Kada govore o raketama srednjeg dometa Standard, koje su deo američkog antiraketnog štita, ruski stručnjaci priznaju da one zaista mogu biti osposobljene za napad na sistem kontrole strateških nuklearnih snaga Rusije.
Generalni projektant Instituta za termotehniku, Jurij Solomonov smatra da se raketa namenjena presretanju ruskih balističkih raketa može lako reprogramirati za napad na kopnene mete. Ipak, to se teško može nazvati ozbiljnom pretnjom za Rusiju. Prvo, ruski sistem protivraketne odbrane, koji uključuje vazdušne i kosmičke snage, može da presretne takve rakete, čak i ako su lansirane iz Rumunije ili Poljske. Drugo, američke rakete tog tipa su u stanju da napadnu kopnene ciljeve na udaljenosti od 500 do 1.500 kilometara. One zato nemaju domet do Moskve. Treće, u slučaju akta agresije protiv Rusije, Moskva bi pribegla svim sredstvima odvraćanja.
U Evropi se boje ruskih taktičkih raketnih kompleksa Iskander-M. To je zaista vrlo ozbiljno oružje, pokretno, i sposobno da izvede neočekivani napad. Ali, domet njegovih raketa je 300-350 kilometara. Prema tome, njima se može dostići, recimo Rumunija, ali sa teritorije Pridnjestrovlja, gde međutim nema ruskih raketa. U ovoj nepriznatoj republici, Rusija ima samo kontingent mirovnih snaga. Sa enklave Kalinjingrad, rakete Iskander mogu dosegnuti samo deo Poljske i Baltičkog mora. One imaju svoje zadatke, koji nisu uvršteni u sistem ruske raketne odbrane.
Rusija ima i ozbiljniji kalibar. Malo je verovatna upotreba interkontinentalnih sistema RS-24 Jars (mobilni ili u silosima), kao i R-30 Bulava (mogu se lansirati iz nuklearnih podmornica) radi uništenja raketnog štita u Evropi - to je kao da se topom puca na vrapce. Isto važi i za takva "čudovišta", kao što su Topolj-M ili Vojvoda (Satan) kojima Amerika može da se zbriše sa lica Zemlje.
Rusija za potrebe uništenja antiraketnotg štita može da koristi rakete Kalibar, koje imaju više verzija, i koje su u stanju da nose nuklearne bojeve glave. Čak i mali raketni brod, koji se recimo nalazi u Sevastopolju, može da pokriva Transilvaniju, Bukurešt i teritorije koje se nalaze u opsegu do 2.500 kilometara. Sa Baltijska, projektili Kalibar mogu dostići sve zemlje zapadne Evrope, uključujući i Veliku Britaniju.
Strateške supersonične krstareće rakete Ks-101 (Ks 102 sa nuklearnom bojevom glavom) su u stanju da pogode ciljeve na udaljenosti od 5.500 kilometara, sa tačnošću do pet metara. NJihovo otkrivanje i presretanje je teško moguće, a njihova borbena upotreba je dokazana tokom akcije ruskog vazduhoplovstva u Siriji. Strateški bombarderi Tu-160, sa kojih su lansirane krstareće rakete Ks-101 i Ks-555, nisu čak morali ni da uđu u sirijski vazdušni prostor, i sve su pogađale ciljeve putem lansiranja raketa. Ovo oružje veoma lako može da se obruši na bilo koje vojne objekte u Evropi.
"Amerikanci ne mare za Stari svet, - kaže vojni ekspert Vladislav Šurigin. "Čak i kada bi se Rumunija pretvorila u prah, Amerikancima bi bilo važno da su SAD suviše daleko, i da kod njih neće biti eksplozija. Stvaranjem objekata raketne odbrane u Evropi, Sjedinjene države su bukvalno svoje partnere u Evropi, podmetnule da prime uzvratni udar iz Rusije".
Treba napomenuti da tokom 40 godina postojanja Varšavskog pakta, Sovjetski Savez nikada nije imao sporazume sa evropskim saveznicama koji bi uključili i nuklearne snage. Samo je kratko vreme postojala je mala grupa nuklearnih jedinica raspoređenih na teritoriji Nemačke Demokratske Republike u okviru sovjetskih snaga u Nemačkoj.
Što se tiče nepobedivosti i nepovredivosti Sjedinjenih Američkih Država, te iluzije se razbijaju i raspadaju kada se susretnu sa hipersoničnom tehnologijom koju Rusija uspešno koristi za svoje najmodernije rakete. Ta tehnologija jednostavno eliminiše ceo raketni odbrambeni sistem u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama.
Da li je moguć ruski preventivni udar na NATO objekte u Evropi? Da li treba uništiti neprijatelja pre nego što on prvi napadne? Naravno da ne. Ruska spoljna politika se zasniva na težnji za rešavanje sukoba mirnim putem, bez upotrebe sile. Akcije Rusije u Siriji nisu bile napadačke, već sa ciljem zastrašivanja i neutralisanja terorista.
Panika u baltičkim zemaljama, koji neumorno ponavljaju da će ih Rusi napasti, je samo blef, čija je svrha dobijanje finansijske pomoći od zapadnih zemalja. Rusija neće da zauzme Ukrajinu, iako je ona već iscrpljena od kopanja rovova i izgradnje zidova na granici. U 2008. godini, tokom operacije u Gruziji, ruske trupe su lako mogle da uđu u Tbilisi, ali to nisu uradile, već su se zaustavile na granicama Južne Osetije, koja je bila žrtva agresije Gruzije.
Međutim, treba priznati da ruska vojska ostaje u stanju borbene gotovosti i da je spremna da primeni sva raspoloživa sredstva da odbije agresiju. Na sreću svih nas, izgleda da niko nije spreman da proveri pravu vojnu moć Rusije. Izvor: Pravda.ru/ Kurir
