Pravda

Piše: LJuban Karan Hrvatske ucene i uslovljavanja dobijaju na intenzitetu i niko ne zna šta će biti sledeće. Dobro su osmišljene sa uvredljivom konotacijom, tako da ih Srbija ne može prihvatiti. Tako se krivica za poremećaj odnosa lukavo prebacuje na Srbiju, jer, eto, neće da prihvati ono što Hrvatska sugeriše u najboljoj nameri. Očito, ponovo je u Zagrebu, ili mnogo dalje, pala odluka da se kanap zateže. Ovaj put zatezanje bi moglo ići dok ne pukne. Više nije u pitanju ometanje pristupnih pregovora sa EU, nego potpuna destrukcija međudržavnih odnosa sa opasnim planovima, koji svakako postoje. Insistiranje Hrvatske na promeni srpskog zakona o univerzalnoj jurisdikciji nije ni imalo mnogo smisla ne samo što ga imaju druge zemlje EU nego što je vrlo malo primenjiv u praksi. Taj zakon skoro da nije doticao tu zemlju, a oni su od njega napravili opštu opasnost za hrvatske građane. Do sada su prrema tom zakonu uhapšena samo dva čoveka osumnjičena za ratne zločine nad Srbima, jedan u Srbiji i jedan u BiH. Oba slučaja su ustupljena Hrvatskoj kao znak dobre volje u pravcu normalizacije odnosa, ali to nije imalo efekta. Odbacivanje hrvatskog stava u Srbiji je prikazano kao pobeda i podrška od strane EU, ali to nije baš tako. Stigla je i sugestija EU da Srbija izbegava sukob nadležnosti po pitanju tog zakona, jer će takve slučajeve procesuirati Hrvatska. Kako će ih Hrvatska procesuirati, dobro nam je poznato preko sudskih farsi od suđenja Branimiru Glavašu, Tomislavu Merčepu i mnogim drugim koji su počinili teške zločine nad srpskim civilima. Zbog srpske suzdržanosti i iskrivljene slike na Zapadu o našim međusobnim spornim pitanjima, Hrvatska je uspevala da mnoge stvari koje predstavljaju njihovu sramotu prikažu kao srpsku. Primer je pitanje nestalih osoba, na kome Hrvatska toliko insistira. Sa srpske strane traži se objašnjenje za 1.576 nestalih Srba, a sa hrvatske za duplo manje – 800. Sem toga, mnogi nestali Srbi iz Hrvatske, za čiji nestanak su sami Hrvati odgovorni, drsko su stavljeni na taj njihov spisak od 800 nestalih. Istovremeno odbijaju sve inicijative da se istraži najmanje 300 registrovanih grobnih mesta koja se vezuju za njihove ratne zločine nad Srbima. Zapad je i dalje na hrvatskoj strani po tim pitanjima i podržava ih, ako ne otvoreno, onda prećutno. Jasno definisana odluka Hrvatske o potpunoj destrukciji političkih odnosa sa Srbijom preti da destabilizuje ceo region. Moramo se upitati da li je upravo to cilj aktuelne hrvatske politike. Neprijatne vesti o hrvatskim potezima prema Srbiji i Srbima sustižu jedna drugu: rehabilitacija Stepinca; divljanje ustaša u Srbu; oslobađanje Branimira Glavaša i drugih zločinaca za zločine nad Srbima; ometanje političkog delovanja srpske manjine; otimanje prava glasa proteranim Srbima itd. Hrvatska odluka je potpuno jasna – odlučila je da ometa Srbiju ne samo na evropskom nego i na svakom drugom putu. Srbiju bi trebalo posebno da zabrine činjenica da su neprijatni potezi i izjave ponovo orkestrirani na liniji Zagreb – Sarajevo – Priština – Tirana. Takva koordinacija pritisaka na Srbiju moguća je samo od najveće sile na svetu, koja kontroliše delimično ili potpuno vlade tih zemalja i srpske pokrajine Kosovo. Zašto se SAD i Zapad uopšte tako ponašaju u srpsko-hrvatskim odnosima, nije stvar samo bliže prošlosti za vreme i nakon građanskog rata na području bivše SFRJ. Razlozi sežu u period nakon Drugog svetskog rata. Brojni su primeri da su SAD u stanju da podrže svaki politički sistem država koje su im naklonjene, pa zašto ne bi i proustaški. Znači, ta nekritička podrška nije nešto privremeno i prolazno, jer su SAD uložile mnogo truda da Hrvatska bude baš kava jeste. NJihova saradnja nije okončana, ona se nastavlja realizacijom budućih zajedničkih planova. Zato situacija mora da se prati na dnevnom nivou. Stvarno je vreme da naši državni organi prestanu da se iznenađuju kada je divljanje ustaškog pokreta u pitanju i da pričaju o „povampirenim ustašama“. Tu iznenađenja nema, jer ustaški pokret nikada nije bio potpuno mrtav, pa stoga ne može da se povampiri. Vreme je da konačno tu mračnu silu nazovu pravim imenom – zločinačkim fašističkim pokretom, koji traje skoro sto godina u svom izvornom terorističkom smislu (tačno 87 godina). Bez uvezanosti ustaškog pokreta i Zapada, ta država ne bi postojala. Tuđman i komunistički generali samo su prevareni i zloupotrebljeni – zato ih danas nigde nema. Slave se i veličaju samo oni koji imaju ustaški pedigre. Ustaški pokret nakon Drugog svetskog rata bio je pred potpunim uništenjem, što je bila jedina pravda. Preživeo je ne zahvaljujući sebi i svojim sposobnostima, nego zahvaljujući mračnim planovima Zapada, mračnim koliko je mračan i ovaj pokret, i zahvaljujući sebičnim, nekritičkim i mističnim planovima Katoličke crkve. Zato, nema danas glupljeg i besmislenijeg posla nego objašnjavati Zapadu i Katoličkoj crkvi ko su bile i ko su danas ustaše, jer oni su im skinuli fašističke uniforme i pružili im utočište. Iz svojih sebičnih razloga i zbog prljavih kombinacija obaveštajnih službi, prali su im biografije i krvave ruke, pronalazili im bezbedna boravišta, finansirali ih i pravili od njih političke disidente i obučene teroriste. Ustvari, pravili su od njih svoje agente sa obaveštajnom i terorističkom mrežom širom sveta. Na Zapadu su smišljeno i lažno ustaški pokret prikazali kao isključivo antikomunistički, samo da bi bio što šire prihvaćen. A istina je da njegova suština nije antikomunizam, nego fašizam i antisrpstvo. To nije teško dokazati jer je on kao pokret osnovan u Kraljevini Jugoslaviji sa ciljem rušenja države koja se i sama borila protiv komunizma. Uostalom, i u građanskom ratu udružili su se sa komunističkim kadrovima protiv SFRJ. Danas postaje jasno zašto na Zapadu ustaški koncentracioni logor Jasenovac nikada nije svrstavan niti je toliko medijski obrađivan i razjašnjavan kao drugi fašistički logori smrti. Po količini zla Jasenovac je nadmašio mnoge fašističke logore i po načinu ubijanja i po broju ubijenih zatočenika. Jedino je u Aušvicu ubijeno više ljudi nego u Jasenovcu (1.100.000), u Treblinki isto koliko i u Jasenovcu (700.000), u drugim logorima manje – Belzec (434.000), Sobibor (167.000), Majdanek (78.000), Dahau (35.000). Svako na Zapadu zna sve o strahotama Aušvica i Treblinke, zašto za Jasenovac nisu ni čuli. Sa pravom se danas pitamo, nije li odmah po završetku Drugog svetskog rata počelo pranje biografije ne samo ustaških zločinaca nego kompletnog ustaškog pokreta kako bi se vremenom mogao preobratiti iz fašističkog u državotvorni. Jer ko bi normalan na Zapadu podržao pokret koji je samo na jednom mestu ubio 700.000 nevinih ljudi. Vrhunac cinizma je što su za Zapad politički disidenti sa pravom političkog delovanja bili i sam šef zločinačke NDH Ante Pavelić i upravnik sistema koncentracionih logora u NDH Vjekoslav Maks Luburić (na slici ispod). Logora koji su, prema načinu ubijanja, zasenili sedmi krug Danteovog pakla i zgrozili čak i nemačke fašističke oficire i diplomate, već oguglale na masovna streljanja i ubijanja. Da su kojim čudom danas živi Pavelić i Luburić, i oni bi danas bili faktori u državnom sistemu ovakve Hrvatske. Zbog toga što istražni i pravosudni sistemi zapadnih zemalja nisu hteli da procesuiraju ustaške zločince a kasnije njihove naslednike, neoustaške teroriste, koji su predstvljali veliku opasnost po bezbednost SFRJ, tadašnja jugoslovenska Udba je bila prinuđena da prati i sprečava njihove aktivnosti. Bilo je i likvidacija – bar postoje takve verzije događaja što se tiče Luburića i još nekih. Takve likvidacije Zapad je žestoko osuđivao, ustaške zločince i teroriste nikada. Zapad se tada pravdao da su ustaški ratni zločinci našli utočište u Južnoj Americi i Frankovoj Španiji, gde oni nemaju uticaja. Bila je to laž jer danas se pouzdano zna da je čak i zloglasni Maks Luburić bio engleski agent. Oni su mu omogućili ne samo da slobodno živi u Španiji nego da slobodno šparta Nemačkom, Švedskom i SAD i organizuje ogranke svoje ustaške organizacije koji će se baviti terorizmom. Tako je 1957. godine u Španiji osnovao Hrvatski narodni odpor (HNO) i njegove ogranke širom sveta koji su postali čuveni po terorističkim akcijama protiv SFRJ. Nakon Luburićeve smrti HNO je prerastao u Hrvatski državotvorni pokret, u kojem je bio i najčuveniji hrvatski proustaški terorista Miro Barešić. Maksa Luburića je ubio agent Udbe Ilija Stanić tek 1969. godine – četvrt veka nakon rata, u njegovoj vili, čekićem. Bilo je simbolike u tome da bude ubijen onako kako su ustaše pod njegovom komandom ubijale Srbe na Gradini – udarcem malja u glavu. Do tada je taj nečovek uživao u svojoj vili iako je svojevremeno izjavio sledeće: „I tako smo vam mi u ovoj godini ovdje u Jasenovcu poklali više ljudi nego Osmanlijsko carstvo za cijelo vrijeme boravka Turaka u Evropi“. I sam Pavelić je za Zapad bar prećutno bio politički disident, bez obzira na sva zla koja su za njega vezana i što je lično organizovao državu u kojoj je počinjen planski genocid. Tako je 1956. godine u Argentini osnovao Hrvatski oslobodičaki pokret (HOP) – ustašku organizaciju koja je bila aktivna sve do građanskog rata u Hrvatskoj. Umro je u Madridu u Španiji navodno od posledica ranjavanja. Na njegovom grobu je uvek sveže cveće, da se uspomena Hrvata na njega nikada ne zaboravi. NJegov grob posećuju i aktuelni hrvatski političari i drugi značajni ljudi – verovatno da bi sa tog mesta crpili energiju za buduće političko delovanje. NJegova ćerka Višnja bila je čest gost u raznim medijima današnje Hrvatske, gde je svog oca prikazivala kao patriotu, visokomoralnog čoveka i pravednika. Nikome u Hrvatskoj sem šačici boraca i srpskoj manjini to nije smetalo. Analizom geneze ustaškog pokreta stvari postaju jasne. Na čelu ustaške terorističke organizacije HOP Pavelića je nakon smrti nasledio njegov zet Srećko Pšeničnik (oženio Mirjanu Pavelić; na slici ispod par Pšeničnik u sredini), ustaški političar i diplomata za vreme NDH. Nakon rata, u emigraciji sa porodicom Pavelić, uspešan je biznismen u Argentini. Treba li nekome objašnjavati da su to biznisi zasnovani na kapitalu opljačkanih ratnih žrtava koje su skončale u koncentracionim logorima. I danas se traga za kapitalom koji su nemački fašisti opljačkali od svojih žrtava i pohranili ga širom sveta, najviše u Švajcarskim bankama. Za Zapad ustaški kapital nije sporan i njegovo preklo se ne proverava. Bez obzira na direktne veze sa zločinačkim i genocidnim ustaškim sistemom, Pšeničnik je bio uspešan bankar a zatim direktor francuskog Citroena za Južnu Ameriku. I Pšeničnik se kao pročelnik HOP našao u centru uvezivanja i ujedinjenja ustaške emigracije u Torontu pod okriljem američkih tajnih službi. Tako je, kao i skoro sve ustaške organizacije, pristupio Hrvatskom narodnom vijeću (HNV), koje je kasnije postalo desno krilo HDZ. Svi ustaški emigranti iz SNV učlanili su se u HDZ i snažno je ojačali i brojčano i finansijski. Zato je HDZ dobila prve slobodne izbore u Hrvatskoj. Bilo je to u vreme ključnog dogovora Tuđman – Šušak u Torontu, planiranja rata i stvaranja nezavisne Hrvatske uz pomoć američkih obaveštajnih službi. I Pšeničnik se 1995. godine vratio u Hrvatsku, gde je i umro 1999. godine. I čemu se to danas čudimo? Veze ustaškog pokreta i zapadnih obaveštajnih službi, pa i njihovih vlada, neprekidne su i čvrste od Drugog svetskog rata do današnje Hrvatske. Zar mi da im objašnjavamo ko su ti zločinci i teroristi, a oni su ih upravo po tom osnovu ucenjivali i upregli u svoje mračne planove. Postojale su najveće ustaške emigrantske glavešine koje nisu učestvovale u Drugom svetskom ratu. Oni su imali veliki značaj za zapadne obaveštajne službe jer su imali jak autoritet među ustaškom emigracijom, a nisu bili kompromitovani ratnim zločinima, što je među ustašama bila prava retkost. Takav je bio, na primer, Branimir Jelić Branko. On je Pavelićev saradnik iz predratne emigracije, dokazani ustaški vođa još iz Kraljevine Jugoslavije. Igrom slučaja, Drugi svetski rat je proveo u engleskom zarobljeništvu u Škotskoj, jer je uhapšen kada se brodom vraćao iz SAD da se priključi ustašama u NDH. Kada je oslobođen, po završetku rata, sada kao engleski agent, priključio se pokretu Ante Pavelića u Argentini. NJegov posao je bio da organizuje ustašku emigraciju u Nemačkoj i Evropi uopšte. Jelić je u Nemačkoj osnovao Hrvatski narodni odbor (HNO), i, kao i ostale ustaške glavešine, od početka je bio uključen u aktivnosti koje su prethodile stvaranju HNV u SAD i Kanadi. Jugoslovenski radnici na privremenom radu u Nemačkoj zapamtili su prljave metode prisilnog skupljanja novca za ovu ustašku organizaciju. I Branko Jelić je prerano umro jer ga je navodno Udba otrovala (1972). Skoro da nema glavešine ustaške emigracije koji nije bio agent američkih ili engleskih tajnih službi. Sitnije ribe u ustaškom pokretu držale su na vezi obaveštajne službe ostalih zemalja Zapada, posebno Nemačke, gde je ustaški pokret konstantno bio jak i gde se finansijski jačao dobrovoljnom ili prinudnom naplatom „članarine“ i priloga od hrvatskih gastarbajtera. Danas se na Zapadu zgražavaju i osuđuju tajne akcije Udbe na likvidaciji najtežih ustaških ratnih zločinaca koje u njihovim zemljama političari nisu hteli da hapse i procesuiraju, nego su ih pustili da lagodno žive od svog političkog i terorističkog delovanja. Posebno su bili osetljivi na likvidacije neoustaša, jer su i oni bili njihovi agenti ako su nešto značili u ustaškom pokretu. Jedan takav sudski proces traje i danas u Nemačkoj, gde se sudi čelnicima jugoslovenskoh i hrvatskog SDB Josipu Perkoviću i Zdravku Mustaću zbog likvidacije ustaškog emigranta Stjepana Đurekovića. I na samom suđenju dokazano je da je Đureković bio agent nemačkog BND, a o tome je svedočio čovek koji ga je držao na vezi. On kaže da ne zna koje je sve podatke Đureković dao BND, ali da mu je poznato da je za to dobio značajnu svotu novca. Nemačka je danas u veoma dobrim političkim odnosima sa Srbijom, ali ne bi trebalo zaboraviti da su i njihove vlade i tajne službe podržavale i pomagale ustaški pokret. Sudski spor koji se vodi u Nemačkoj nije samo suđenje Perkoviću i Mustaću nego suđenje komunističkim režimima, koji su navodno vršili likvidacije političkih protivnika po inostranstvu. Pri tome neće da kažu da je taj postupak pokrenut preko ustaškog emigranta a njihovog agenta (BND) Bože Vukušića (na slici iznad). Vukušić je kao mladić pobegao u Nemačku i pridružio se ustaškom pokretu. Po zadatku ustaške organizacije, ubio je jugoslovenskog građanina na radu u Nemačkoj Jusufa Tatara, navodno agenta Udbe. Ispostavilo se da Tatar nije bio agent Udbe, nego nemačke policije, zbog čega je Vukušić osuđen na doživotnu robiju. U zatvoru je obavljao funkciju pročelnika za politička i načelna pitanja ekstremne ustaške organizacije Nikole Štedula – Hrvatski državotvorni pokret (HDP). To znači da iza likvidacije Jusufa Tatara stoji ta ustaška organizacija, ali to već Nemce nije interesovalo niti su to dalje istraživali. Na početku građanskog rata u Hrvatskoj, a na intervenciju hrvatskih zvaničnika, nemačke vlasti su oslobodile Vukušića, koji je vrbovan u zatvoru, i kao svog agenta poslali ga Hrvatsku. Tamo je službovao u obaveštajnim i kontraobaveštajnim službama, gde su mu bila dostupna dokumenta bišeg SDB i drugih službi Hrvatske. Tako je prikupio podatke za pokretanje sudskog procesa protiv Perkovića i Mustaća i dostavio ih u BND. Bože Vukušić je danas pročelnik Počasnog blajburškog voda, što je posebna titula i počast u ustaškom pokretu iako je javna tajna da je agent BND. Gde god se zagrebete po ustaškom pokretu, u dalekoj i novijoj prošlosti, mogu se naći jasni tragovi koji vode prema zapadnim obaveštajnim službama i njihovim vladama. Takve veze mogu jasno se vide i prema današnjim funkcionerima Hrvatske, koji su tajno vezani za ustaški pokret. I čemu se onda danas čudimo? Utisak je da naši političari više ne znaju kakav politički i diplomatski potez da povuku prema Hrvatskoj da bi stvari krenule u boljem pravcu. To priznaje i premijer Aleksandar Vučić kada nemoćno sleže ramenima, jer je njegova želja jedno, a praksa drugo. Problem je u tome što je pogrešno gledati srpsko-hrvatske odnose kao našu međudržavnu stvar. Takvo isključivo gledište moglo bi nas dovesti u pogubnu zabludu. Zato rešenje međusobnih sporova i nekakva normalizacija odnosa nisu mogući bez velikih sila. Dobro je što je Srbija konačno progledala. A loše je što Srbija progleda samo kada je u velikoj opasnosti. Srbiju trenutno ugrožavaju dešavanja i na globalnom, i na regionalnom, pa i na lokalnom planu, što se ne dešava baš često, i zato bi trebalo uključiti crveni alarm. Analizirati svaku ugroženost ponaosob bilo bi takođe pogrešno, jer su one vezane i prepletne. Podrška SAD i Zapada Hrvatskoj, muslimansko- hrvatskoj federaciji, takozvanoj vladi Kosova i vladi Albanije je jasna, nekritička i neskrivena. Rusku podršku Srbiji još uvek ne prate isporuke modernih borbenih sistema. Transportni helikopteri su više civilna nego vojna stvar i trebalo bi ih više vezati za vanredne situacije nego za borbena dejstva. U isto vreme projekat opremanja Hrvatske vojske kroz pomoć vlade i oružanih snaga SAD teče po planu. Prva isporuka od pet izviđačko-borbenih helikoptera OH-58D „kajova“ sa simulatorima i pripadajućom opremom stigla je na aerodrom Zemunik. Ostali helikopteri i oprema stižu u narednim isporukama. Nije prerano vršiti uporednu analizu mogućnosti naše i hrvatske vojske. Tu samo možemo zakasniti. Hrvatska vojska je već potpuno kompatibilna sa sistemom NATO. Oružje mogu dobiti preko noći iz Italije, Austrije, Mađarske ili direkno iz SAD. Zar da ponovo u najtežoj situaciji slušamo priče o tome kako je Rusija daleko, kako za dopremanje raketnih sistema S-300 trebaju silni transportni kapaciteti koje naše susedne zemlje članice NATO ne propuštaju. Ovakva vrsta opšteg pritiska na Srbiju vodi u vojni pritisak. Oružje nam treba ne da bi ratovali, nego kao faktor odvraćanja. Trebalo bi otvoreno reći da je trenutno najjača sumnja u srpskoj javnosti da li je Rusija spremna da nas zarad globalnih interesa „proda“ Turskoj. Da u cilju slabljenja NATO odvajnjem druge vojne sile u tom savezu, prepusti zonu Centralnog i Zapadnog Balkana sve snažnijem turskom uticaju. Da li ćemo biti žrtve globalnog podkusurivanja? Jer uspeh razbijanja NATO istupanjem Turske iz tog saveza jeste uspeh koji se ne da ni sa čim porediti i svaki drugi interes zarad tog cilja mogao bi biti zanemaren. Najnoviji događaji pokazuju da je Zapad digao ruke od pokušja da nas uvuče u NATO sistem i da je solucija naš potpuni poraz i marginalizacija na Balkanu. To znači dalje slabljenje i rasparčavanje Srbije. Ustaškom pokretu su SAD i NATO nešto u vezi s tim obećali još u Torontu, i zato normalne odnose sa Hrvatskom nije moguće uspostaviti. Zato oni našu miroljubivu politiku gledaju sa podsmehom. Ipak, bez obzira što sve izgleda crno, politički izlaz postoji. Trebalo bi iskoristiti trenutni raskol između SAD i Turske. Tu je prostor za političko i diplomatsko delovanje Srbije i samo ga treba definisati i dnevno korigovati, jer događaji idu velikom brzinom. Kako tu balansirati i kako izvući političku korist od SAD, koje nam ne misle dobro, i Turske, koja nam isto tako ne misli dobro, velika je umetnost. Ali, da nije tako, svako bi mogao biti ministar i premijer. Nažalost, opet smo došli u situaciju da je oružje ključ očuvanja naše samostalnosti i nezavisnosti. Naravno da u planiranju svoje bezbednosti i dalje moramo računati na Rusiju. Izvor: standard.rs