Правда

Пише: Александар Гајић До вечери јерменске снаге су прешле у контранапад, па, иако су Азери успели да задрже неке од кота које су освојили користећи предност изненадног напада, ситуација се донекле стабилизовала. Није проглашена општа мобилизација, док обе стране оптужују ону другу да крши договорено примирје. Интензивне борбе само су последица погоршања односа видљивог у сталним пограничним инцидентима и страдањима још од 2013. који су у децембру 2015 почели да прерастају у оружане сукобе. У истом периоду су се преговори о политичком решењу ове деценијске кризе који су се водили у оквиру Групе Минск ОЕБС-а нашли у ћорсокаку. Спор око Нагорно-Карабаха је натопљен историјским и геополитичким ривалствима. Као део „кавкаске преграде“ између блискоисточног Римланда и руског „срца копна“, овај простор, историјски настањен Јерменима, у руску орбиту ушао је 1805. За време Првог светског рата, због јерменске подршке руском продору у дубину Мале Азије, Турци и Азери су извршили геноцид над јерменским становништвом, чиме је популација Карабаха (Јермени га зову „Арцак“) била физички одсечена од језгра своје етничке територије. После Октобарске револуције, совјетски врх је „наградио“ геноцид тако што је Карабах, тада са 94 одсто Јермена, доделио Азербејџанској Совјетској Републици. Међуетнички односи су поново ескалирали уочи распада СССР-а 1988. када је ова покрајина прогласила прво сецесију, а потом (1991) и независност од Бакуа. Покушај совјетских власти да умири обе стране доживео је дебакл још у септембру 1991. када је јерменска герила напала азерске енклаве у околини Суше а федерална војска остала по страни. У рату деведесетих Азери су доживели тежак пораз: након пада града Суше, Јермени су пробили коридор код Лачина (касније и код Келбара) и територијално спојили Карабах с Јерменијом. Контранапади војске Азербејџана су до пролећа 1993. били одбијени, а њихова војска је доживела колапс. Мир је, под покровитељством Русије, склопљен 1994. чиме је конфликт замрзнут, али за 22 године није се дошло до трајнијег решења. Сукоб има и јаку геополитичку црту: Јермене подржава Русија, док је иза Азера стајала Турска са својим западним савезницима. Иран, номинално неутралан, у целој кризи има благонаклон став према Јерменима. Садашња ситуација „одмрзавања“ конфликта мора се сагледати у ширем геополитичком контексту: претежног обустављања сукоба у Украјини, руског успеха на сиријском ратишту те пораста њеног угледа и утицаја на Блиском истоку, као и унутрашње дестабилизације Ердоганове Турске. С обзиром на то да након пада Сакашвилијевог режима и доласка Иванишвилија на место премијера у Тбилисију, раније прозападна Грузија почиње све више да се приближава Русији, отварају се перспективе територијалног повезивања Јермена с Русијом и повратком руског утицаја на цео Кавказ. Азербејџану, који је такође играо на побољшавање односа с Москвом како би се изборио за што повољније решење кризе око Карабаха, наредни период је можда последња прилика да „блиц-кригом“ покуша да преокрене ситуацију. Али, ко га у томе подржава? Сергеј Железњак, потпредседник думе, тврди да „трећа сила“ стоји иза потпиривања Бакуа да отпочне нову војну авантуру. Да ли је у питању само Турска, која то чини на своју руку, или иза ње стоји још неко други – за сада је непознаница. Коинциденција или не – тек сукоби у Карабаху почели су истовремено са новим гранатирањем Доњецка од стране украјинске војске, а само три дана након посете државног секретара Џона Керија Бакуу. Гурање Азербејџана у ратну авантуру крајње је ризичан потез. Упркос већем војном буџету и регрутном потенцијалу Азербејџана, војске Јерменије и Азербејџана су приближно истог реда величине. Војни експерти сматрају да је јерменска војска најјача на целом Кавказу, док народну војску Карабаха карактеришу гвоздена дисциплина, екстатични патриотизам и ратничка традиција јерменских брђана (за време СССР-а Карабах је Црвеној армији дао три маршала, једног адмирала и тридесет генерала). Постоје озбиљне процене да је војска Нагорно-Карабаха у стању да издржи азербејџански удар, започне контраофанзиву дуж линије Јевклах–Мингечаур, моментално пресече нафтовод Баку–Супса, поцепа територију Азербејџана на два дела и њену војску на крају баци на колена. Наравно, под условом да се у сукоб директно не укључе друге државе, пре свих – Турска. Извор: Политика