglasnom šoku B“. (Kada dođeš do Vlade, doći ćeš i do Slobe). Taj naziv, „šok B“, dobio je zbog broja onih nesrećnika koji su za sva vremena u njemu ostavili svoj život. (Za šest provedenih dana u „šoku B“, broj preživelih u odnosu na umrle bio je ubedljivo na strani ovih drugih)

Specijalnim avionom ranjene kineski diplomate danas će biti prebačeni u Kinu. Zbog visoke tenzije oko ovog događaja NATO zlikovci su na nekoliko sati obustavili vazdušne napade. Zvuči kao crni humor, ali bi bilo dobro da je „neko“ došao na ideju da svakoga dana otpremaju po jednog.(Šest dana, “šest Kineza“, puta po 5-6 sati i skupio bi se jedan miran dan). Sirene za početak vazdušne opasnosti u 21.04 . Pošto se ne osećam dobro, večeras ne izlazim na terasu. Sve krevete pomeraju dalje od prozora zbog opasnosti od rasprskavanja stakla, a ja insistiram upravo na tome da moj krevet približe prozoru. Ne očekujem da će se noćas desiti nešto „interesantno“. Večeras baš i nemam volju da sebi zadajem broj aviona koje moram da vidim pre nego što odem u krevet. Krevet je tu, ali pošto su mi od današnjeg naprezanja (umiranja), gotovo popucali očni kapilari, sve gledam kroz polumaglu i uglavnom duplo. (Verovatno statistički podaci ne bi bili 100 odsto tačni, a ja ne želim da grešim dušu ni prema zlikovcima, pa da u svoj dnevnik upišem pogrešan broj njihovih nebeskih ubica). Inače, zbog svog humanog dela, Miroslav, koji je i ambasador humanosti, postao je 2008. vlasnik počasnog srpskog pasoša sa brojem jedan. Trenutno se bavi privatnim biznisom, potpredsednik je Ženskog fudbalskog kluba Crvena zvezda, a 2014. godine odlikovan je za hrabrost zbog učešća u spasavanju teško nastradalih stanovnika Obrenovca u majskim poplavama. Miroslav je i jedan od osnivača Srpske demokratske stranke, sa kojom je učestvovao na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj, nakon čega je ušao u gradski parlament Benkovca, a svoj status zamrznuo kada je krenuo u odbranu Srpske Krajine, posle čega je emigrirao u Australiju. Izvor: Alo