Pravda

Piše: Vladislav Jovanović Uvaženi gospodin ambasador izgleda da ne shvata da je pitanje uvođenja sankcija nekoj zemlji za Srbiju principijelno pitanje, a ne pitanje političke celishodnosti. Kao žrtva najsveobuhvatnijih sankcija ikada uvedenih prema nekoj zemlji Srbija ne može biti njihov podržavalac (na stranu to što su one uvedene nasuprot izveštaju generalnog sekretara OUN Butrosa Butrosa Galija da više ne postoje razlozi za njihovo razmatranje, čije dostavljanje članovima Saveta bezbednosti je bilo zadržano pod nerazjašnjenim okolnostima). Ekonomske sankcije su u biti odmazda. One su formalno uperene protiv političkog rukovodstva ciljane države, ali najviše pogađaju najšire slojeve stanovništva, pre svega srednju klasu. Genocidnost sankcija kao sredstvo odmazde najbolje ilustruje izjava tadašnje američke stalne predstavnice u Savetu bezbednosti Madlen Olbrajt da SR Jugoslaviju treba zatvoriti kao kavez iz kojeg ne može ni ptica da poleti. Sankcije uvedene SRJ 1992. godine uništile su srednju klasu – nosioca demokratizacije i omogućile krimogenizaciju i tajkunizaciju zemlje, od čijih pogubnih posledica srpsko društvo još nije dovoljno imuno. S druge strane, sankcije Zapada protiv Ruske Federacije inspirisane su mnogo više geopolitičkim nego tekućim političkim razlozima. One nemaju pravno obavezujuću snagu kao što imaju sankcije koje zavodi SB OUN. Pravi tvorci tih sankcija su zemlje koje su najviše angažovane u nepriznavanju suvereniteta i cepanju teritorijalne celovitosti Srbije, nasuprot stalnih članova SB Rusije i Kine koje se tome principijelno suprotstavljaju, polazeći od pravno i politički obavezujuće Rezolucije SB OUN broj 1244 i Povelje OUN. Dakle, bio bi to mazohizam da žrtva podržava sredstvo kojim je bila uništavana. Izvor: Politika