Piše: đakon Nenad Ilić
A Hristos nam je obećao i da će On ponovo doći. Da će tada Bog biti sve u svemu. Ono što nije u Bogu - otpašće. Taj veličanstveni čas kroz celu istoriju tumačimo, spremamo se i takođe nekako i čekamo i ne čekamo. Ali ipak verujemo. Verujemo Hristovom obećanju. Imamo poverenje u NJega i NJegove svedoke. Ali od nas se traži još nešto više. Čista vera. Da prihvatimo da se to što čekamo već dogodilo!
Na Svetoj Liturgiji sveštenik pri uznošenju čita i ovu molitvu: " Sećajući se dakle ove spasonosne zapovesti (pričešćivanja), i svega što se nas radi zbilo: krsta, groba, tridnevnoga vaskrsenja, uzlaska na nebesa, sedenja s desne strane, i drugog i slavnog dolaska..."
Najneobičnije reči za nas koji živimo u vremenu i razlikujemo ono što je bilo, što je sad i što će biti - svake Liturgije sećamo se Drugog Hristovog dolaska! Koji tek čekamo! Šta onda da čekamo kad se već dogodilo?
Vreme je samo odmotavanje za nas večnosti u kojoj nema prošlog i budućeg nego je sve stalno SADA. I naša prošlost i naša budućnost u večnosti je - sada. I to SADA koje je u Bogu. Ono što nije u Bogu ne postoji.
Bože, koliko toga radimo što nije u Tvome - sada!
Kad god uspemo da radimo ono šta radimo s ljubavlju prema Bogu i ljudima mi smo u tom SADA. Postojimo. A tako malo postojimo samo čekajući.
Bez Boga nema mene, bez bližnjeg nema mene - tako je jednostavno, a mi smo tako često umorni da bismo voleli. Zato nam je potrebna snaga Duha Utešitelja. Čekamo i trudimo se da volimo. A čekanje onoga što se već dogodilo i nije čekanje nego stalno podsećanje. Izvor: Zvanični FB profil - đakon Nenad Ilić
