Pravda

Piše: Aleksandar Gajić Do večeri jermenske snage su prešle u kontranapad, pa, iako su Azeri uspeli da zadrže neke od kota koje su osvojili koristeći prednost iznenadnog napada, situacija se donekle stabilizovala. Nije proglašena opšta mobilizacija, dok obe strane optužuju onu drugu da krši dogovoreno primirje. Intenzivne borbe samo su posledica pogoršanja odnosa vidljivog u stalnim pograničnim incidentima i stradanjima još od 2013. koji su u decembru 2015 počeli da prerastaju u oružane sukobe. U istom periodu su se pregovori o političkom rešenju ove decenijske krize koji su se vodili u okviru Grupe Minsk OEBS-a našli u ćorsokaku. Spor oko Nagorno-Karabaha je natopljen istorijskim i geopolitičkim rivalstvima. Kao deo „kavkaske pregrade“ između bliskoistočnog Rimlanda i ruskog „srca kopna“, ovaj prostor, istorijski nastanjen Jermenima, u rusku orbitu ušao je 1805. Za vreme Prvog svetskog rata, zbog jermenske podrške ruskom prodoru u dubinu Male Azije, Turci i Azeri su izvršili genocid nad jermenskim stanovništvom, čime je populacija Karabaha (Jermeni ga zovu „Arcak“) bila fizički odsečena od jezgra svoje etničke teritorije. Posle Oktobarske revolucije, sovjetski vrh je „nagradio“ genocid tako što je Karabah, tada sa 94 odsto Jermena, dodelio Azerbejdžanskoj Sovjetskoj Republici. Međuetnički odnosi su ponovo eskalirali uoči raspada SSSR-a 1988. kada je ova pokrajina proglasila prvo secesiju, a potom (1991) i nezavisnost od Bakua. Pokušaj sovjetskih vlasti da umiri obe strane doživeo je debakl još u septembru 1991. kada je jermenska gerila napala azerske enklave u okolini Suše a federalna vojska ostala po strani. U ratu devedesetih Azeri su doživeli težak poraz: nakon pada grada Suše, Jermeni su probili koridor kod Lačina (kasnije i kod Kelbara) i teritorijalno spojili Karabah s Jermenijom. Kontranapadi vojske Azerbejdžana su do proleća 1993. bili odbijeni, a njihova vojska je doživela kolaps. Mir je, pod pokroviteljstvom Rusije, sklopljen 1994. čime je konflikt zamrznut, ali za 22 godine nije se došlo do trajnijeg rešenja. Sukob ima i jaku geopolitičku crtu: Jermene podržava Rusija, dok je iza Azera stajala Turska sa svojim zapadnim saveznicima. Iran, nominalno neutralan, u celoj krizi ima blagonaklon stav prema Jermenima. Sadašnja situacija „odmrzavanja“ konflikta mora se sagledati u širem geopolitičkom kontekstu: pretežnog obustavljanja sukoba u Ukrajini, ruskog uspeha na sirijskom ratištu te porasta njenog ugleda i uticaja na Bliskom istoku, kao i unutrašnje destabilizacije Erdoganove Turske. S obzirom na to da nakon pada Sakašvilijevog režima i dolaska Ivanišvilija na mesto premijera u Tbilisiju, ranije prozapadna Gruzija počinje sve više da se približava Rusiji, otvaraju se perspektive teritorijalnog povezivanja Jermena s Rusijom i povratkom ruskog uticaja na ceo Kavkaz. Azerbejdžanu, koji je takođe igrao na poboljšavanje odnosa s Moskvom kako bi se izborio za što povoljnije rešenje krize oko Karabaha, naredni period je možda poslednja prilika da „blic-krigom“ pokuša da preokrene situaciju. Ali, ko ga u tome podržava? Sergej Železnjak, potpredsednik dume, tvrdi da „treća sila“ stoji iza potpirivanja Bakua da otpočne novu vojnu avanturu. Da li je u pitanju samo Turska, koja to čini na svoju ruku, ili iza nje stoji još neko drugi – za sada je nepoznanica. Koincidencija ili ne – tek sukobi u Karabahu počeli su istovremeno sa novim granatiranjem Donjecka od strane ukrajinske vojske, a samo tri dana nakon posete državnog sekretara DŽona Kerija Bakuu. Guranje Azerbejdžana u ratnu avanturu krajnje je rizičan potez. Uprkos većem vojnom budžetu i regrutnom potencijalu Azerbejdžana, vojske Jermenije i Azerbejdžana su približno istog reda veličine. Vojni eksperti smatraju da je jermenska vojska najjača na celom Kavkazu, dok narodnu vojsku Karabaha karakterišu gvozdena disciplina, ekstatični patriotizam i ratnička tradicija jermenskih brđana (za vreme SSSR-a Karabah je Crvenoj armiji dao tri maršala, jednog admirala i trideset generala). Postoje ozbiljne procene da je vojska Nagorno-Karabaha u stanju da izdrži azerbejdžanski udar, započne kontraofanzivu duž linije Jevklah–Mingečaur, momentalno preseče naftovod Baku–Supsa, pocepa teritoriju Azerbejdžana na dva dela i njenu vojsku na kraju baci na kolena. Naravno, pod uslovom da se u sukob direktno ne uključe druge države, pre svih – Turska. Izvor: Politika